SPECIJALNI IZVEŠTAJ: TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU TEORIJU MEĐUNARODNE PRAVDE PRETVARA U PRAKSU
Tribunal je kritikovan iz mnogo razloga, ali je ipak obavio veliki deo pripremnog posla za stalni Međunarodni krivični sud.
SPECIJALNI IZVEŠTAJ: TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU TEORIJU MEĐUNARODNE PRAVDE PRETVARA U PRAKSU
Tribunal je kritikovan iz mnogo razloga, ali je ipak obavio veliki deo pripremnog posla za stalni Međunarodni krivični sud.
U vreme kada Međunarodni krivični sud počinje ozbiljnije da radi, sa sve dužim spiskom istraga i prvim suđenjem koje bi uskoro trebalo da počne, jedan drugi sud u Hagu – Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju – sve je bliže datumu kada bi trebalo da okonča svoj posao, a to je 2010.
Tokom više od 14 godina, koliko je proteklo od njegovog osnivanja, jugoslovenski tribunal (ili MKSJ) sudio je političkim i vojnim zvaničnicima optuženim za najteža ratna zlodela počinjena na evropskom tlu za poslednjih pola veka. Radeći u okviru mandata Ujedinjenih nacija, sud je okupio sudije i advokate iz čitavog sveta, kako bi se ispitali dokazi koji se odnose na niz sukoba čiji temeljni uzroci u samim balkanskim zemljama još uvek sporni i ispolitizovani.
U tako kontroverznom ambijentu, ne iznenađuje to što se rad suda, pa čak i njegova zakonitost, dovode u pitanje. Na primer, neki od kritičara optužuju Tribunal da sprovodi pobedničku pravdu – pri čemu su Srbi gubitnici – iako sud krivično goni i hrvatske, bošnjačke, a odnedavno i vojne zapovednike kosovskih Albanaca.
Ostale, promišljenije kritike, usredsređene su na same mehanizme funkcionisanja međunarodnog pravnog poretka. Slučaj protiv pokojnog srpskog lidera Slobodana Miloševića našao se, recimo, na udaru zbog nerealno velikog broja optužbi, od kojih neke gotovo da nije moguće dokazati ni u procesu koji bi trajao godinama.
Kao prvi međunarodni tribunal nakon nirnberških i tokijskih suđenja održanih po okončanju Drugog svetskog rata, MKSJ je obavio mnogo pripremnog posla za procese koji su usledili u Ruandi, Sijera Leoneu, a sada i pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) – prvim univerzalnim svetskim sudom za ratne zločine. Zbog toga će njegove pouke imati veliku težinu.
IWPR je od vodećih predstavnika međunarodne pravne zajednice zatražio mišljenje o nasleđu koje će za sobom ostaviti MKSJ. Intervjui sa bivšim i sadašnjim članovima Kancelarije tužilaštva, braniocima i nezavisnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava otkrivaju široku lepezu stavova o njegovim uspesima, kao i o propustima.
I dok neki ukazuju na postignuća Tribunala i njegov doprinos međunarodnom krivičnom pravu, ostali kažu da je sud od početka bio pun manjkavosti i tvrde da je krajnji rok koji su mu proizvoljno nametnule Ujedinjene nacije ugrozio pravičnost samih suđenja.
DA LI JE SUD POSTIGAO ONO ZBOG ČEGA JE OSNOVAN?
MKSJ je osnovan 1993., od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se sudilo pojedincima za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije počev od 1991.
Tribunal je procesuirao zločine počinjene tokom niza sukoba koji su usledili po raspadu jugoslovenske federacije (1991.), sve do konflikta na Kosovu (1999.).
Njegov je cilj bio da se sudi onima koji su osumnjičeni da snose najveću odgovornost za zlodela počinjena tokom balkanskih ratova vođenih početkom devedesetih. Time bi se žrtvama obezbedila pravda, dalji zločini bi se sprečili, a doprinelo bi se miru i pomirenju u regiji.
Prilikom osnivanja suda trebalo je rešavati praktična pitanja, kao što su pravila dokazivanja i izbor između akuzatornog i inkvizitornog sistema.
Branilac u Tribunalu i bivši predsednik Udruženja branilaca, Džon Ekerman (John Ackerman) rekao je da je MKSJ zamišljen kao „izrazito anglo-saksonska vrsta suda“, te da je prvi predsednik Tribunala, sudija Antonio Kaseze (Antonio Cassese), značajno uticao na tu odluku.
Sistem je, po Ekermanovimo rečima, u početku dobro funkcionisao – ne nužno zbog toga što je bio najbolji, već zato što je bio jednoobrazan i jer je raspolagao odgovarajućim nizom presedana.
Međutim, Ekerman tvrdi: „Potom su došle kontinentalne sudije, koje su se pojavile sa idejom kombinovanja onoga što je najbolje u oba sistema, a to je bila još jedna nerazumna ideja. Da je kombinovanjem onoga što je najbolje u oba sistema mogao nastati bolji sistem pravde, to bi se desilo još pre 150 godina.“
Sudija Ričard Goldstoun (Richard Goldstone), bivši član Ustavnog suda Južne Afrike i glavni tužilac pri MKSJ-u, izjavio je kako postoji tendencija da se razlike između akuzatornog i inkvizitornog sistema preuveličavaju.
„Oba sistema imaju za cilj da se utvrdi istina. Da li ćete to učiniti na ovaj ili onaj način – to, u krajnjoj liniji, nije ni važno“, rekao je on.
Politički savetnik Karle del Ponte (Carla Del Ponte), Anton Nikiforov, insistira na tome da se hibridna sudska procedura „pokazala kao efikasna“.
On je kazao da je Tribunal postigao zadivljujuće rezultate i pozvao se na to da je ukupno 161 lice optuženo, premda je priznao da je broj onih koje je Tribunal zaista procesuirao bliži brojci od 135, jer su neki optuženici umrli, i jer su optužnice nižeg ranga povučene.
