Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SPECIJALNO ISTRAZIVANJE: CENA PRAVDE?

Usvajanje zahteva Beograda – da kljucni dokazi sa sudjenja Milosevicu ne izadju u javnost – moglo bi se veoma nepovoljno odraziti na pravdu i pomirenje.
By IWPR ICTY

Haski tribunal uslisio je zahtev Beograda da se kljucna dokumenta na sudjenju Slobodanu Milosevicu koriste samo pod uslovom da javnost ne bude upoznata sa njihovim sadrzajem, cime je nanet tezak udarac svima koji ocekuju da vide pravdu na delu.


Okolnost da ce kljucna dokumenta iz arhiva jugoslovenskih vlasti u Tribunalu biti tretirana kao poverljiva znaci da ce ljudima iz Srbije – medju kojima mnogi jos uvek ne veruju da je Miloseviceva vlada u Bosni ucinila bilo sta lose – jos zadugo biti uskraceni podaci o onome sto se zaista desilo.


Tajnost dokumenata podrazumeva i da nikome drugome ko bi eventualno zazeleo da mu se omoguci uvid u njih to nece biti dopusteno.


U procesu koji se protiv bivseg jugoslovenskog predsednika vodi po optuzbama za zlocine protiv covecnosti i genocid, blizi se i onaj trenutak kada ce okrivljeni poceti da se brani od optuzbi koje se odnose na njegovu ulogu u bosanskom ratu.


U prethodnoj fazi sudjenja, tuzioci Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju (ICTY) ostvarili su veliki napredak kada im je omogucen uvid u ona beogradska dosijea koja sadrze podatke o umesanosti jugoslovenske vojske u bosanska ratna zbivanja.


Ispostavilo se da to ima visoku cenu: srpska vlada je sa Tribunalom postigla sporazum po kojem ce kljucna dokumenta – koja ce mozda potvrditi Milosevicevu odgovornost za rat u Bosni – ostati pod velom tajne, jer ce za njih vaziti takozvane «mere zastite».


Niko ne tvrdi da je time ucinjeno nesto lose, niti da je na bilo koji nacin prekrsena procedura. Ali, posmatraci napominju da pravila koja vaze u Tribunalu sama po sebi nisu zamisljena za situacije u kojima pojedine vlade pokusavaju da izbegnu suocavanje sa izvesnim problemima.


Kako god to izgledalo sa pragmaticne tacke gledista, sporazum ostavlja utisak neuskladjenosti sa nekim od osnovnih principa rada Tribunala, medju kojima su pomirenje, otkrivanje istine o sukobima u Jugoslaviji, ili pravda kao takva.


Od samog pocetka sudjenja Milosevicu, zvanicnici Tribunala optuzuju Srbiju i Crnu Goru (SCG) za nedovoljnu saradnju kada je rec o slanju svedoka i ustupanju dokaza. Posmatraci su tu nekooperativnost najcesce tumacili nastojanjem konzervativne elite da nicim ne ugrozi polozaj samih lica koja se terete za ratne zlocine.


Medjutim, Beograd svojim ponasanjem zapravo nije nastojao da zastiti iskljucivo haske optuzenike.


Naime, IWPR je ustanovio da je zahtev Beograda bio inspirisan strahovanjima koja se odnose na jedno sasvim drugo i drugacije sudjenje. Trenutna posledica usvajanja tog zahteva ogleda se u cinjenici da podaci iz drzavnih arhiva nece moci da budu korisceni u sudskom procesu koji je Bosna i Hercegovina (BiH) pokrenula protiv SCG-a – tj. drzave-naslednice bivse Jugoslavije – po optuzbi za genocid pocinjen u ratu (1992-1995).


Prva saslusanja pred Medjunarodnim sudom pravde (MSP), koji se nalazi na svega petnaestak minuta hoda od Haskog tribunala, zakazana su za februar 2006.


Beogradske vlasti nisu zelele da dokumenta iz perioda Miloseviceve vladavine budu dostupna javnosti zato sto bi to znacilo da bi i sarajevskoj vladi bio omogucen uvid u njih, cime bi se otvorila i mogucnost da ta dokumenta budu iskoriscena i u postupku koji se vodi pred MSP-om.


A ukoliko bi Beograd bio proglasen krivim za genocid, to bi po njega imalo krajnje nepovoljne posledice; ratna odsteta bi, izvesno, bila ogromna.


