Srbi Izbjegavaju Price o Ratnim Zlocinima

Srbija pocinje nevoljno da se otvara za pitanje ratnih zlocina pocinjenih tokom poslednjih deset godina.

Pre svega pragmaticni interes dnevne politike - finansijska pomoc Zapada, i punopravno clanstvo u medjunarodnoj zajednici - tera novi srpski rezim na saradnju s Tribunalom. Za takav zaokret rezimu je potrebna podrska gradjana.

Gradjanstvu ce, medjutim, trebati vise vremena da gorku pilulu proguta. Deset godina je ono, zahvaljujuci neumoljivoj Milosevicevoj propagandi, upravo Srbe dozivljavalo kao zrtve ratova, a susede kao neprijatelje.

Sada su gradjani u soku kada im, na primer, TV ANEM ponudi dokumentarini film o srpskim zlocinima pocinjenim u Srebrenici. Neki ostaju zgranuti pred istinom, dok vecina ili ne veruje, pa samo promeni kanal na TV, ili se ljuti na medije koji doticu tu temu. Ima i pravih izliva besa sto se tako vredja nacionalni interes i ponos.

Neprijatno budjenje se, ipak, ne moze izbeci.

Prvo je sa tim krenula nova vlast.

Milosevic je uhapsen, pa iako je formalno osumnjicen samo za korupciju i zloupotrebu sluzbenog polozaja, nije ga tesko zamisliti u Hagu. U toku je izrada zakona o saradnji s Tribunalom, koji ce omoguciti ekstradiciju ratnih zlocinaca. Zakon treba da se nadje na dnevnom redu jugoslovenskog parlamenta krajem maja ove godine.

Iz nekoliko srpskih zatvora pusteno je ukupno 143 Albanca, iz takozvane Djakovicke grupe. Oni su uhapseni u prolece 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja. Mediji, takodje, po prvi put izvestavaju da je za sest meseci, odlukom Vrhovnog suda Srbije, iz zatvora pusteno ukupno 1.753 Albanaca.

Dodatno, 24. aprila, portparol Vojske Jugoslavije, pukovnik Svetozar Radisic je saopstio da je podignuta optuznica protiv 183 pripadnika VJ, zbog krivicnih dela pocinjenih od 1. marta 1998. do 26. juna 1999. godine na Kosovu.

Ta lica se terete za krivicna dela koja za posledicu imaju smrt ili ugrozavanje zivota i tela ljudi, dostojanstva licnosti i morala i imovine gradjana.

Jos polovinom marta potpredsednik Vlade Srbije Nebojsa Covic javno je optuzio policiju da je za vreme sukoba na Kosovu vrsila masovne zlocine.

Rekao je i da nekim jedinicama srpske vojske i policije odgovara nastavak rata, jer sve vreme unosno trguju sa "neprijateljskim albanskim teroristima".

Ovakve politicke signale, prate poneki mediji, a ima i iskoraka u umetnosti.

Mladi beogradski pozorisni reditelj Bojan Djordjevic za svoj diplomski rad na Novosadskoj akademiji umetnosti izabrao je komad hrvatskog pisca Slobodana Snajdera. Predstava govori o etnickim sukobima u Bosni. Osnovnu pricu cini ispovest Muslimanke koju su silovali Srbi. Ovo je prvi komad u Jugoslaviji koji se bavi ovom tematikom.

Tacno osam godina od izbijanja rata u Bosni, 6.aprila 2001. godine, na beogradskoj TV stanici ANEM pocelo je emitovanje dokumentarnog serijala "Opsada Sarajeva", ciji je autor poznati bosanski novinar Suada Kapic. Zanimljivo je da je premijera ove serije bila upravo na pomenutoj beogradskoj televiziji, a TV ANEM se nalazi na petom mestu po gledanosti u Srbijii i pokriva veci deo Beograda. Njegov program preuzimaju lokalne TV stanice u svim vecim gradovima u Srbiji.

Dan posle Uskrsa, 9. aprila, ista televizija zapocela je i ciklus dokumentarinih filmova pod simbolicnim naslovom "Istina, odgovornost, pomirenje".

Najpre je prikazan dokumentarni film, radjen u produkciji BBC, "Vapaj iz groba". Prvi put je na prostorima sadasnje Jugoslavije prikazano da su snage Republike Srpske za samo nekoliko dana u julu 1995. godine ubile u Srebrenici preko sedam hiljada ljudi.

Na ekranu se videlo kako izdaje naredjenja donedavno obozavani nacelnik Generalstaba Vojske Republike Srpske general Ratko Mladic, optuzen inace pred haskim Tribunalom za ratne zlocine. U filmu su prikazana potresna svedocenja prezivelih.

Dvocasovni dokumentarac izazavo je lavinu komentara. Vecina gledalaca bila je ogorcena zasto je film uopste emitovan.

Jedna od sekretarica na TV ANEM-u kaze: "Imali smo na stotine poziva i ovo je prvi put za dve godine, koliko postojimo, da primimo toliko losih kritika."

Prema njenim recima gledaoci su pitali koliko im je placeno da se takve neistine prikazu javno. Bilo je i onih koji su tvrdili da je to samo jos jedan dokaz da je citav svet protiv Srba. Javljali su se i oni koji su u bosanskom ratu izgubili nekoga, smatrajuci da je prikazivanje filma izdaja srpstva.

Tridesetogodisnji Miodrag Ivanovic, iz Beograda kaze: “Verovatno u prici o Srebrenici ima istine, ali zasto niko na zapadu ne prica o srpskim zrtvama?”

Miodrag kaze da ga ubijanje nikada nije zanimalo, da je sedam godina ziveo u "ilegali", izbegavajuci poziv za vojsku. Zanimao ga je samo kraj rezima Slobodana Milosevica i mogucnost da otputuje i upozna svet.

Dogadjaje u Srebrenici, koje je obradila jedna strana TV ekipa, kako sam kaze, ipak ne moze da prihvati kao potpuno istinite.

Poznati beogradski psiholog Zarko Trebjesanin kaze: "Ovo je prvi put da sa apstraktnih prica o masovnom unistavanju Muslimana po Bosni, predjemo na dokumentovana svedocenja. To je veliki i bolan korak za jedan narod.”

On smatra da je ljudski imati otpor prema neprijatnim istinama, posebno onim na koje smo samo posredno uticali.

“Trebalo bi da nasi mediji objavljuju korak po korak, delic po delic, istinu o desavanjima na Balkanu. To je nacin da dodje do ciscenja nasih dusa”, zakljucuje profesor Trebjesanin.

Marina Grihovic je novinarka beogradskog lista “Blic”.