Uprkos tome, rezultati četrnaestogodišnjeg rada MKSJ-a su po Nikiforovljevim rečima sjajni, imajući u vidu da se radi o instituciji koja je u početku imala samo jedno sudsko veće.
„To je izuzetno postignuće po svim standardima“, rekao je on.
Sa time je saglasan i direktor Međunarodnog programa pravde pri njujorškoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch), Ričard Diker (Richard Dicker), koji dodaje kako je, uz svega nekoliko značajnih izuzetaka, Tribunal bio u stanju da osudi „najveći broj“ tuženih lica.
No, Džonatan O’Donohju (Jonathan O'Donohue) iz londonskog Emnesti internešenela (Amnesty International) izjavio je kako je MKSJ procesuirao manje od stotinu, od ukupno više hiljada osoba koje se po međunarodnom pravu sumnjiče za zločine u bivšoj Jugoslaviji.
OPTUŽBE ZA POLITIČKU PRISTRASNOST
Majkl Karnavas (Michael Karnavas), koji je na nizu suđenja pred MKSJ-om bio u ulozi branioca – odnedavno zastupa i bivšeg lidera bosanskih Hrvata Jadranka Prlića, a trenutno obavlja i funkciju predsednika Udruženja branilaca – izjavio je kako je odsustvo jednoobraznosti pri optuživanju osumnjičenika iz regiona dovelo do bojazni da su izvesne etničke grupe povlaštene.
„Hrvati i Srbi žele da znaju zbog čega [bivši predsednik Bosne i Hercegovine, Alija] Izetbegović i [bivši predsednik Hrvatske, Franjo] Tuđman nisu odmah optuženi. Pogledajte koliko brzo su optužili Miloševića“, rekao je Karnavas.
„Rezultat toga je tumačenje kakvo sada imamo na terenu, a to je da se nekim grupacijama samo sudi, a druge su izložene pravom proganjanju.“
MKSJ je tokom godina uporno odbijao optužbe za pristrasnost i ukazivao na to da se optužuju i procesuiraju pripadnici svih etničkih grupa. Trenutno su u toku postupci protiv bivšeg glavnog zapovednika bosanske vojske, koji je Bošnjak; nekolicine bivših političkih i vojnih lidera bosanskih Hrvata; bivših albanskih paravojnih lidera sa Kosova; i visokih policijskih zvaničnika iz Makedonije. Takođe, uskoro bi trebalo da počne i suđenje trojici generala Hrvatske Vojske (HV).
NEUSPEH U REALIZACIJI OPTUŽNICA
Goldstoun tvrdi kako je, iako nikada nije pročitao ili čuo bilo kakvu „ozbiljnu kritiku“ na račun pravičnosti suđenja, ipak svestan izvesnih problema u MKSJ-u.
Ni MKSJ ni MKS ne poseduju vlastite policijske snage, pa se pri pronalaženju i izručivanju osumnjičenih u dotičnim zemljama oslanjaju na nacionalne vlasti.
„Najveći problem sa kojim se suočavaju ’ad hok’ tribunali, koji se već pojavio i u MKS-u, jeste realizacija“, kaže Goldstoun. „Niko od nas neće doživeti postojanje međunarodnih policijskih snaga“ sposobnih za sprovođenje međunarodnih naloga za hapšenje – predviđa on.
Nesaradnja srbijanskih vlasti se obično navodi kao glavni razlog zbog kojeg nisu uhvaćeni vojni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić i ratni politički lider Radovan Karadžić, koji su optuženi za organizovanje srebreničkog masakra počinjenog 1995. godine.
MKS je već naišao na teškoće kada je reč o izručivanju osumnjičenih ovom sudu na temelju naloga za hapšenje.
Omer Fišer (Omer Fisher), istraživač pri balkanskom timu Emnesti internešenela, izrazio je zabrinutost za sudbinu optuženika visokog ranga koji su još uvek na slobodi, uključujući Mladića i Karadžića.
„Ne mislimo da bi bilo prikladno suđenja za ljude poput Mladića i Karadžića održati igde drugo osim pred MKSJ-om“, rekao je on.
Uspeh MKSJ-a je u tom pogledu bio limitiran spoljašnjim faktorima – time što balkanske države nisu tražile i hapsile osumnjičenike za koje se veruje da se nalaze na njihovoj teritoriji, niti su ih izručivale Hagu. To pre svega važi za Mladića, za koga se smatra da najveći deo vremena provodi u Srbiji, kao i za Karadžića, koji se navodno skriva na tromeđi Srbije, Bosne i Crne Gore.
Ni međunarodni pritisak na postmiloševićevski Beograd nije doveo do njihovog hapšenja, premda su uhvaćeni neki drugi osumnjičenici visokog ranga. To je pak rezultiralo time da je glavna tužiteljica MKSJ-a, Karla del Ponte, saopštila da su srbijanske vlasti u poslednje vreme postale znatno kooperativnije.
Iako je sud bio u prilici da realizuje optužnicu protiv pokojnog Miloševića – koji se uglavnom smatra najodgovornijim za balkanske sukobe – on je umro u pritvoru, nakon četvorogodišnjeg suđenja kojem se nije nazirao kraj.
Goldstoun je rekao da je suđenje Miloševiću „nesumnjivo nanelo štetu reputaciji MKSJ-a“.
Kazao je i da su, po njegovom mišljenju, „sudije bile isuviše popustljive prema Miloševiću, kome je, čak, bilo dozvoljeno da ih ponižava“.
NEDOSLEDNOST I PROCEDURALNI PROPUSTI
Drugi vid kritike na račun Tribunala odnosio se na odsustvo jednoobraznosti u proceduri, ne samo tokom njegovog višegodišnjeg postojanja, nego i u praksi samih sudskih veća.
O’Donohju je izjavio da je u MKSJ-u postojala „stanovita nedoslednost, koju često nije otklanjalo ni Žalbeno veće, a koja se ticala definicije zločina kao što su silovanje i ubistvo“.
Međutim, Diker kaže kako je razumljivo to što u praksi postoje i modifikacije postojećih pravila.