Poznato je da se zasticena dokumenta ticu umesanosti beogradskog rezima u bosanski rat. Najvaznija od njih odnose se na aktivnosti tadasnjeg vojnog i politickog jugoslovenskog vrha – preciznije Vrhovnog saveta odbrane (VSO) – u periodu od 1992. do 1999.


Neznatan deo tih materijala, koji je obelodanjen na nekima od dosadasnjih sudjenja pred Tribunalom, sadrzavao je i jasne indicije da je vojsku bosanskih Srba finansirala Jugoslavija iz sopstvenog vojnog budzeta – sto je Beograd oduvek poricao.


Sporazum o tajnosti dokaza u Beogradu se uglavnom dozivljava kao trijumf srpske diplomatije i dokaz pravnicke vestine: jer, ubuduce ce svi tvrditi da Beograd saradjuje s Hagom, pri cemu ce istovremeno biti izbegnute stetne posledice koje bi izazvala dostupnost dokaznog materijala.


Dugorocno gledano, nedostupnost dokumenata ce mozda najgori efekat izazvati u javnoj sferi. Smatra se da je veoma vazno da ne samo zrtve, nego i gradjani drzava koje su odgovorne za zlocine, budu upoznati sa cinjenicama, jer se na taj nacin sprecava poricanje i ohrabruje proces pomirenja.


Ugledne beogradske i sarajevske organizacije za zastitu ljudskih prava upozoravaju da ce se zbog nedostupnosti vaznih dokumenata u samoj Srbiji i ubuduce malo znati o stvarnoj odgovornosti koju Milosevicev rezim snosi za krvave devedesete.


Takvo pak neznanje predstavlja podsticaj za poricanje i prebacivanje krivice na drugu stranu, cime se sprecava otkrivanje istine o balkanskim ratovima, pa samim tim i koci proces pomirenja i okoncanja etnickih napetosti koje jos uvek ugrozavaju regionalnu stabilnost.


BEOGRAD POKUSAVA DA KONTROLISE STETU


Jedno od najkomplikovanijih pravila koje vazi u Haskom tribunalu, Pravilo 54 bis, dopusta vladama da zatraze da neka od dokumenata koja se iznose pred sudom ne budu stavljena na uvid javnosti. One su, pritom, duzne da dokazu da bi obelodanjivanje tih dokumenata bilo «stetno po nacionalnu bezbednost».


Pozivajuci se na to pravilo, beogradska vlada je zatrazila da celokupna arhiva VSO-a ostane nedostupna; u vise je prilika pred samim Tribunalom sudijama obrazlagano da bi objavljivanje te dokumentacije ugrozilo interese SCG-a.


Izvori IWPR-a u Beogradu i Hagu tvrde da je zahtev za embargo na dokumenta VSO-a bio inspirisan iskljucivo nastojanjem da se spreci njihovo koriscenje u procesu koji se vodi pred MSP-om.


Ovakva primena pomenutog pravila nije bila predvidjena onda kada je ono bilo uvodjeno sa namerom da se zastite obavestajni izvori i bezbednost zemalja koje dostavljaju osetljive dokaze.


Odgovarajuci na pitanje o tome da li je parnica pred MSP-om glavni razlog zbog kojeg vlada insistira na tajnosti dokumenata, bivsi ministar inostranih poslova SCG-a, Goran Svilanovic – osoba koja je ujedno bila i glavni pregovarac sa Tribunalom – odgovorio je kako je to «potpuno tacno».


Ovu tvrdnju podrzao je i izvor iz ministarstva inostranih poslova koji je zeleo da ostane anoniman.


«Insistirali su na tome da nasa dokumenta budu zasticena, jer su bili zabrinuti zbog mogucih posledica koje bi to moglo imati po sudjenje za genocid», izjavio je doticni izvor. «VSO je sudelovao u donosenju odluka koje su se ticale srpskih snaga u BiH, i to je ono sto je brinulo nase advokate.»


Beogradski analiticari izjavili su za IWPR da zaista postoje strahovanja da bi se, ukoliko SCG izgubi sudjenje za genocid protiv BiH, drzava mogla suociti sa problemom velike ratne odstete.


«To bi znacilo da ce [cak i oni] Srbi iz Beograda koji su se protivili bosanskom ratu morati da placaju dodatne poreze Bosancima», rekao je profesor Vojin Dimitrijevic, vodeci beogradski strucnjak za medjunarodno pravo i bivsi nesluzbeni Svilanovicev savetnik.


