Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SRBIJA ISPITUJE ULOGU MEDIJA U RATNIM ZLOČINIMA

Mišljenja su podeljena oko moguće istrage o ulozi medija u podsticanju ratnih zločinia počinjenih tokom ratova na Balkanu.
By IWPR ICTY
Plan srbijanskog tužioca za ratne zločine da istraži ulogu medija u podsticanju etničke mržnje i ohrabrivanju ratnih zločina počinjenih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih mogao bi se – prema mišljenju nekih posmatrača – ticati i onih ličnosti koje su u međuvremenu dospele na istaknute pozicije.



No, ostali smatraju da je u ovom pogledu učinjeno premalo i prekasno.



Istragom koja je ovog meseca najavljena otvara se mogućnost krivičnog gonjenja novinara zbog pristrasnih izveštaja objavljivanih po nalogu nacionalističkih režima širom bivše Jugoslavije.



Istraga je posledica svedočenja koja su se odigrala na beogradskom suđenju za masakr koji je 1991. počinjen nad 200 Hrvata na poljoprivrednom dobru Ovčara u Vukovaru, kao i u procesu za ubistvo 25 Bošnjaka u Zvorniku 1992. Naime, neki optuženici su kazali da su ih izvesni izveštaji elektronskih medija podstakli da počine zločine.



„U slučaju Ovčara je rečeno: ’Video sam tu emisiju i otišao tamo da se osvetim’“, kaže Bruno Vekarić, portparol beogradskog tužioca za ratne zločine. „Čovek koji je to rekao zaista je sudelovao u ubijanju 200 ljudi na Ovčari.“



Tužilaštvo se neće ograničiti na slučajeve Ovčara i Zvornik, jer se već „sprovodi sveobuhvatna analiza u kojoj sudeluju novinarski i medijski eksperti, domaći i strani“, dodao je on. Istraga neće obuhvatiti samo srbijanske, nego i medije u Bosni, Crnoj Gori i Hrvatskoj.



„Želimo da budemo potpuno jasni oko toga da kao tužioci težimo da pronađemo elemente mogućeg zločina, što bi nas potom dovelo do sledećeg nivoa – a to je krivični postupak“, kazao je Vekarić.



Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) nije optužio nijednog novinara za ratne zločine, niti je ijedan takav slučaj prosledio lokalnim sudovima. Nasuprot tome, međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR), lociran u Tanzaniji, proglasio je trojicu novinara iz Ruande krivima za podsticanje etničke mržnje tokom genocida koji je počinjen 1994. Dvojica su osuđeni na doživotnu robiju, dok je trećem izrečena zatvorska kazna u trajanju od 35 godina.



Najzloglasniji novinar koji je uopšte izveden pred sud bio je nacistički propagandista Julius Štrajher (Julius Streicher) – osnivač i izdavač nedeljnika Der Stuermer (Jurišnik), središnjeg zupčanika nacističke propagandne mašinerije, koji je u Nirnbergu osuđen na smrt.



Još uvek nisu otkrivena imena onih koji će u Srbiji biti obuhvaćeni ispitivanjem, ali postoje spekulacije po kojima će ono biti usredsređeno na agresivnije ratno huškanje koje su praktikovali poslušnici pokojnog autokrate Slobodana Miloševića. Neki od mogućih osumnjičenika više nisu u novinarskom poslu; neki su utonuli u tamu marginalnih publikacija; no ostali se i dalje nalaze na visokim funkcijama.



Nisu navedeni nikakvi eventualni rokovi i ne zna se kada bi istrage mogle da dovedu do optužnica ili suđenja.



„Sada je kasno, zbog toga što je proteklo toliko vremena, mnogi od njih su umrli ili su zaboravljeni – a rano je zbog toga što su mnogi od onih koji su tada upravljali medijima još uvek na vlasti, u politici, i još uvek indirektno utiču na medije posredstvom političkih stranaka čiji su članovi“, izjavio je Filip David, bivši urednik dramskog programa srbijanske državne televizije.



A Lazar Lalić – tvorac dokumentarnog serijala Slike i reči mržnje, koja se bavi ulogom državne televizije u ratovima – kaže da tužilaštvo neće imati problema pri pronalaženju materijala za istragu.



„Dokumentacija postoji. Sve se svodi na huškačku propagandu, koja je bila stravična i koja je potakla hiljade dobrovoljaca iz Srbije da odu u rat“, kazao je Lalić. „Načelno sam skeptičan kada su u pitanju ova suđenja. Čini mi se da stvari idu u obrnutom pravcu. Tim ljudima je još davno trebalo zabraniti da rade u medijima.“



Neki od izveštaja su bili puni preterivanja, dok su neki bili čiste laži u koje su teško mogli poverovati čak i najtvrdokorniji nacionalisti.