„Mislim da je evolucija sudskog pravilnika o postupku i dokazivanju nešto što traje, što je donekle protivrečno, ali uprkos svemu razumljivo, s obzirom da je ovo zaista prvi Tribunal koji je u poslednjih 50 godina stvoren kako bi se sudilo za tu vrstu zločina“, rekao je on.
Karnavas odsustvo jednoobraznosti i doslednosti u sudu shvata kao posledicu nekoliko faktora. Na primer, sudije dolaze iz različitih sudskih sistema, pa se u pojedinim slučajevima jednostavno ne uklapaju u hibridni pravni sistem MKSJ-a, koji Karnavas opisuje kao sistem koji je podređen stranama u sporu, gde sudije imaju ulogu „arbitara“ između tužilaštva i odbrane.
On je rekao i da bi MKS trebalo da ima „sudijsku knjigu“ ili priručnik za proceduru u sudnici, te program obuke za nove sudije. On takođe smatra da bi MKS trebalo da insistira na tome da potencijalne sudije imaju odgovarajuće iskustvo.
Tužilaštvo je bilo optuživano i za preterivanja pri optuživanju i procesuiranju osumnjičenih. Optužnice često sadrže opsežan istorijski kontekst, pri čemu se okrivljeni terete po više osnova u nadi da će se time osigurati njihova osuda.
Karnavas tvrdi i da je to što je MKSJ pokušao da „ustanovi istorijsku istinu“ dovelo do opširnih optužnica koje je podjednako teško dokazati ili pobiti.
„Mi koji se zakonom bavimo u sudnicama znamo da sud nije u stanju da definiše istorijsku istinu. To nije uloga Tribunala. Mnogo vremena, novca i napora utrošeno je kako bi se shvatilo šta je ta istorijska istina“, rekao je on.
Takođe je istakao i da su branioci bili isključeni iz odlučivanja o ključnim pitanjima, kao što je raspored suđenja. Iako priznaje da su u odnosu na raniji period primetna izvesna poboljšanja, Karnavas je kategoričan: „Ni sada se odbrana ne shvata kao sastavni deo Tribunala.“
POSLEDICE IZLAZNE STRATEGIJE
Poslednjih godina Tribunal trpi kritike i zbog „izlazne strategije“, odnosno zahteva Saveta bezbednosti UN-a da sve prvostepene postupke okonča do 2009., a žalbene do 2010. godine.
Pritisak na sud da blagovremeno okonča svoj rad doveo je do toga da su sudije prinuđene da u sudnici budu kreativne, kako bi skratile trajanje postupaka.
Fišer je izrazio bojazan da zbog izlazne strategije izvesni optuženici neće biti izvedeni pred lice pravde.
„Glavna poruka za nas je svakako ta da MKSJ ima glavnu reč pri procesuiranju osoba najvišeg ranga, ali nas stalno brine izlazna strategije i mogućnost da će posao ostati nezavršen“, rekao je on.
On je nametnuti rok opisao kao „proizvoljan“, rekavši da je malo verovatno da će MKSJ do 2010. okončati sve slučajeve i žalbene postupke.
Karnavas je kazao kako je u poslednje tri ili četiri godine – upravo kada je Tribunal „krenuo krupnim koracima napred“ – Savet bezbednosti počeo da vrši pritisak na njega da završi posao do 2010.
„Tokom godina, sistem se toliko radikalno promenio, da su se prava postepeno srozala do tačke da je pravično suđenje puka želja, a ne stvarnost“, rekao je on.
„Nijedan sudija ne bi želeo da mu se sudi na taj način. Niko u sudnici to ne bi hteo.“
„Mi svoj posao nećemo završiti na vreme. To je nemoguće. To ne može biti urađeno“, upozorio je Karnavas, napominjući da je nemoguće u isti mah ispunjavati zahteve Saveta bezbednosti UN-a i služiti interesima pravde.
„Ovakva izlazna strategija samo će poništiti mnoge dobre stvari koje su učinjene“, rekao je on.
Ekerman je, štaviše, bio još kritičniji u pogledu izlazne strategije, rekavši da se MKSJ-u događa isto što i mnogim drugim sudovima.
„Izvori finansiranja preuzimaju kontrolu i umesto pravdi, prednost daju efikasnosti.“
Krajnji ishod nečega što Ekerman opisuje kao „promašeno nastojanje da se postupci ubrzaju“ jeste to da su se „pravila promenila, i to na štetu okrivljenih“.
O’Donohju je takođe zabrinut zbog posledica izlazne strategije.
On je rekao i da – iako je MKSJ u pojedinim zemljama bivše Jugoslavije podstakao nacionalne sudove da sprovedu istrage i postupke protiv ljudi koji se sumnjiče za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – sama izlazna strategija „znači da više neće biti moguć transfer slučajeva ukoliko nacionalna suđenja podbace.“
Pozvao se i na brojne probleme sa nacionalnim sudovima, uključujući to da oni nisu definisali sve zločine iz statuta MKSJ-a kao zločine protiv nacionalnog prava, kao i na odsustvo adekvatne zaštite i podrške žrtava i svedoka.
Fišer je pak izrazio rezerve u pogledu sposobnosti nacionalnog sudstva da se izbori sa teškim zločinima protiv međunarodnog prava, kazavši da – otkako je počela da se primenjuje izlazna strategija – ima sve više zahteva da se slučajevi MKSJ-a prosleđuju nacionalnim sudovima.
Diker je, međutim, ukazao i na jedan pozitivan efekat izlazne strategije – uvođenje pisanih izjava svedoka – kao „potencijalno dragocenu“ inovaciju kojom se štedi vreme, ali je naglasio da ne treba zanemariti ni pravo odbrane da unakrsno ispituje svedoke, što pisane izjave onemogućuju.
PRAVNO NASLEĐE MKSJ-a
Izgleda da se većina intervjuisanih eksperata slaže da je MKSJ dao pozitivan doprinos u sferi međunarodnog krivičnog prava.