Bosanska vlada je saopstila da odsteta nije osnovni smisao parnice koju je ona pokrenula, te da joj je mnogo vaznija sama potvrda da je Beograd zaista umesan u zlocin genocida.


«Iznos odstete nije toliko vazan koliko priznanje [krivice]», izjavio je za IWPR Sakib Softic, koji u procesu pred MSP-om zastupa sarajevsku vladu.


SRPSKI PRAVNICI NADMUDRILI TUZIOCE


Zahvaljujuci razgovorima sa nekadasnjim beogradskim zvanicnicima i diplomatskim izvorima bliskim Tribunalu, IWPR je uspeo da sazna kako je SCG uspela da realizuje svoj zahtev da njena dokumenta ostanu zasticena.


Na sastancima koje je 2001. odrzala sa tadasnjim jugoslovenskim predsednikom Vojislavom Kostunicom i ministrom Svilanovicem, glavna tuziteljica Haskog tribunala, Karla del Ponte (Carla del Ponte), zatrazila je da joj se odobri uvid u dokumentaciju VSO-a.


«Mislim da je gospodja Del Ponte bila zainteresovana za ta dokumenta jer je zelela da uspostavi vezu izmedju Milosevica ili njegovih funkcionera s jedne, i onoga u cemu su sudelovale jedinice u Bosni i Hrvatskoj, s druge strane», izjavio je Svilanovic za IWPR.


Naredne godine, sa jacanjem pritiska koji je medjunarodna zajednica vrsila sa ciljem intenziviranja saradnje s Haskim tribunalom, Kostunica je krenuo u akciju.


«Kostunica je bio pod snaznim pritiskom Del Ponteove i ostalih, pa nam je, kao predsedavajuci VSO-a, obezbedio dokumenta», tvrdi Svilanovic. «Premda je Kostunica javno rekao da je meni vise stalo do Haga nego do drzave, i sam je bio itekako svestan u sta smo se upustili.»


Kostunica je izdao nalog da se dokumenta posalju Nacionalnom savetu za saradnju s Haskim tribunalom, na cijem se celu u to vreme nalazio Svilanovic.


Istovremeno, Svilanovic je, zajedno sa timom svojih pravnika, bio zaduzen i za parnicu koja je pred MSP-om pokrenuta zbog genocida, pa je bio dobro upoznat sa opasnostima koje su pretile u slucaju da pomenuti dokazi budu javno prezentovani u Tribunalu.


I tako su sa haskim tuziocima 2002. otpoceli pregovori o zastiti dokumenata.


«Izasli smo pred njih sa nekom vrstom ponude», kaze Svilanovic. «Ponudili smo im ono cime smo raspolagali, ali i pravila po kojima bi ta dokumenta bila koriscena ukoliko postoji zainteresovanost za to.»


No, vec tada je Dzefri Najs (Goeffrey Nice), zamenik glavne tuziteljice, upoznao medije sa postojanjem tih dokumenata – sto je uznemirilo beogradske pregovarace.


«Bili smo ljuti, jer je to nesto sto se ne radi. Poverenje je bilo ozbiljno naruseno», priseca se Svilanovic.


Bivsi Svilanovicev pravni savetnik, Vladimir Djeric, izjavio je: «U tom trenutku smo izgubili poverenje u Kancelariju tuzioca. Oni su od nas potrazivali veoma vazna dokumenta, i mi smo zeleli da ona budu koriscena uz postovanje odredjene procedure, cime bi bio zasticen i nas drzavni interes.»


Umesto da se upusti u raspravu s tuziocima, beogradski se tim pravnika obratio sudijama koji sude Milosevicu.


Svilanovic objasnjava da je procedura koju je Beograd zahtevao podrazumevala «posebna zasedanja [Milosevicevog] sudskog veca, bilo bez prisustva publike, bilo uz nas zahtev da pojedini delovi dokumentacije budu precrtani.»


Sve u svemu, nakon brojnih zahteva koje su izneli i haski tuzioci i zatupnici Beograda, sudsko vece je u vezi sa tajnim dokumentima donelo 13 odluka.


«Posto nismo bili narocito uspesni u pregovorima sa tuzilastvom, mnogo smo bolje prosli sa sudom, pred koji smo izasli sa legalistickim argumentima», kaze Djeric.


