SRBIJA: MUSLIMANI TUGUJU ZA UBIJENIM ROĐACIMA

U selu Štrpci, pruga koja spaja Srbiju sa Crnom Gorom prelazi na bosansku teritoriju – to je geografska činjenica koja je pre 15 godina zapečatila sudbinu 19 Muslimana iz Srbije.



Dok su putovali – kako su mislili – iz jednog u drugi deo iste zemlje, njihov voz su zaustavili bosanski Srbi, nakon čega su oni oteti i ubijeni.



Deceniju i po kasnije, njihova tela još uvek nisu pronađena. A njihovi su se rođaci ove sedmice okupili na maloj železničkoj stanici kako bi ih se setili i zatražili da njihova smrt bude istražena.



„Znamo da su ubijeni, ali ne i gde su im tela. Nadam se da ću jednoga dana pronaći telo svog oca i znati da on ima grob sa spomenikom“, kaže Selma Memović, čiji je otac Fikret jedna od žrtava.



Ona se pojavila u grupi od 60 rođaka koji su se okupili na mestu gde je izvršena otmica 19 Muslimana, i izjavila da njena porodica nikada od države nije dobila nikakvu podršku niti informaciju koja bi joj olakšala taj gubitak.



„Izgubljena sam. Neprekidno se vraćam u prošlost i mislim na svog oca“, kazala je ona za IWPR.



Otmicu je izvela paravojna grupa bosanskih Srba pod nazivom „Osvetnici“, koja je godinu dana ranije i u selu Sjeverin (Srbija) ubila 16 Muslimana koje je izvela iz lokalnog autobusa.



Neke od žrtava otmice u Štrpcima ubijene su nadomak železničke stanice. Ostali su odvedeni u osnovnu školu u selu Prelovo, gde su bili mučeni i premlaćivani. Nedugo potom, grupa je kamionom prebačena u nepoznato selo na putu ka istočnobosanskom gradu Višegradu. U jednoj napuštenoj garaži, nadomak reke Drine, bili su ubijeni.



Tužioci za ratne zločine optužuju Milana Lukića da je predvodio paravojnu grupu koja je delovala u sklopu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS). On se trenutno nalazi u haškom pritvoru, gde čeka početak suđenja.



Procesuiran je samo jedan pripadnik navedene grupe. Nebojšu Ranisavljevića je jedan crnogorski sud u septembru 2002. osudio na 15 godina zatvora.



Prema dokumentaciji koja je na suđenju predočena, srbijanska železnička kompanija ŽTP (Železničko-transportno preduzeće) je još u januaru 1993. raspolagala podacima o planiranoj otmici, a vladi ih je prosledila 1. februara iste godine.



Iako su o tom slučaju raspravljali najviši zvaničnici policije, tajnih službi, vojske i ŽTP-a, zaključeno je da je VRS operaciju organizovala samo zbog „stvaranja uslova za razmenu zarobljenika i mrtvih“.



Ta odluka je rođacima žrtava bila dovoljna da vladu okrive za saučesništvo. Oni su gnevni na državne zvaničnike.



Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo izjavila je da se radi o krajnje neobičnom zločinu, pošto su žrtve bile državljani Srbije, koje su u Bosni oteli i ubili Srbi.



„Porodice se osećaju izdanima od srpske države, budući da ona nije adekvatno reagovala na ovaj zločin. Imamo situaciju da su državne institucije čak i nakon 15 godina ravnodušne. Država one koji su oteti smatra građanima drugog reda“, izjavila je Orlovićeva za IWPR.



Devet otetih civila bili su iz srbijanskog grada Prijepolja – koji se u odnosu na obližnje Štrpce nalazi s onu stranu granice – gde je 1993. živelo 50,000 ljudi, pri čemu je Srba i Muslimana bilo skoro podjednako.



Pet grupa za podršku i rođaci žrtava organizovali su 27. februara komemorativnu svečanost u centru grada, koji je i danas podjednako etnički mešovit, i u kojem – po rečima njegovih stanovnika – nema etničkih tenzija.



Rođaci žrtava su potom otputovali do stanice u Štrpcima – mesta na kojem se otmica desila – i položili cveće. Mnogi rođaci su po prvi put posetili mesto zločina, gde je organizovana zajednička molitva.



Stanica je danas napuštena. Ali je voz, koji je specijalno za ovu priliku saobraćao, prošao kroz stanicu u 15.48h – tačno u trenutku kada je, 15 godina ranije, oteto 19 Muslimana.



„Ljudi koji su oteli i ubili moga brata su bili nehumani, bez trunke savesti“, kaže Šefket Kajević.



„Ne tražimo [od zvaničnika] ništa drugo osim da nam predaju [rođake] žive, ukoliko su živi, a ukoliko nisu, da nam daju njihove kosti kako bismo ih dostojanstveno i u skladu sa našim verskim običajima sahranili.“



Aleksandar Roknić je izveštač IWPR-a iz Beograda.