Srpska politika: Nova pravila, novi igraci

Monday, 18 September, 2000

The link has been copied

IWPR Balkans

Posto je uspesno preziveo vazdusne napade NATO snaga i gubitak Kosova, Slobodan Milosevic suocava se sa jos jednom bitkom: da uspostavi svez legitimitet unutar zemlje kao i u inostranstvu. Ma kakvi bili rezultati saveznih, opstinskih i predsednickih izbora, 24. septembra, i on i opozicija mogu uvideti da su se pravila politicke igre u Srbiji zauvek izmenila.

Otkako se 1989. godine Milosevic prvi put nasao na predsednickom mestu, Srbija i Crna Gora prosle su kroz mnogo krugova raznih izbora - prevremeni i regularni, savezni i republicki, cak su i najpedantniji analiticari izgubili racunicu. I svaki put, osim u dvema prilikama, Milosevic je izasao kao pobednik.

Dva izuzetka predstavljali su opstinski izbori u Srbiji 1996.godine, kada je pobedu odnela ujedinjena opozicija, i izbori 1998. godine u Crnoj Gori kada je izglasana prozapadno orijentisana vlada Mila Djukanovica. U oba slucaja, medjutim, Milosevic je uspeo da se izvuce i konsoliduje: u Srbiji, raspad koalicije “Zajedno” koji je do detalja opisan u ovoj knjizi, efektivno je anulirao njihovu izbornu pobedu; u Crnoj Gori, Djukanovic se pokazao kao nesklon ili nemocan da kroci van granica svoje male republike i uzdrma Milosevicevu poziciju u Srbiji.

Po cemu se onda razlikuju izbori septembra 2000? Uprkos, znatnom pritisku i srpskih biraca i Zapada, dva kljucna igraca na srpskoj opozicionoj politickoj sceni - Vuk Draskovic i Zoran Djindjic - jos jednom nisu uspeli da se ujedine. Ovo prakticno osigurava Milosevicevu pobedu na opstinskom nivou, gde opozicija ucestvuje sa dve zasebne liste u izbornom sistemu u kome vecina pobedjuje u prvom krugu.

Na nivou saveznog parlamenta, namestanje izbora i odluka Crne Gore da bojkotuje izbore omogucile su Milosevicu ogromnu prednost. Ako se ovome jos doda nedostatak medjunarodnih posmatraca, cvrsta vladina kontrola nacionalnih medija i sve zesca kampanja napada i zastrasivanja usmerena protiv opozicionih aktivista, kao i nezavisnih medija, izgleda da ce se Milosevic jos jednom pojaviti kao pobednik.

Medjutim, ovo i ne mora nuzno biti slucaj. Nesto se pokrenulo duboko u srcu srpskih glasaca kao posledica NATO bombardovanja. Najuocljiviji simptom te promene je pojava Vojislava Kostunce, vodeceg kandidata na predsednickim izborima, doktora pravnih nauka blagih manira, za koga se dugo mislilo da je u politici - laka kategorija. Nekoliko nedelja pre pocetka izbora, ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je Kostunica dostigao nivo podrske javnosti koji Milosevic ne moze savladati a da ne pribegne otvorenoj kradji. U svakom slucaju, to bi trebala da bude kradja takvih razmera da anulira i sam cilj izbora - da pokazu ostalom svetu da Milosevic jos uvek moze, milom ili silom, kontrolisati srce i dusu Srba.

Iznenadna popularnost Kostunice ne moze se precizno objasniti njegovom licnoscu ili obrazovanjem. Iako nije poznat napolju, Kostunica nije novo lice na politickoj sceni. Zaista, godinama je tavorio u senci Draskovica i Djindjica. Rodjen je 1944. godine u selu Kostunici u srcu Srbije, Sumadiji, kao sin jedinac istaknutog sudije Ustavnog suda koji je uklonjen sa polozaja dolaskom komunista na vlast nakon zavrsetka Drugog svetskog rata.

Posto je zavrsio prava u Beogradu i doktorirao u oblasti teorije ustavnog prava, on se pridruzio nastavnom osoblju univerziteta pod mentorstvom Mihaila Djurica, jednog od najistaknutijih pravnih umova. Medjutim, Djuric i nekoliko drugih profesora usudili su se da 1974. godine kritikuju nove ustavne promene u Jugoslaviji - kojima se vlast iz Beograda nominalno prenela na republike i autonomne pokrajine, a u stvari ostala u rukama Josipa Broza Tita. Tito nije lako podneo ovu kritiku i iste godine Djuric i svi oni koji su bili na njegovoj strani, ukljucujuci i Kostunicu, bivaju isterani s fakulteta.