Diker ukazuje na to da je MKSJ bio prvi međunarodni tribunal za ratne zločine koji je osnovan nakon Drugog svetskog rata, na kraju kojeg su pobedničke savezničke snage formirale Nirmberški i Tokijski tribunal kako bi sudile nemačkim i japanskim ratnim zločincima.
„Nije postojalo ništa slično još od 1940-ih. Niti u praksi, niti kao presedan“, rekao je on.
Napomenuo je i da je „izrazito pozitivna osobina“ suda to što je „tokom 14 godina svog postojanja pokazao da je moguće da jedna međunarodna pravna institucija - sa mandatom da vrši istrage i procesuira masovne pokolje civila, silovanje kao oruđa rata, te etničko čišćenje – svoj zadatak uspešno obavlja“.
Možda je još važnije, po Dikerovim rečima, to što je MKSJ „udahnuo život onim odredbama međunarodnog prava koje su bile umrtvljene ili jednostavno prenete na stranice Ženevske konvencije“.
Rezultat je ono što je Diker nazvao „apsolutno neophodnom jurisprudencijom“, koja će po njegovim rečima poslužiti kao referentna tačka za „sve naredne ’ad hok’ i stalne međunarodne sudove, kao i nacionalna sudstva“.
I ostali navode slična pozitivna dostignuća.
„Prvi uspeh, po mom mišljenju, jeste činjenica da su MKSJ i MKSR [Međunarodni krivični sud za Ruandu] pokazali da su međunarodni krivični sudovi sposobni za pravična suđenja“, rekao je Goldstoun.
On je takođe ukazao na to da je, sve do nastanka MKSJ-a i MKSR-a, humanitarno pravo stagniralo. „Bilo je to pravo koje se ne primenjuje“, kazao je Goldstoun. „Velika je zasluga MKSJ-a to što je, uprkos tome, nastavio da ga koristi i usavršava.“
Po Goldstounu, najznačajnije među tim poboljšanjima je to što se „nesretna razlika“, kako on to kaže, koja u međunarodnom pravu postoji između zaštite civila u međunarodnom oružanom sukobu s jedne, i domaćem oružanom sukobu s druge strane – „otklonjena“.
Goldstoun je istakao i doprinos MKSJ-a na polju rodnih zločina, rekavši: „MKS je u tom pogledu otišao dalje od MKSJ-a, ali su mu put prokrčili MKSJ i MKSR.“
Prema Goldstounu, dva su tribunala potvrdila da je silovanje komponenta genocida, ustanovila međunarodnu definiciju silovanja, te uspostavila procesno pravo za silovanje kakvo se ne primenjuje u domaćem sudstvu.
Goldstoun se pozvao i na stvaranje MKS-a kao jedno od najvažnijih nasleđa koje će MKSJ ostaviti za sobom. „Da nije tih uspeha o kojima sam govoro, ne bi bilo ni MKS-a“, rekao je on.
Američki zvaničnik nezavisne Koalicije za Međunarodni krivični sud, Džon Vošburn (John Washburn), izjavio je kako su, zahvaljujući radu MKSJ-a i MKSR-a, zločini poput masovnog silovanja opširno obrađeni već u MKS-ovom osnivačkom dokumentu.
I Karnavas je priznao da je sud imao izvesnog uspeha kada je reč o doprinosu međunarodnom pravu. „Sada je sasvim jasno da kultura nekažnjavanja neće biti tolerisana u međunarodnoj zajednici“, rekao je on.
Tribunalov pravni dosije opisao je kao „neujednačen – ponegde je prilično dobar, a ponegde daleko od toga“, te predvideo da će MKS samo donekle koristiti MKSJ-ovo procesno pravo.
Premda priznaje da je sud prokrčio nove puteve time što je u praksu sproveo ono što je ranije predstavljalo puku teorijsku raspravu o međunarodnom krivičnom pravu, Ekerman – uprkos svemu – tvrdi da to neće postati buduća praksa.
„Ono što je ovde postignuto kada je u pitanju međunarodna jurisprudencija je zaista veoma važno“, rekao je on. „Nažalost, mislim da će umnogome biti zaboravljeno.“
NAUČENE LEKCIJE
Pa ipak, većina osoba intervjuisanih za potrebe ovog izveštaja saglasna je oko toga da zakonodavci iz MKS-a puno toga mogu da nauče iz iskustva svojih kolega u MKSJ-u.
Diker se slaže sa Karnavasovim insistiranjem na tome da sudije koje sude pred međunarodnim sudovima moraju imati iskustvo u sudnici – svejedno da li kao sudije, branioci ili tužioci.
Dodaje i da je jedna od pouka MKSJ ta da se „poštovanje prava optuženih moraju odmeriti u odnosu na ukupni interes pravde“.
Vošburn se slaže da postoji izvestan broj pouka koje bi MKS mogao izvući – što je već i dovelo do nekih promena, na primer do mogućnosti da se odvojena predraspravna veća bave početnim podnescima i žalbama kako bi se sprečila ona vrsta prigovora koja se u MKSJ-u mogla čuti zbog toga što se previše čekalo na početak nekih suđenja.
MKS je ponešto naučio i o drugim konkretnim preduslovima neophodnim za izvođenje samih suđenja, rekao je on. To se odnosi na zgrade u kojima treba onemogućiti kontakte advokata odbrane i optužbe tokom suđenja, obezbediti odvojene liftove, te prikladne konferencijske i kompjuterske kapacitete za timove odbrane u neposrednoj blizini sudnica.
„Time suđenje postaje znatno pravičnije“, objašnjava Vošburn.
Vošburn je rekao da se – kada je reč o osoblju koje je iz MKSJ-a i MKSR-a prešlo u MKS – novi sud delimično suočio sa istim problemima, uključujući nedovoljno konsultovanje sa advokatima odbrane oko važnih pitanja.
Ti problemi su već doveli do stvaranja Međunarodne krivične advokatske komore, koju su podržale advokatske komore SAD-a, Velike Britanije i Francuske.