Profesorka Gordana Vilović, ekspertkinja za medije iz Hrvatske, kaže da je bila iznenađena vešću iz Beograda, ali i da smatra kako ova istraga predstavlja „veliki korak napred“, iako će možda biti teško da se ona sprovede do kraja.



„Razmišljajući o onome što bi se dogodilo kada bi takva istraga bila pokrenuta u Hrvatskoj, zaključila sam kako ova zemlja još uvek nije dovoljno zrela da se suoči sa stvarima iz prošlosti, pogotovo onima sa samog početka rata, kada se govor mržnje najviše čuo“, kaže Vilovićeva.



U svom članku objavljenom na elektronskom portalu Index.hr, politički komentator Tomas Klauški upozorio je da bi Hrvati mogli negativno reagovati na suđenja novinarima kao „ratnim agitatorima“.



„Naše novinarstvo je bilo na putu ka katarzi, ka raščišćavanju stvari, ali taj proces nikada nije priveden kraju“, kaže on.



Vilovićeva se slaže s tom ocenom. „Čini mi se da ne postoji kritična masa novinara koji bi rekli – hajde da vidimo ko nam od kolega ugrožava kredibilitet“, kaže ona.



Ista obazrivost se zapaža i u Bosni. Srpska i bošnjačko-hrvatska polovina te zemlje još uvek – četrnaest godina nakon rata – tavore u krhkoj koegzistenciji, usled čega čak i najmanje priznanje krivice jedne ili druge strane predstavlja dug i bolan proces.



„Inicijativa srbijanskog tužilaštva stigla je prilično kasno“, kaže Vildana Selimbegović, glavna urednica sarajevskog dnevnog lista Oslobođenje. „Neki od tih ljudi su se već vratili u TV stanice i novine, zaboravivši šta su radili. Ali ne bi bilo dobro da se to pretvori u lov na veštice ili lične sukobe. Plašim se da postoji mogućnost da se to desi.“



U Crnoj Gori, kao manjem partneru Srbije iz krnje Jugoslavije, tema ratne pristrasnosti i propagande praktično predstavlja tabu, a napore liberala da se usvoji zakon o lustraciji vlasti su osujetile uz obrazloženje da je u pitanju lov na veštice. U međuvremenu je veliki deo arhive televizijske stanice RTV Crna Gora nestao kao posledica onog što su mnogi nazvali zataškavanjem istorije – odnosno, eliminacijom sadržaja koji bi mogli biti kompromitujući po istaknute političare i bivše novinare.



Crnogorski filmski autor Koča Pavlović, potpisnik dokumentarca Rat za mir, kaže kako strahuje da će krivičnu odgovornost novinara biti veoma teško utvrditi.



„Ne znam da li danas može biti pronađeno dovoljno materijala za pokretanje krivičnog postupka“, izjavio je on. „Teško je utvrditi jasnu i direktnu povezanost između nekog novinskog izveštaja ili bilo kog drugog novinarskog rada i konkretnog zločina. Mislim da iskustva Haškog tribunala to potvrđuju.“



Crnogorski novinari koji su se protivili agitaciji tokom rata otpušteni su iz državnih medija ili su u potpunosti marginalizovani; neki od njih su bili osnivači prvih nezavisnih medija, poput novinskog nedeljnika Monitor.



„Oni nisu novinari, već kreatori rata koji su radili u medijima“ – kaže glavni urednik Monitora Esad Kočan o izveštačima koji su među svojim sunarodnicima širili mržnju. „Naravno, tužilaštvo bi trebalo to da istraži, kao i bilo koji drugi slučaj zloupotrebe profesije koji je rezultirao zločinima. Glavni crnogorski kreatori rata postali su u međuvremenu mirotvorci. Oni čine sve kako bi se . . . ljudi selektivno sećali onoga što se dogodilo.“



Danilo Burzan, koji je u devedesetima bio otpušten sa mesta urednika Radija Crne Gore, kaže kako se nada da će agitacija tokom rata jednoga dana biti istražena.



„Svi znaju da su neki od njih još uvek prisutni u javnom životu. Takođe je dobro poznato da nisu bili kažnjeni za sve ono zlo koje su širili preko televizije ili po novinama. Čvrsto verujem u to da ovo treba objaviti i predočiti dokaze, i ne tiče me se previše da li će neko od njih zbog toga patiti“, rekao je on.