U decembru 2002., haski su tuzioci, nezadovoljni zbog nedostatka napretka u pogledu dokumentacije, takodje podneli zahtev sudskom vecu, od kojeg su zatrazili da prisili beogradske vlasti da se povinuju njihovim zahtevima. Na saslusanjima u martu i junu 2003., tuzioci su saopstili da im je uskracen uvid u 100 najvaznijih beogradskih dokumenata, ukljucujuci i zapisnike VSO-a.


Djeric je uzvratio kako Beograd namerava da saradjuje, ali da je na sudskom vecu – a ne na tuzilastvu – da odredi koja je dokumenta SCG obavezna da preda. Napomenuo je i da je njegova vlada pregovarala s tuzilastvom, te da Pravilo 54 bis predvidja i mogucnost da sudsko vece – ukoliko podnosilac ne postupi na odgovarajuci nacin – odbaci zahtev da se zemlji naredi da preda dokumenta.


Pravilom 54 bis propisano je i da svaki zahtev koji se tice predaje materijala mora sadrzati konkretne, a ne uopstene podatke o dokumentima, kao i napomenu o tome zbog cega su doticni dokumenti neophodni. Za samu primopredaju drzavi mora biti ostavljeno dovoljno vremena.


Djericevi legalisticki argumenti uglavnom su naisli na razumevanje sudskog veca.


Iako je sudsko vece naposletku nalozilo SCG-u da preda transkripte VSO-a, do decembra 2003. odbijen je veliki broj zahteva tuzilastva koji se ticao predaje drzavne dokumentacije.


Kada je rec o tome zbog cega tuzioci nisu uspeli da dobiju sve sto su zeleli, Djeric je prilicno iskren: «Tuzilastvo je u strateskom smislu pogresilo, jer je izaslo pred sud, gde je porazeno. Da su pojacali politicki pritisak, verovatno bi uspeli u svojoj nameri da obezbede pristup svim arhivama.»


U samom Beogradu su Djeric i njegove kolege koje su se bavile Tribunalom i MSP-om bili hvaljeni zbog svoje diplomatske vestine i ponudjenih pravnih argumenata.


«Kada je o tome rec, smatralo se da smo kao ekipa uradili veliki posao u korist vlastite zemlje», izjavio je Svilanovic.


«S druge strane, imali smo politickih problema. Predstavnici nevladinih organizacija ostro su napali Vladimira Djerica i profesora Dimitrijevica. Oni su im govorili: 'Zasto to radite? Zasto tvrdite da Srebrenica nije bila genocid?' Tako da smo imali problem sa ljudima koje postujemo.»


I neimenovani izvor iz ministarstva inostranih poslova potvrdio nam je takav, paradoksalan ishod: «Svilanovic i njegov tim su uspeli da sprece da nasa dokumenta budu upotrebljena na sudjenju pred MSP-om. Ali to ih je politicki kostalo, posto su izgubili podrsku organizacija za zastitu ljudskih prava koje su bile upoznate sa povezanoscu Tribunala i MSP-a.»


ADVOKATIMA MSP-a USKRACEN PRISTUP


Svilanovic i njegov tim bili su motivisani strahom od objavljivanja kljucnih dokumenata iz Miloseviceve epohe, jer bi to znacilo da ce uvid u njih biti omogucen i sarajevskoj vladi, koja bi pak doticni materijal potom mogla iskoristiti u parnici koju je pokrenula pred MSP-om.


Za razliku od Tribunala, pred kojim se pojedincima sudi za njihove postupke – ukljucujuci, u Milosevicevom slucaju, i licnu odgovornost za genocid – MSP je nadlezan za parnice koje pokrecu drzave protiv drugih drzava. Tako je 20. marta 1993. BiH pred MSP-om pokrenula postupak protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), optuzujuci je za krsenje Konvencije o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida, koja je na snazi od 1951. godine.


U bosanskom sudskom podnesku stoji da su, kada je rec o njihovom odnosu prema narodu i drzavi BiH, «Jugoslavija, njeni zvanicnici, zastupnici i posrednici otvoreno krsili, trenutno krse, i prete da ce i ubuduce krsiti . . . konvenciju o genocidu». Konkretni zlocini za koje se Jugoslavija tereti su ubistvo, mucenje, silovanje, pljacka, protivzakonito pritvaranje i etnicko ciscenje.


