Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srbija se suocava sa ustavnim promenama

Razresenje ustavnih nesporazuma sa Crnom Gorom i Kosovom predstavlja jedan od najvecih izazova za novu srpsku vladu.
By IWPR Balkans

Demokratske promene u Srbiji otvaraju mogucnost resenja krize na teritoriji bivse Jugoslavije. Ali, dok se nova beogradska vlada sprema da resi stare probleme, na pomolu su nove poteskoce.


Povrh ekonomske krize, reforme institucija, snosenja odgovornosti, ratnih zlocina i izbeglica (koje cine gotovo devet odsto od ukupnog broja stanovnistva), nova vlada mora da se nosi i sa pitanjima granica i drzavnosti.


U srpskoj javnosti uglavnom je preovladavalo misljenje da ce, cim nove snage dodju na vlast, konflikt izmedju Srbije i Crne Gore biti okoncan. To se, medjutim, nije dogodilo. Trenutno postoje ozbiljne razlike izmedju ove dve republike, kao i nuznost da se one sto pre rese.


U Crnoj Gori vodi se intenzivna rasprava o buducnosti jugoslovenske federacije, ili preciznije receno, o pitanju srpske i crnogorske drzavnosti. U Podgorici postoji jaka teznja ka samostalnosti.


U medjuvremenu, Vojislav Kostunica, predsednik Juogslavije predlozio je da se razgovori na tu temu s Crnom Gorom obnove, insistirajuci da osnovu takvih razgovora mora ciniti pretpostavka o postojanju federacije koja ostaje medjunarodno priznat subjekat.


Mnogi u Srbiji zabrinuti su da ce Beograd, ukoliko dve republike postanu suverene i nezavisne drzave, za sta se zalaze Podgorica, biti na gubitku i da ce morati ponovo da podnese zahtev za prijem u razne medjunarodne institucije, ukljucujuci UN, Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), Evropski savet, Svetsku banku itd.


Ukoliko se Crna Gora odluci za referendum o nezavisnosti, u Srbiji postoji zabrinutost da ce to isto uciniti i Albanci na Kosovu. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN koja je ustanovila prisustvo medjunarodne zajednice na Kosovu, smatra tu teritoriju integralnim delom Jugoslavije, pri cemu se Srbija mudro nigde ne pominje.


I po tom pitanju postoji duboko razmimoilazenje u politickim stavovima. Albanci na Kosovu sustinski su postigli konsenzus o nezavisnosti, dok vecina gradjana Srbije (i to ne samo srpske nacionalnosti) vidi Kosovo kao integralni deo svoje zemlje.


Beoglad uglavnom tvrdi da granice novih nezavisnih drzava, nastalih raspadom bivse Jugoslavije, treba da se poklapaju sa republickim granicama stare jugoslovenske federacije.


Nezavisnost Kosova ugrozila bi ovaj princip. Ako Srbi u Hrvatskoj ili Bosni ne mogu da osnivaju nove drzave, zasto bi to bilo dozvoljeno kosovskim Albancima - pogotovo sto Albanci vec imaju svoju "domovinu" u Albaniji? Beograd, takodje, tvrdi da bi nezavisnost Kosova mogla da doprinese destabilizaciji citavog podrucja. Naime, ako kosovski Albanci mogu da imaju drzavu, zasto to isto ne bi bilo dozvoljeno i Albancima u Makedoniji ili Hrvatima u Bosni?


Otkako je srpska opozicija preuzela vlast, na Kosovu je doslo do nekoliko dogadjaja koji ulivaju nadu. Lokalnim izborima potvrdjeno je rukovodstvo umerenog Ibrahima Rugove, Kostunica je Rugovi ponudio bezuslovni dijalog, a neki albanski politicki zatvorenici u Srbiji, pre svih, aktivista Flora Brovina, pusteni su na slobodu (mada ostali ostaju u pritvoru u iscekivanju proglasenja novog zakona kojim ce biti ponistene optuzbe podnete protiv njih, a oni oslobodjeni pre isteka kazne).


Ipak, na srpskoj strani izostaje debata o tome kako da se ustavnim postupkom obezbedi prevazilazenje krize. Vodile su se neke diskusije o specijalnom, pa cak i konfederalnom statusu Kosova, ali one su retko izlazile u javnost. Drugi u Srbiji govore o podeli Kosova.


Istovremeno, kosovski Albanci nisu uspeli da sprece isterivanje preostalih Srba sa Kosova. Albanci uvek govore o "usamljenim incidentima" koje su, prema recima samog Rugove, pocinili frustrirani pojedinci. Ali, Beograd smatra da su neprestano nasilje i uznemiravanje namerni pokusaji da se Kosovo etnicki ocisti od Srba, Roma i drugih manjina.


Doslo je, takodje, do porasta nasilnog ponasanja kod Albanaca u Presevu unutar Srbije, u blizini administrativne granice sa Kosovom. Neki Srbi na to gledaju kao na pokusaj Kosovara da utvrde svoje pozicije ukoliko ikada dodje do razgovora o podeli pokrajine.


Nova vlada u Beogradu bi u tom slucaju bila suocena s ozbiljnim izazovima, kakve ne pamti ni jedna druga postkomunisticka vlada.


Najgore sto Srbiji moze da se dogodi je da i Crna Gora i Kosovo podju svojim nezavisnim putem, uglavnom uz pristanak medjunarodne zajednice. Neki tvrde da u tom slucaju ne bi doslo ni do kakve krize, jer Srbi imaju druge, mnogo neodloznije probleme.


No, drugi upozoravaju da bi takav scenario mogao da ozivi nacionalisticke snage, koje bi potom, s odredjenom opravdanoscu, mogle da tvrde da su demokrate doprinele raspadu zemlje.


Upravo je tako glasilo upozorenje Slobodana Milosevica pred nedavne parlamentarne izbore. Vlada suocena s toliko problema, morala bi ozbiljno da shvati rizik kojem se izlaze dajuci svojim politickim protivnicima takvu vrstu oruzja u ruke.


Neki tvrde da bi novi diplomatski prilaz Beograda ustavnoj krizi mogao da se isplati, iako se u osnovi stav prema Crnoj Gori i Kosovu nije promenio.


Mada se Beograd i dalje protivi separaciji, ipak trenutno nastoji da ostvari dijalog i pregovorima dodje do ustavnih izmena.


Beograd takodje zeli da medjunarodna zajednica posreduje u resavanju tih problema, primenom miroljubivih politickih sredstava. I po prvi put on je odlucan da u donosenju tih resenja bude partner, a ne usamljeni protivnik.


Zarko Korac je potpredsednik srpske vlade odgovoran za socijalna pitanja. On je takodje profesor psihologije.