Najzad, moguće je da će – kako tvrdi Diker – proteći mnogo vremena pre no što nasleđe MKSJ-a postane u punoj meri vidljivo.
„Nirnberški procesi nisu odmah uticali na stanje u poratnoj Nemačkoj. Tek je nekoliko decenija kasnije nova generacija uspela pristupiti nirnberškim presudama i dala im pravi smisao“, rekao je on. „Vreme će pokazati.“
Daniel Barron je stažista IWPR-a u Londonu.
Tokom više od 14 godina, koliko je proteklo od njegovog osnivanja, jugoslovenski tribunal (ili MKSJ) sudio je političkim i vojnim zvaničnicima optuženim za najteža ratna zlodela počinjena na evropskom tlu za poslednjih pola veka. Radeći u okviru mandata Ujedinjenih nacija, sud je okupio sudije i advokate iz čitavog sveta, kako bi se ispitali dokazi koji se odnose na niz sukoba čiji temeljni uzroci u samim balkanskim zemljama još uvek sporni i ispolitizovani.
U tako kontroverznom ambijentu, ne iznenađuje to što se rad suda, pa čak i njegova zakonitost, dovode u pitanje. Na primer, neki od kritičara optužuju Tribunal da sprovodi pobedničku pravdu – pri čemu su Srbi gubitnici – iako sud krivično goni i hrvatske, bošnjačke, a odnedavno i vojne zapovednike kosovskih Albanaca.
Ostale, promišljenije kritike, usredsređene su na same mehanizme funkcionisanja međunarodnog pravnog poretka. Slučaj protiv pokojnog srpskog lidera Slobodana Miloševića našao se, recimo, na udaru zbog nerealno velikog broja optužbi, od kojih neke gotovo da nije moguće dokazati ni u procesu koji bi trajao godinama.
Kao prvi međunarodni tribunal nakon nirnberških i tokijskih suđenja održanih po okončanju Drugog svetskog rata, MKSJ je obavio mnogo pripremnog posla za procese koji su usledili u Ruandi, Sijera Leoneu, a sada i pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) – prvim univerzalnim svetskim sudom za ratne zločine. Zbog toga će njegove pouke imati veliku težinu.
IWPR je od vodećih predstavnika međunarodne pravne zajednice zatražio mišljenje o nasleđu koje će za sobom ostaviti MKSJ. Intervjui sa bivšim i sadašnjim članovima Kancelarije tužilaštva, braniocima i nezavisnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava otkrivaju široku lepezu stavova o njegovim uspesima, kao i o propustima.
I dok neki ukazuju na postignuća Tribunala i njegov doprinos međunarodnom krivičnom pravu, ostali kažu da je sud od početka bio pun manjkavosti i tvrde da je krajnji rok koji su mu proizvoljno nametnule Ujedinjene nacije ugrozio pravičnost samih suđenja.
DA LI JE SUD POSTIGAO ONO ZBOG ČEGA JE OSNOVAN?
MKSJ je osnovan 1993., od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se sudilo pojedincima za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije počev od 1991.
Tribunal je procesuirao zločine počinjene tokom niza sukoba koji su usledili po raspadu jugoslovenske federacije (1991.), sve do konflikta na Kosovu (1999.).
Njegov je cilj bio da se sudi onima koji su osumnjičeni da snose najveću odgovornost za zlodela počinjena tokom balkanskih ratova vođenih početkom devedesetih. Time bi se žrtvama obezbedila pravda, dalji zločini bi se sprečili, a doprinelo bi se miru i pomirenju u regiji.
Prilikom osnivanja suda trebalo je rešavati praktična pitanja, kao što su pravila dokazivanja i izbor između akuzatornog i inkvizitornog sistema.
Branilac u Tribunalu i bivši predsednik Udruženja branilaca, Džon Ekerman (John Ackerman) rekao je da je MKSJ zamišljen kao „izrazito anglo-saksonska vrsta suda“, te da je prvi predsednik Tribunala, sudija Antonio Kaseze (Antonio Cassese), značajno uticao na tu odluku.
Sistem je, po Ekermanovimo rečima, u početku dobro funkcionisao – ne nužno zbog toga što je bio najbolji, već zato što je bio jednoobrazan i jer je raspolagao odgovarajućim nizom presedana.
Međutim, Ekerman tvrdi: „Potom su došle kontinentalne sudije, koje su se pojavile sa idejom kombinovanja onoga što je najbolje u oba sistema, a to je bila još jedna nerazumna ideja. Da je kombinovanjem onoga što je najbolje u oba sistema mogao nastati bolji sistem pravde, to bi se desilo još pre 150 godina.“
Sudija Ričard Goldstoun (Richard Goldstone), bivši član Ustavnog suda Južne Afrike i glavni tužilac pri MKSJ-u, izjavio je kako postoji tendencija da se razlike između akuzatornog i inkvizitornog sistema preuveličavaju.
„Oba sistema imaju za cilj da se utvrdi istina. Da li ćete to učiniti na ovaj ili onaj način – to, u krajnjoj liniji, nije ni važno“, rekao je on.
Politički savetnik Karle del Ponte (Carla Del Ponte), Anton Nikiforov, insistira na tome da se hibridna sudska procedura „pokazala kao efikasna“.
On je kazao da je Tribunal postigao zadivljujuće rezultate i pozvao se na to da je ukupno 161 lice optuženo, premda je priznao da je broj onih koje je Tribunal zaista procesuirao bliži brojci od 135, jer su neki optuženici umrli, i jer su optužnice nižeg ranga povučene.
Uprkos tome, rezultati četrnaestogodišnjeg rada MKSJ-a su po Nikiforovljevim rečima sjajni, imajući u vidu da se radi o instituciji koja je u početku imala samo jedno sudsko veće.
„To je izuzetno postignuće po svim standardima“, rekao je on.
Sa time je saglasan i direktor Međunarodnog programa pravde pri njujorškoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch), Ričard Diker (Richard Dicker), koji dodaje kako je, uz svega nekoliko značajnih izuzetaka, Tribunal bio u stanju da osudi „najveći broj“ tuženih lica.