Prema pravilima rada MSP-a, u obzir ce se uzimati samo dokazi koje ce izneti strane u sporu. Sud funkcionise iskljucivo na temelju podnesaka dveju strana, i nema pravo da nezavisno od toga ustanovljava ili zahteva dodatne dokaze.


Bosanski su advokati potvrdili da ce se osloniti na dokazni materijal Tribunala kad god to bude moguce. «U procesu koji smo pokrenuli pred MSP-om, nasa je strategija da koristimo dokaze koji su izneti pred Tribunalom», izjavio je profesor Softic za IWPR.


Softic zali zbog toga sto ce mu potencijalni dokazi koje sadrzi dokumentacija VSO-a ostati nedostupni, jer su obuhvaceni posebnim merama zastite.


«Nasa je nesreca sto je Beograd postigao dogovor s Hagom, jer smo zeleli da na sudjenju iskoristimo i beogradske arhive», rekao je on.


ODNOSI IZMEDJU BEOGRADA I BOSANSKIH SRBA


Najvazniji deo dokumentacije cini 50 tomova zapisnika i transkripata VSO-a – koji je u periodu od 1992. do 1999. predstavljao najvise politicko i vojno telo jugoslovenske drzave.


VSO su cinila trojica funkcionera – predsednici Jugoslavije i republika-clanica Srbije i Crne Gore – pri cemu su njegovim sastancima prisustvovali i ministar odbrane, nacelnik generalstaba oruzanih snaga, kao i ostali visoki zvanicnici.


Prema jugoslovenskom ustavu, VSO je nadlezan za mobilizaciju vojske u ratu, unapredjenje i penzionisanje generala, te donosenje finansijskih i logistickih odluka. Takodje, VSO odobrava planove odbrane koje mu podnosi nacelnik generalstaba.


Zbog toga sto pruzaju uvid u funkcionisanje najvisih organa odlucivanja, dokumenti VSO-a bi se mogli ispostaviti kao veoma korisni za pokusaje da se odgovori na pitanja o prirodi i obimu jugoslovenskog angazmana u bosanskom ratu.


Milosevic i njegovi saradnici su oduvek odlucno poricali pruzanje podrske rukovodstvu Republike Srpske (RS), insistirajuci na tome da rat koji se u obliznjoj zemlji vodi predstavlja «unutrasnji problem Bosne».


Dokazi o formalnoj povezanosti s RS-om, koja se manifestovala kroz obezbedjivanje ljudskih, finansijskih i ostalih resursa, potvrdili bi navode onih koji pokusavaju da pokazu da su Milosevic i njegova vlada sudelovali u genocidu i da su za njega odgovorni. U podnesku koji je optuzba prilozila 6. januara 2005., stoji: «Ovi dokumenti bice medju najdragocenijima ili upravo najdragoceniji za razmatranje stvarnih optuzenikovih ovlascenja, njegove obavestenosti i mentalnog stanja.»


U transkriptima i zapisnicima VSO-a mogli bi se nalaziti i podaci o raspravama i odlukama o logistickoj i finansijskoj podrsci koja je pruzana vojnim formacijama RS-a.


Nekoliko do sada objavljenih zapisnika ukazuju na znacaj samog VSO-a i nude letimicne uvide u povezanost sa RS-om, nagovestavajuci da bi se u zasticenim dokumentima moglo pronaci jos puno toga.


Svedoceci u okviru dokaznog postupka optuzbe protiv Milosevica, bivsi jugoslovenski predsednik, Zoran Lilic, potvrdio je jos 2002. da je vojska bosanskih Srba bila finansirana i snabdevana iz jugoslovenskog vojnog budzeta.


Pojavljujuci se pred sudom 16. juna 2002., Lilic je govorio o odluci VSO-a iz novembra 1993., kojom se formalizuje aranzman placanja i podrske oficira vojske bosanskih Srba, kao i srpskih snaga u Hrvatskoj. U tome je trebalo da posreduju 30. i 40. kadrovski centar jugoslovenske vojske.


Lilic je cak naveo i sume koje su iz Beograda stizale oficirima bosanskih, odnosno hrvatskih Srba: «Mesecni iznos namenjen pripadnicima 30. centra dostizao je oko 1,6 miliona nemackih maraka ili 800, 000 eura.»


Ostali materijali VSO-a potvrdjuju da se protok novca iz Beograda ka bosanskim Srbima nastavio tokom bosanskog rata.