Kasnije je Kostunica dobio posao u beogradskom Institutu drustvenih nauka, koji je osamdesetih godina sluzio kao utociste liberalnih disidenata, ukljucujuci i druge kao sto su gradjanski politicki lider Vesna Pesic, i jedan broj filozofa grupe “Praxis”. U toku 1983. godine objavio je zajedno sa Kostom Cavoskim, knjigu - pravnu studiju o prednostima visepartijskih sistema u odnosu na komunisticke, sto je predstavljalo hrabar cin u to doba. Ova knjiga cirkulisala je celom zemljom kao fotokopija i donela mu je puno postovanja i potvrdila njegovo pristajanje uz demokratiju.

Krajem osamdesetih godina, Kostunica je imao srece da bude svedok uvodjenja visepartijskog sistema u Jugoslaviji, kao i njegove degeneracije pod Milosevicem. On je bio jedan od osnivaca Demokratske stranke, na cijem je celu sada Zoran Djindjic. Bio je i medju prvima koji ju je napustio, verujuci da Demokrate olako shvataju nacionalno pitanje, narocito u onom delu koji se tice, kako je on smatrao, nedostatka podrske bosanskim Srbima. Medjutim, bio je to Djindjic, Kostunicin oponent u ovoj debati koji je kasnije pokusao da zadobije politicke poene flertujuci sa bosansko-srpskim liderom Radovanom Karadzicem. Kostunica se u toku rata drzao podalje od Pala, iako je u principu podrzavao “pravo na samoopredeljenje” bosanskih Srba.

Kostunica 1992.godine osniva svoju partiju, Demokratsku stranku Srbije (DSS). Kasnije se ujedinio sa Draskovicem, vodjom Srpskog pokreta obnove (SPO), i formirao sa nekoliko manjih partija koaliciju DEPOS. Ova koalicija nije dobro prosla na izborima i Kostunica se opet povukao.

“Glavna razlika izmedju Draskovica i mene”, rekao je Kostunica tom prilikom, “jeste da ja zelim da pobedim na izborima, dok Draskovic zeli istu stvar, ali da ne izgubi Milosevic.”

U toku sledecih godina, Kostunica i njegova partija DSS konstantno su odbacivali sve ponude da formiraju bilo kakvu vrstu politickog partnerstva bilo sa opozicionim partijama ili sa Milosevicevim saradnicima. Izgleda da je bio zadovoljan da bude na celu partije koja je bila dovoljno jaka da prezivi i osigura nekoliko poslanickih mesta prilikom svakih izbora, iako nije bila toliko velika da bi odigrala vodecu ulogu.

Najnizi stupanj Kostunicine karijere bio je njegov propust da podrzi koaliciju “Zajedno” u zimu 1996. godine kada je izgledalo da su Milosevicevi dani zaista odbrojani. Ova koalicija ujedinila je partije Draskovica, Djindjica i Vesne Pesic i postojao je znatni pritisak u redovima partije da im se pridruzi. Posle raspada ove koalicije, izgleda, medjutim, da se Kostunicina strategija pokazala opravdanom i njegova popularnost pocela je sporo, ali sigurno, da raste. Mada, jos uvek je smatran za manjeg igraca srpske politicke scene.

Sve se ovo izmenilo u toku bombardovanja NATO snaga 1999. godine. Za vreme i posle rata, Djindjic i Draskovic pocinili su ozbiljne politicke greske i tako izgubili sanse da pobede na buducim izborima. Draskovic je prihvatio Milosevicev “poljubac smrti” i pridruzio se njegovom ratnom kabinetu, dok je njegovo promenljivo posleratno ponasanje samo doprinelo vecem padu.

S druge strane, Djindjic je proveo veci deo rata u letnjim odmaralistima Crne Gore, napustivsi partiju i svoje pristalice u tako teskim trenucima u njihovim zivotima. Ne treba spominjati da je Miloseviceva propagandna masina jedva docekala da do kraja iskoristi ove greske.