No, Džonatan O’Donohju (Jonathan O'Donohue) iz londonskog Emnesti internešenela (Amnesty International) izjavio je kako je MKSJ procesuirao manje od stotinu, od ukupno više hiljada osoba koje se po međunarodnom pravu sumnjiče za zločine u bivšoj Jugoslaviji.
OPTUŽBE ZA POLITIČKU PRISTRASNOST
Majkl Karnavas (Michael Karnavas), koji je na nizu suđenja pred MKSJ-om bio u ulozi branioca – odnedavno zastupa i bivšeg lidera bosanskih Hrvata Jadranka Prlića, a trenutno obavlja i funkciju predsednika Udruženja branilaca – izjavio je kako je odsustvo jednoobraznosti pri optuživanju osumnjičenika iz regiona dovelo do bojazni da su izvesne etničke grupe povlaštene.
„Hrvati i Srbi žele da znaju zbog čega [bivši predsednik Bosne i Hercegovine, Alija] Izetbegović i [bivši predsednik Hrvatske, Franjo] Tuđman nisu odmah optuženi. Pogledajte koliko brzo su optužili Miloševića“, rekao je Karnavas.
„Rezultat toga je tumačenje kakvo sada imamo na terenu, a to je da se nekim grupacijama samo sudi, a druge su izložene pravom proganjanju.“
MKSJ je tokom godina uporno odbijao optužbe za pristrasnost i ukazivao na to da se optužuju i procesuiraju pripadnici svih etničkih grupa. Trenutno su u toku postupci protiv bivšeg glavnog zapovednika bosanske vojske, koji je Bošnjak; nekolicine bivših političkih i vojnih lidera bosanskih Hrvata; bivših albanskih paravojnih lidera sa Kosova; i visokih policijskih zvaničnika iz Makedonije. Takođe, uskoro bi trebalo da počne i suđenje trojici generala Hrvatske Vojske (HV).
NEUSPEH U REALIZACIJI OPTUŽNICA
Goldstoun tvrdi kako je, iako nikada nije pročitao ili čuo bilo kakvu „ozbiljnu kritiku“ na račun pravičnosti suđenja, ipak svestan izvesnih problema u MKSJ-u.
Ni MKSJ ni MKS ne poseduju vlastite policijske snage, pa se pri pronalaženju i izručivanju osumnjičenih u dotičnim zemljama oslanjaju na nacionalne vlasti.
„Najveći problem sa kojim se suočavaju ’ad hok’ tribunali, koji se već pojavio i u MKS-u, jeste realizacija“, kaže Goldstoun. „Niko od nas neće doživeti postojanje međunarodnih policijskih snaga“ sposobnih za sprovođenje međunarodnih naloga za hapšenje – predviđa on.
Nesaradnja srbijanskih vlasti se obično navodi kao glavni razlog zbog kojeg nisu uhvaćeni vojni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić i ratni politički lider Radovan Karadžić, koji su optuženi za organizovanje srebreničkog masakra počinjenog 1995. godine.
MKS je već naišao na teškoće kada je reč o izručivanju osumnjičenih ovom sudu na temelju naloga za hapšenje.
Omer Fišer (Omer Fisher), istraživač pri balkanskom timu Emnesti internešenela, izrazio je zabrinutost za sudbinu optuženika visokog ranga koji su još uvek na slobodi, uključujući Mladića i Karadžića.
„Ne mislimo da bi bilo prikladno suđenja za ljude poput Mladića i Karadžića održati igde drugo osim pred MKSJ-om“, rekao je on.
Uspeh MKSJ-a je u tom pogledu bio limitiran spoljašnjim faktorima – time što balkanske države nisu tražile i hapsile osumnjičenike za koje se veruje da se nalaze na njihovoj teritoriji, niti su ih izručivale Hagu. To pre svega važi za Mladića, za koga se smatra da najveći deo vremena provodi u Srbiji, kao i za Karadžića, koji se navodno skriva na tromeđi Srbije, Bosne i Crne Gore.
Ni međunarodni pritisak na postmiloševićevski Beograd nije doveo do njihovog hapšenja, premda su uhvaćeni neki drugi osumnjičenici visokog ranga. To je pak rezultiralo time da je glavna tužiteljica MKSJ-a, Karla del Ponte, saopštila da su srbijanske vlasti u poslednje vreme postale znatno kooperativnije.
Iako je sud bio u prilici da realizuje optužnicu protiv pokojnog Miloševića – koji se uglavnom smatra najodgovornijim za balkanske sukobe – on je umro u pritvoru, nakon četvorogodišnjeg suđenja kojem se nije nazirao kraj.
Goldstoun je rekao da je suđenje Miloševiću „nesumnjivo nanelo štetu reputaciji MKSJ-a“.
Kazao je i da su, po njegovom mišljenju, „sudije bile isuviše popustljive prema Miloševiću, kome je, čak, bilo dozvoljeno da ih ponižava“.
NEDOSLEDNOST I PROCEDURALNI PROPUSTI
Drugi vid kritike na račun Tribunala odnosio se na odsustvo jednoobraznosti u proceduri, ne samo tokom njegovog višegodišnjeg postojanja, nego i u praksi samih sudskih veća.
O’Donohju je izjavio da je u MKSJ-u postojala „stanovita nedoslednost, koju često nije otklanjalo ni Žalbeno veće, a koja se ticala definicije zločina kao što su silovanje i ubistvo“.
Međutim, Diker kaže kako je razumljivo to što u praksi postoje i modifikacije postojećih pravila.
„Mislim da je evolucija sudskog pravilnika o postupku i dokazivanju nešto što traje, što je donekle protivrečno, ali uprkos svemu razumljivo, s obzirom da je ovo zaista prvi Tribunal koji je u poslednjih 50 godina stvoren kako bi se sudilo za tu vrstu zločina“, rekao je on.