Na sastanku VSO-a koji je odrzan 10. novembra 1997., i ciji su zapisnici u medjuvremenu postali dostupni javnosti, raspravljalo se o jugoslovenskom vojnom budzetu za 1998.


Novca je polako nestajalo, tako da su ucesnici sastanka diskutovali o mogucim promenama u nacinu finansiranja odbrane, do kojih je trebalo da dodje preraspodelom troskova kao sto su plate i penzije za zaposlene u vojnom i odbrambenom sektoru.


U istom kontekstu se u zapisnicima pominje i potreba da se «sredstva koja su za plate profesionalnih vojnika Republike Srpske uplacivana iz vojnog budzeta ubuduce salju iz fondova za neposrednu bilateralnu razmenu dveju zemalja».


Dokazni materijal pokazuje da oficire bosanskih Srba tokom 1997. jos uvek nije – kao sto je trebalo – finansirala vojna administracija RS-a, nego susedna drzava, te da je postojao plan da se sa tim finansiranjem nastavi i tokom 1998., ali po izmenjenim pravilima.


Srpski zvanicnici koji su uspeli da izdejstvuju tajnost dokumenata tvrde da u slucaju VSO-a ona i nisu toliko vazna.


«Ona nisu onoliko vazna koliko bi se moglo pomisliti», rekao je Djeric. «[Milosevic] nije imao sve zabelezeno. On stvari nije obavljao posredstvom dokumenata, nego metodom 'oci u oci'.»


Medjutim, onaj deo dokumentacije koji je dospeo u javnost – u nedostatku suprotnih dokaza – pokazuje da se pred VSO-om raspravljalo o odnosima sa entitetom bosanskih Srba, te da bi se neki od iznetih podataka mogli pokazati kao dragoceni za postupak koji je bosanska vlada pokrenula pred MSP-om.


SREBRENICKI GENOCID KAO SREDISTE OBA POSTUPKA


Najveci pojedinacni zlocin pocinjen tokom bosanskog rata jeste pokolj koji je u Srebrenici – tadasnjoj enklavi Ujedinjenih nacija – u julu 1995. izvrsen nad oko 7,800 muslimanskih muskaraca i decaka. Na taj dogadjaj i navodno sudelovanje Beograda u njemu odnosi se i optuzba za genocid po kojoj se Milosevicu sudi pred Tribunalom, kao i tuzba koju je bosanska vlada podnela pred MSP-om.


Anonimni izvor iz ministarstva inostranih poslova SCG-a izjavio je za IWPR da bi za Beograd bilo najnepovoljnije ukoliko bi se nepobitno ustanovila povezanost Miloseviceve vlade sa generalom Ratkom Mladicem, vrhovnim komandantom vojske bosanskih Srba u ratnom periodu, koji je navodno i isplanirao srebrenicki zlocin.


Protiv Mladica je pred Tribunalom podignuta optuznica, ali je on i dalje u bekstvu. Pritisak koji je izvrsen na RS i beogradsku administraciju nije urodio plodom, i Mladic jos uvek nije pronadjen.


Srebrenica je jedina epizoda bosanskog rata koja je u jednoj od dosadasnjih presuda u formalno-pravnom smislu okarakterisana kao genocid. Desilo se to onda kada je za taj zlocin 2000. godine osudjen general Radislav Krstic. Ukoliko bi se dokazalo da je u svemu tome sudelovala i beogradska vlada, postupak koji se vodi pred MSP-om bi dobio i dodatni podsticaj.


«Krajnje su zabrinuti zbog mogucnosti da u javnost prodru dokumenti koji Beograd povezuju s Mladicem, jer bi njih iskoristili i bosanski advokati u okviru procesa koji se pred MSP-om vodi zbog umesanosti u genocid», izjavio je pominjani izvor iz ministarstva inostranih poslova.


Tokom svog svedocenja, Lilic je potvrdio da je Mladic i licno prisustvovao najmanje jednom sastanku VSO-a, onom koji je odrzan 25. avgusta 1995. – svega sest sedmica nakon srebrenickog masakra – ali nije podrobnije govorio o tome kakav je bio njegov dnevni red.


SELEKTIVNO PAMCENJE?


Izvori iz Tribunala potvrdili su da su im na raspolaganje stavljeni svi zapisnici i arhive VSO-a, ukljucujuci i one koje se ticu perioda maj-avgust 1995., kojim su obuhvacena i desavanja u Srebrenici.