Kostunica je u toku rata cinio isto sto i ostali Srbi: drzao je glavu dole i cekao da prodje rat. U toku sledecih meseci, kapi njegove javne podrske pretvorile su se u reku. Ova podrska nije dosla od razocaranih pristalica Draskovica i Djindjica, vec od tihe vecine: ljudi u Srbiji koji nisu bili vatrene pristalice Milosevica, ali su, s razlogom, bili jos vise skepticni po pitanju opozicije i bili spremni da tolerisu rezim sve dok mogu da odrze kakav takav privid “normalnog” zivota.

NATO rakete rasprsile su ovu iluziju koju je Milosevic uspevao da odrzi u Srbiji za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni. Srbija nije zvanicno ucestvovala u ovim konfliktima, ali se ratno iskustvo vratilo kuci. Posleratni ekonomski pad uverio je i malobrojne optimiste u Srbiji da ce zemlja uskoro dostici dno ukoliko se Milosevic ne smeni. Ali, ko ce ga naslediti?

Tako su se ljudi okrenuli i iznenada u cosku ugledali Kostunicu. On je covek sa kojim se mogu lako identifikovati: neko ko se oblaci skromno uprkos godinama provedenim na mestu profesionalnog politicara; kao i ostali i on vozi dotrajali jugo, a ne BMW. Covek, koji kao i vecina njih, smatra da je Zapad doprineo njihovoj bedi ne manje od Milosevica; i konacno, covek koji je vec potvrdio svoj integritet, u ranim pisanjima, preko svoje usamljene politicke strategije, preko svog ponasanja u toku bombardovanja - i on nece tako lako popustiti neprijatelju. Nista od spomenutog se ne moze pripisati drugim opozicionim liderima. To je razlog iznenadne popularnosti Kostunice. Znacajno je to sto se njegov umereni nacionalizam dopao obicnom narodu bez otudjivanja liberalne elite, ili, cak, manjine.

Teško bi se moglo reci da ce ovaj talas popularnosti odneti Kostunicu sve do predsednicke palate. Njegove organizacione sposobnosti su u najmanju ruku skromne, a njegova partija je suvise mala da bi odrzavala snagu zamaha. U pogledu logistike njegove kampanje, on se jos uvek oslanja na Djindjica i na oko sest manjih partija koje su okupljene oko najnovije opozicione konfiguracije, Demokratske opozicije Srbije, (DOS). Ukoliko pobedi, on ce se osloniti na njihovu podrsku u parlamentu da bi se odrzao na polozaju. U stvari, njegova doslednost i drzanje do principa koji su mu doneli toliko podrske u toku kampanje mogli bi se pokazati kao nepovoljni u kasnijem periodu ukoliko bi se ogranicili na tvrdoglavost i nedostatak pragmatizma.

Uoci izbora, medjutim, jedna jedina stvar je sigurna: da niko ne moze predvideti posledice. Vizija Milosevica koji cestita Kostunici i dostojanstveno napusta svoj polozaj tesko je zamisliva. U svakom slucaju, jasno je da ce ovi izbori izmeniti prirodu politicke igre u Srbiji. Ukoliko pobedi Kostunica, Srbija ce mozda odabrati tezak put povratka ka nekoj normali. Ukoliko opet trijumfuje Milosevic, sa ili bez upotrebe sile, on ce ponovo izmeniti sistem da bi eliminisao buduci rizik prilikom glasanja - verovatno cak i povratak na jednopartijski sistem.

Ovi izbori nisu za Milosevica samo test opstanka, ekstradicija Haskom sudu bi u svakom slucaju predstavljala najgoru stvar koja bi mu se mogla desiti u slucaju da izgubi vlast, ali i za opoziciju. Ukoliko sada ne uspe, opoziciji ce tesko poci za rukom da zadobije necije simpatije ili cak i poverenje. Kako pokazuje ova studija, kroz prizmu Draskovica i Djindjica, dominantnih opozicionih lidera prosle dekade, u mnogo cemu ce oni sami biti krivi za taj neuspeh. Masovni opozicioni pokreti kao sto je studentski pokret “Otpor”, o kojem se takodje ovde govori, mogli bi dobiti nove pristalice i odluciti se za radikalniju akciju. Medjutim, malo je verovatno da bi oni mogli preduzeti nesto vise od protesta da bi doslo do stvarne politicke transformacije.

Srbija bi tako mogla uci u otvorenu diktaturu i politicka borba bi se vodila sredstvima, a ne glasanjem. U takvoj borbi, vecina igraca u redovima opozicije bi morali da budu zamenjeni, sve do pojave licnosti, partija i politike koja ima stvarnu snagu da se suprotstavi sadasnjem predsedniku.