Karnavas odsustvo jednoobraznosti i doslednosti u sudu shvata kao posledicu nekoliko faktora. Na primer, sudije dolaze iz različitih sudskih sistema, pa se u pojedinim slučajevima jednostavno ne uklapaju u hibridni pravni sistem MKSJ-a, koji Karnavas opisuje kao sistem koji je podređen stranama u sporu, gde sudije imaju ulogu „arbitara“ između tužilaštva i odbrane.
On je rekao i da bi MKS trebalo da ima „sudijsku knjigu“ ili priručnik za proceduru u sudnici, te program obuke za nove sudije. On takođe smatra da bi MKS trebalo da insistira na tome da potencijalne sudije imaju odgovarajuće iskustvo.
Tužilaštvo je bilo optuživano i za preterivanja pri optuživanju i procesuiranju osumnjičenih. Optužnice često sadrže opsežan istorijski kontekst, pri čemu se okrivljeni terete po više osnova u nadi da će se time osigurati njihova osuda.
Karnavas tvrdi i da je to što je MKSJ pokušao da „ustanovi istorijsku istinu“ dovelo do opširnih optužnica koje je podjednako teško dokazati ili pobiti.
„Mi koji se zakonom bavimo u sudnicama znamo da sud nije u stanju da definiše istorijsku istinu. To nije uloga Tribunala. Mnogo vremena, novca i napora utrošeno je kako bi se shvatilo šta je ta istorijska istina“, rekao je on.
Takođe je istakao i da su branioci bili isključeni iz odlučivanja o ključnim pitanjima, kao što je raspored suđenja. Iako priznaje da su u odnosu na raniji period primetna izvesna poboljšanja, Karnavas je kategoričan: „Ni sada se odbrana ne shvata kao sastavni deo Tribunala.“
POSLEDICE IZLAZNE STRATEGIJE
Poslednjih godina Tribunal trpi kritike i zbog „izlazne strategije“, odnosno zahteva Saveta bezbednosti UN-a da sve prvostepene postupke okonča do 2009., a žalbene do 2010. godine.
Pritisak na sud da blagovremeno okonča svoj rad doveo je do toga da su sudije prinuđene da u sudnici budu kreativne, kako bi skratile trajanje postupaka.
Fišer je izrazio bojazan da zbog izlazne strategije izvesni optuženici neće biti izvedeni pred lice pravde.
„Glavna poruka za nas je svakako ta da MKSJ ima glavnu reč pri procesuiranju osoba najvišeg ranga, ali nas stalno brine izlazna strategije i mogućnost da će posao ostati nezavršen“, rekao je on.
On je nametnuti rok opisao kao „proizvoljan“, rekavši da je malo verovatno da će MKSJ do 2010. okončati sve slučajeve i žalbene postupke.
Karnavas je kazao kako je u poslednje tri ili četiri godine – upravo kada je Tribunal „krenuo krupnim koracima napred“ – Savet bezbednosti počeo da vrši pritisak na njega da završi posao do 2010.
„Tokom godina, sistem se toliko radikalno promenio, da su se prava postepeno srozala do tačke da je pravično suđenje puka želja, a ne stvarnost“, rekao je on.
„Nijedan sudija ne bi želeo da mu se sudi na taj način. Niko u sudnici to ne bi hteo.“
„Mi svoj posao nećemo završiti na vreme. To je nemoguće. To ne može biti urađeno“, upozorio je Karnavas, napominjući da je nemoguće u isti mah ispunjavati zahteve Saveta bezbednosti UN-a i služiti interesima pravde.
„Ovakva izlazna strategija samo će poništiti mnoge dobre stvari koje su učinjene“, rekao je on.
Ekerman je, štaviše, bio još kritičniji u pogledu izlazne strategije, rekavši da se MKSJ-u događa isto što i mnogim drugim sudovima.
„Izvori finansiranja preuzimaju kontrolu i umesto pravdi, prednost daju efikasnosti.“
Krajnji ishod nečega što Ekerman opisuje kao „promašeno nastojanje da se postupci ubrzaju“ jeste to da su se „pravila promenila, i to na štetu okrivljenih“.
O’Donohju je takođe zabrinut zbog posledica izlazne strategije.
On je rekao i da – iako je MKSJ u pojedinim zemljama bivše Jugoslavije podstakao nacionalne sudove da sprovedu istrage i postupke protiv ljudi koji se sumnjiče za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – sama izlazna strategija „znači da više neće biti moguć transfer slučajeva ukoliko nacionalna suđenja podbace.“
Pozvao se i na brojne probleme sa nacionalnim sudovima, uključujući to da oni nisu definisali sve zločine iz statuta MKSJ-a kao zločine protiv nacionalnog prava, kao i na odsustvo adekvatne zaštite i podrške žrtava i svedoka.
Fišer je pak izrazio rezerve u pogledu sposobnosti nacionalnog sudstva da se izbori sa teškim zločinima protiv međunarodnog prava, kazavši da – otkako je počela da se primenjuje izlazna strategija – ima sve više zahteva da se slučajevi MKSJ-a prosleđuju nacionalnim sudovima.
Diker je, međutim, ukazao i na jedan pozitivan efekat izlazne strategije – uvođenje pisanih izjava svedoka – kao „potencijalno dragocenu“ inovaciju kojom se štedi vreme, ali je naglasio da ne treba zanemariti ni pravo odbrane da unakrsno ispituje svedoke, što pisane izjave onemogućuju.
PRAVNO NASLEĐE MKSJ-a
Izgleda da se većina intervjuisanih eksperata slaže da je MKSJ dao pozitivan doprinos u sferi međunarodnog krivičnog prava.
Diker ukazuje na to da je MKSJ bio prvi međunarodni tribunal za ratne zločine koji je osnovan nakon Drugog svetskog rata, na kraju kojeg su pobedničke savezničke snage formirale Nirmberški i Tokijski tribunal kako bi sudile nemačkim i japanskim ratnim zločincima.
„Nije postojalo ništa slično još od 1940-ih. Niti u praksi, niti kao presedan“, rekao je on.