Postoje, medjutim, nagovestaji da neka druga vazna dokumenta nece biti dostupna, te da su neka od njih mozda i nestala.


Jedan od tih dokumenata potvrdjuje da je, poput ostalih oficira vojske RS-a, i general Mladic platu primao kao da je pripadnik redovnog sastava jugoslovenske vojske.


Predsedavajuci pravnog saveta pri ministarstvu inostranih poslova, profesor Radoslav Stojanovic, otkrio je u avgustu 2004. postojanje tajnog ukaza jugoslovenske vojske kojim je 1993. Mladic unapredjen. Doticni je ukaz potpisan u vreme kada je predsedavajuci VSO-a bio tadasnji jugoslovenski predsednik, Zoran Lilic.


Ukoliko bi taj dokument bio dostupan javnosti, i ukoliko je Stojanoviceva tvrdnja zaista tacna, bio bi to dokaz da je Mladic, u vreme kada je bosanski rat vec uveliko poceo, u administrativnom smislu bio zapravo oficir jugoslovenske vojske, te da je kao takav – a uprkos zvanicnom razdvajanju jugoslovenske i bosanske vojske, u maju 1992. – bio potcinjen vrhovnoj komandi u Beogradu.


Posto je naredjenje o unapredjenju u visi cin u novembru 2004. «procurelo» i u sarajevske medije, izgleda da ono u Tribunal nije bilo poslato pod oznakom tajnosti.


IWPR je nabavio i kopiju Mladicevog licnog dosijea, koji sadrzi i podatke o penziji i datume njegovih unapredjenja. Dokumenta potvrdjuju da je Mladic poslednji put bio unapredjen 16. juna 1994., i to u cin general-pukovnika. Osim toga, njegov licni dosije potvrdjuje navode profesora Stojanovica, odnosno da je Mladic ostao oficir jugoslovenske vojske i dugo nakon sto je Beograd saopstio da se on ne nalazi pod njegovom komandom.


Otuda sumnja da ni ostala dokumenta koja Beograd povezuju sa bosanskim sukobom nece biti dostupna.


Javnosti ce informacije o umesanosti Beograda u srebrenicki masakr verovatno ostati nedostupne jos izvesno vreme, pored ostalog zbog toga sto tuzioci Tribunala za sada nisu uspeli da dodju do dokumenata koji su barem podjednako vazni koliko ona koja se ticu VSO-a: Miloseviceve licne, predsednicke arhive i Mladicevog vojnog dosijea.


Sudije Haskog tribunala su izjavile kako su ubedjene da je beogradska vlada ucinila sve sto je u njenoj moci da bi utvrdila gde se nalaze predsednicka dosijea i ostala dokumenta; odbacili su i novi zahtev optuzbe za predaju tih dokumenata. To bi moglo znaciti i da je jedan deo arhivskog materijala ipak – nestao.


Postoje i indicije da je Milosevicev predsednicki arhiv naknadno «sredjivan». Nezavisno od svega toga, beogradske su vlasti u septembru 2004. pokrenule postupak protiv bivseg sefa Milosevicevog kabineta, Gorana Milinovica, a zbog navodne umesanosti u unistavanje dokumentacije koju potrazuje Haski tribunal, koja pokriva aktivnosti srpskih snaga na Kosovu tokom 1999.


SKRIVENE ISTINE


Deset godina po okoncanju rata u Bosni, uprkos velikog broja sudjenja koja su pred Haskim tribunalom u medjuvremenu odrzana, prica o ulozi koju je Beograd odigrao tokom devedesetih jednim delom jos uvek nije ispricana.


«Ponekad mi se cini da ljude iz Jugoslavije nismo doveli ni korak blize istini», izjavio je prosle godine, nakon sto se IWPR zainteresovao za ovaj problem, izvor koji je zeleo da ostane anoniman.


Uprkos Milosevicevom dugotrajnom odsustvovanju iz zemlje, u Srbiji je smenom demokratskih vlada zapecacena ova prica, jer se stara dosijea ne otvaraju, dok se haska sudjenja koriste kao povod za prikupljanje podataka koji ce i u narednom periodu biti nedostupni javnosti.


Mnogi od onih sa kojima je IWPR bio u prilici da razgovara saglasni su oko toga da je pristanak na uslove Beograda bio jedini nacin da se obezbedi da makar sudijama postane jasnija Miloseviceva stvarna uloga u bosanskom ratu.


