Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SRPSKA SVEDOKINJA POBIJA PRIČU PREŽIVELE

Ona kaže da Milan Lukić nije odgovoran za spaljivanje žene.
By IWPR ICTY
Svedokinja na suđenju Milanu Lukiću negirala je ove sedmice raniji iskaz žene koja je ispričala kako je pobegla iz kuće u kojoj je okrivljeni zarobio i spalio njene rođake.



Anka Vasiljević – Srpkinja iz bosanskog grada Višegrada – kazala je sudijama Haškog tribunala kako navodi prethodne svedokinje, Zehre Turjačanin, nisu istiniti.



Turjačaninova se pred Tribunalom pojavila u septembru prošle godine i izjavila kako je u junu 1992. Lukić, kao bivši lider paravojne formacije bosanskih Srba, nju i njenu porodicu dovezao iz njihovog sela u naselje Bikavac (Višegrad), gde ih je zatvorio u kuću koja je potom zapaljena.



Međutim, ove sedmice je Vasiljevićeva kazala kako je Turjačaninova, koja je sva u ožiljcima, teške opekotine na licu, kosi i rukama zadobila pri pokušaju paljenja cigarete na plinskom štednjaku.



Po rečima Vasiljevićeve, njen pokojni suprug – Radomir Vasiljević – bio je u to vreme lekar u Višegradu i lečio joj je opekotine.



Milan Lukić je, zajedno sa svojim rođakom Sredojem, optužen da je spalio 70 Bošnjaka koji su bili zarobljeni u jednoj kući u naselju Bikavac.



U optužnici se Milan Lukić tereti po 21 tački za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona rata – uključujući ubistva, istrebljenje i teška fizička i psihička zlostavljanja u kojima je, samo u Višegradu, stradalo barem 150 Bošnjaka. Sredoje Lukić se tereti po 13 tačaka.



Milan Lukić je navodni organizator srpske paravojne grupe koja je poznata pod nazivom „Beli orlovi“, čiji je pripadnik bio i bivši policajac Sredoje Lukić.



Tužilaštvo je navelo i da su obojica optuženika odgovorni i za drugu „živu lomaču“, odnosno za incident koji se odigrao u Pionirskoj ulici, gde je živo spaljeno još 70 Bošnjaka.



No, Vasiljevićeva je ove sedmice negirala da je iko bio živ spaljen.



„Višegrad je mali grad, takve vesti bi se raširile. Da je toliko ljudi spaljeno, pojavio bi se smrad koji ne bi mogao biti prikriven. Raširio bi se čitavom dolinom. Mislim da je sve to jedna velika greška“, rekla je ona.



Vasiljevićeva je kazala kako, premda kuća u Bikavcu jeste bila spaljena, negira da u vezi sa time postoji bilo šta sumnjivo.



„Ta kuća, konkretno, jeste bila spaljena, ali sigurno da nije bila jedina. Mnoge srpske i muslimanske kuće su u to vreme bile spaljene“, rekla je ona.



Na pitanje o slučaju Turjačanin, Vasiljevićeva se – zato što je to za nju bilo zastrašujuće – setila kako joj je u leto 1992. suprug ispričao njenu priču.



„Došao je kući i rekao mi kako nikada ranije nije video ženu sa takvim opekotinama najvišeg stepena. Njene ruke su bile spaljene, njeno lice, njena kosa. Pokušala je da upali cigaretu na plinskom štednjaku, ali ju je zahvatio plamen“, kazala je ona.



Svedokinja je rekla i da je njen suprug Radomir povređenoj ženi dao lek i uputio je kući.



Na pitanje tužilaštva o tome zbog čega je nije poslao u bolnicu, ona je odgovorila da bi joj, zbog toga što je Bošnjakinja, život bio u opasnosti: „Da je tamo odvedena, nikada se ne bi vratila. Bio je rat.“



Rekla je i da joj je suprug bio iznenađen time što se Turjačaninova kasnije nije pojavila na kontroli.



„Nismo čak znali da li je živa“, izjavila je ona.



Tri godine kasnije, kada je u jednoj knjizi koja je napisana posle rata pročitao iskaz Turjačaninove o onome šta je preživela, laknulo mu je – rekla je svedokinja.



„Očigledno joj je dao lek koji joj je pomogao da se spase.“



No, Vasiljevićeva je rekla i da je njen suprug bio šokiran kada je pročitao kako je Turjačaninova opisala događaje koji su doveli do tako teških opekotina.



Izgledalo je da se svedokinja razgnevila kada je tužilac Dermot Grum (Dermot Groome) doveo u pitanje njenu verziju događaja, upitavši je da li joj se čini verovatnim da je paljenje cigarete izazvalo tako stravične povrede.



„Moj suprug nije bio šarlatan, bio je čuveni stručnjak. Mislim da blatite uspomenu na mog muža“, kazala je ona njemu.



Vasiljevića se još više uzrujala na pitanje zbog čega njen suprug nije sačuvao dokumentaciju o lečenju Turjačaninove.



„Slušate li Vi mene? Ili se samo pretvarate da ne razumete ono što vam govorim? Rugate li se Vi meni, gospodine? On je pozvan iz doma zdravlja i rekli su mu: ’Ovde je povređena žena’, i on je zgrabio svoje lekove“, kazala je ona.



Njen suprug se svojevremeno pred Haškim tribunalom pojavio kao svedok odbrane na suđenju Mitru Vasiljeviću – pripadniku Belih orlova koji je bio potčinjen Milanu Lukiću, i koji je osuđen na 15 godina zatvora nakon što je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje progona i ubistava. Trenutno je u toku žalbeni postupak.



Ali, prilikom tog svedočenja, opekotine Turjačaninove nisu bile spomenute.



Grum je želeo da zna zbog čega svedokinjin suprug nikada nije osporio tvrdnje Turjačaninove da su njene opekotine nastale kao posledica ratnog zločina, a ne u nezgodi.



„Nije o tome bio pitan, nikada ga niko nije pitao za uzrok“, rekla je svedokinja sudu.



„Moj suprug je umro kada se vratio iz Haga . . . zaključio je da ne može dobiti bitku za istinu i pravdu. Mislim da su sva vaša pitanja besmislena. On je veliki čovek.“



Vasiljevićeva je pred sudom govorila i o tome da je u porodičnim odnosima sa Milanom Lukićem, koji je kum njenog sina i „ostaće mu kum“.



„Obožavam ga, volim ga. On je svetac, on je kao svetac zaštitnik porodice“, rekla je ona o njemu.



Potom ga je opisala kao dobrog prijatelja, koji je uvek bio spreman da pomogne i koji je njenoj porodici tokom rata pružao moralnu podršku, a u Višegradu su ga svi „obožavali“.



„Nikada, tokom rata i kasnije, nisam čula da je iko o njemu rekao išta loše“, kazala je ona.



Rekla je i da je, kada je na internetu pročitala optužnicu, bila šokirana i iznenađena optužbama.



„To nema nikakve veze sa njim“, rekla je ona. „Zaista se nadam da će se svi uveriti da je to naprosto nemoguće.“



Suđenje se nastavlja.



Katherina Goetze izveštava za IWPR iz Haga.