Napomenuo je i da je „izrazito pozitivna osobina“ suda to što je „tokom 14 godina svog postojanja pokazao da je moguće da jedna međunarodna pravna institucija - sa mandatom da vrši istrage i procesuira masovne pokolje civila, silovanje kao oruđa rata, te etničko čišćenje – svoj zadatak uspešno obavlja“.
Možda je još važnije, po Dikerovim rečima, to što je MKSJ „udahnuo život onim odredbama međunarodnog prava koje su bile umrtvljene ili jednostavno prenete na stranice Ženevske konvencije“.
Rezultat je ono što je Diker nazvao „apsolutno neophodnom jurisprudencijom“, koja će po njegovim rečima poslužiti kao referentna tačka za „sve naredne ’ad hok’ i stalne međunarodne sudove, kao i nacionalna sudstva“.
I ostali navode slična pozitivna dostignuća.
„Prvi uspeh, po mom mišljenju, jeste činjenica da su MKSJ i MKSR [Međunarodni krivični sud za Ruandu] pokazali da su međunarodni krivični sudovi sposobni za pravična suđenja“, rekao je Goldstoun.
On je takođe ukazao na to da je, sve do nastanka MKSJ-a i MKSR-a, humanitarno pravo stagniralo. „Bilo je to pravo koje se ne primenjuje“, kazao je Goldstoun. „Velika je zasluga MKSJ-a to što je, uprkos tome, nastavio da ga koristi i usavršava.“
Po Goldstounu, najznačajnije među tim poboljšanjima je to što se „nesretna razlika“, kako on to kaže, koja u međunarodnom pravu postoji između zaštite civila u međunarodnom oružanom sukobu s jedne, i domaćem oružanom sukobu s druge strane – „otklonjena“.
Goldstoun je istakao i doprinos MKSJ-a na polju rodnih zločina, rekavši: „MKS je u tom pogledu otišao dalje od MKSJ-a, ali su mu put prokrčili MKSJ i MKSR.“
Prema Goldstounu, dva su tribunala potvrdila da je silovanje komponenta genocida, ustanovila međunarodnu definiciju silovanja, te uspostavila procesno pravo za silovanje kakvo se ne primenjuje u domaćem sudstvu.
Goldstoun se pozvao i na stvaranje MKS-a kao jedno od najvažnijih nasleđa koje će MKSJ ostaviti za sobom. „Da nije tih uspeha o kojima sam govoro, ne bi bilo ni MKS-a“, rekao je on.
Američki zvaničnik nezavisne Koalicije za Međunarodni krivični sud, Džon Vošburn (John Washburn), izjavio je kako su, zahvaljujući radu MKSJ-a i MKSR-a, zločini poput masovnog silovanja opširno obrađeni već u MKS-ovom osnivačkom dokumentu.
I Karnavas je priznao da je sud imao izvesnog uspeha kada je reč o doprinosu međunarodnom pravu. „Sada je sasvim jasno da kultura nekažnjavanja neće biti tolerisana u međunarodnoj zajednici“, rekao je on.
Tribunalov pravni dosije opisao je kao „neujednačen – ponegde je prilično dobar, a ponegde daleko od toga“, te predvideo da će MKS samo donekle koristiti MKSJ-ovo procesno pravo.
Premda priznaje da je sud prokrčio nove puteve time što je u praksu sproveo ono što je ranije predstavljalo puku teorijsku raspravu o međunarodnom krivičnom pravu, Ekerman – uprkos svemu – tvrdi da to neće postati buduća praksa.
„Ono što je ovde postignuto kada je u pitanju međunarodna jurisprudencija je zaista veoma važno“, rekao je on. „Nažalost, mislim da će umnogome biti zaboravljeno.“
NAUČENE LEKCIJE
Pa ipak, većina osoba intervjuisanih za potrebe ovog izveštaja saglasna je oko toga da zakonodavci iz MKS-a puno toga mogu da nauče iz iskustva svojih kolega u MKSJ-u.
Diker se slaže sa Karnavasovim insistiranjem na tome da sudije koje sude pred međunarodnim sudovima moraju imati iskustvo u sudnici – svejedno da li kao sudije, branioci ili tužioci.
Dodaje i da je jedna od pouka MKSJ ta da se „poštovanje prava optuženih moraju odmeriti u odnosu na ukupni interes pravde“.
Vošburn se slaže da postoji izvestan broj pouka koje bi MKS mogao izvući – što je već i dovelo do nekih promena, na primer do mogućnosti da se odvojena predraspravna veća bave početnim podnescima i žalbama kako bi se sprečila ona vrsta prigovora koja se u MKSJ-u mogla čuti zbog toga što se previše čekalo na početak nekih suđenja.
MKS je ponešto naučio i o drugim konkretnim preduslovima neophodnim za izvođenje samih suđenja, rekao je on. To se odnosi na zgrade u kojima treba onemogućiti kontakte advokata odbrane i optužbe tokom suđenja, obezbediti odvojene liftove, te prikladne konferencijske i kompjuterske kapacitete za timove odbrane u neposrednoj blizini sudnica.
„Time suđenje postaje znatno pravičnije“, objašnjava Vošburn.
Vošburn je rekao da se – kada je reč o osoblju koje je iz MKSJ-a i MKSR-a prešlo u MKS – novi sud delimično suočio sa istim problemima, uključujući nedovoljno konsultovanje sa advokatima odbrane oko važnih pitanja.
Ti problemi su već doveli do stvaranja Međunarodne krivične advokatske komore, koju su podržale advokatske komore SAD-a, Velike Britanije i Francuske.
Najzad, moguće je da će – kako tvrdi Diker – proteći mnogo vremena pre no što nasleđe MKSJ-a postane u punoj meri vidljivo.
„Nirnberški procesi nisu odmah uticali na stanje u poratnoj Nemačkoj. Tek je nekoliko decenija kasnije nova generacija uspela pristupiti nirnberškim presudama i dala im pravi smisao“, rekao je on. „Vreme će pokazati.“
Daniel Barron je stažista IWPR-a u Londonu.