«To je veoma jednostavno: ili cemo pristati na to da dokumenta ostanu poverljiva, ili ih necemo imati», izjavio je jedan poznavalac prilika u Tribunalu. (Vidi Dnevnik Tribunala br. 350, «Onaj stari Milosevic», http://www.iwpr.net/index.pl?archive/tri/tri_350_1_ser.txt.)


Beogradske organizacije za zastitu ljudskih prava, koje se zalazu za pomirenje i istinu, smatraju da ce sporazum imati za posledicu to da srpska javnost nikada nece videti zvanicna dokumenta iz kojih se vidi sta je sve Milosevic naredio da bude ucinjeno u njeno ime.


Takav, delimican pristup istini, nije – po misljenju brojnih pravnika na Balkanu – u skladu sa izvornim duhom Tribunala. Jedan od cetiri osnovna cilja Tribunala, osim izvodjenja lica koja su osumnjicena za ratne zlocine pred lice pravde, obezbedjivanja pravde za zrtve i sprecavanja buducih zlocina, jeste i «doprinos obnavljanju mira putem promovisanja pomirenja u bivsoj Jugoslaviji».


«Pod pretpostavkom da ce efekat zastitnih mera biti takav da ce zapisnici i transkripti o radu VSO-a ostati nedostupni srpskom narodu, time ce biti ucinjena rdjava usluga nastojanjima da se utvrdi istorijska istina u mnogim spornim dogadjajima», izjavio je za IWPR Bogdan Ivanisevic, istrazivac pri beogradskom ogranku Medjunarodne organizacije za zastitu ljudskih prava (Human Rights Watch).


Slicno je i misljenje ostalih beogradskih analiticara.


«Ova nagodba je losa jer je javnost u Srbiji jos uvek zbunjena lazima koje je Milosevicev rezim sirio o ratu u Bosni», izjavio je za IWPR Dzejms Lajon (James Lyon), direktor Medjunarodne krizne grupe za SCG.


«Ukoliko se tezi istinskom pomirenju, onda srpska javnost mora biti upoznata sa svim onim sto su Milosevic i njegovi pomagaci cinili.»


Sam Milosevic se – kada je rec o tajnosti podataka – postavio veoma vesto, jer je zbog donete odluke cak i on kritikovao sudsko vece.


Za Srbiju – u kojoj, prema istrazivanjima javnog mnjenja, veliki broj ljudi ne veruje da su se neke od kljucnih epizoda bosanskog rata uopste desile – dostupnost informacija jos uvek predstavlja jedno od osnovnih orudja pomirenja. Ali, lakse je plasirati teorije zavere, nego pokrenuti iskrenu i ozbiljnu raspravu o proslosti.


«[Zastitnim] merama se od srpskog drustva prikriva istina, jer ljudi nece verovati otkricima do kojih ce doci strani sudovi u meri kojoj bi verovali vladinim dosijeima», tvrdi Sonja Biserko, predsednica Helsinskog odbora za Srbiju.


Uprkos mucnom, visegodisnjem rekonstruisanju srebrenickog zlocina po sudnicama Tribunala, neke beogradske organizacije smatraju da deseta godisnjica tog masakra ne predstavlja povod samo za secanje, nego i proslavu.


Studentsko udruzenje «Nomokanon» odrzalo je 17. maja na beogradskom Pravnom fakultetu tribinu o «oslobadjanju» Srebrenice.Govoreci na skupu nazvanom «Srebrenica, deset godina nakon oslobodjenja», profesori i bivsi generali nazvali su masakr u Srebrenici «lazima Zapada» i «muslimanskim izmisljotinama».


Direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Natasa Kandic, povezala je ovu vrstu poricanja sa vladinim odbijanjem da se otvoreno suoci sa prosloscu.


«U konkretnom slucaju, vlada je smatrala da je u nacionalnom interesu da se prikrivanjem istine Bosni ne dozvoli upotreba dokumenata pred MSP-om», izjavila je ona za IWPR.


«Ali pravi nacionalni interes sastoji se u stvaranju zdravog drustva u kojem ce i uloga Milosevicevog rezima u minulim ratovima biti poznata i prihvacena.


«A to se nece dogoditi ukoliko vazna drzavna dokumenta i dalje budu skrivena od ociju javnosti.»


Hugh Griffiths je koordinator istrazivackog tima IWPR-a. Ana Uzelac je voditeljica projekta IWPR-a u Hagu.