Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SPECIJALNI IZVEŠTAJ: KOJE ĆE POUKE SLUČAJA MILOŠEVIĆ BITI ISKORIŠTENE NA SUĐENJU KARADŽIĆU?

Neki smatraju da je ovo šansa za Tribunal da se iskupi, dok drugi misle da je Haški sud imao tek mali broj propusta.
By Caroline Tosh
Dok se haški tužioci pripremaju za suđenje Radovanu Karadžiću, posmatrači su podeljeni oko toga koje se pouke mogu izvući iz slučaja bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića.



Suđenje bivšem lideru bosanskih Srba neki vide kao priliku da se Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kojeg su osnovale Ujedinjene nacije, iskupi zbog toga što nije uspeo da donese osuđujuću presudu za osobu koja se smatra najodgovornijom za izbijanje ratova u kojima je tokom devedesetih stradao čitav region.



„Slučaj Karadžić sudu pruža priliku da popravi svoj imidž“, kaže se u tekstu koji je 24. jula objavljen u Vašington Postu (Washington Post), a tvrdi se i da je „svojevremeno izgledalo da Milošević ima kontrolu nad sopstvenim suđenjem, te da inače ozbiljan sudski postupak pretvara u neobaveznu debatu, a sve sa ciljem iznošenja brojnih političkih prigovora“.



Ostali, međutim, brane sudski postupak koji je protiv Miloševića vođen pred MKSJ-om, tvrdeći da se problemi i odlaganja do kojih je dolazilo uglavnom nisu mogli izbeći.



Miloševićev slučaj je iznenada okončan u martu 2006., kada je – posle četiri godine suđenja – okrivljeni nađen mrtav u svojoj ćeliji haške pritvorske jedinice, što je izazvalo razočarenje ogromnog broja preživelih žrtava balkanskih ratova.



Nakon propasti tog procesa, kritičari su bili složni u osudi rada tužilaca i sudija Tribunala. Slučaj je, tvrdilo se, bio isuviše dug i kompleksan; sudije su Miloševiću, koji se branio samostalno, dale isuviše veliki prostor za političke govore, a on se rugao sudu.



Karadžić je bio predsednik samoproglašene tvrorevine bosanskih Srba, Republike Srpske (RS), a tereti se za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući i genocid. Ukratko, radi se o haškom optuženiku čiji je rang najviši nakon Miloševićevog.



A kada se Miloševićevo suđenje spomenulo i na nedavnoj konferenciji za štampu održanoj u Hagu, glavni tužilac Serž Bramerc (Serge Brammertz) je izveštačima rekao kako planira da postupak protiv Karadžića sprovede na efikasan način.



„Naravno da će tužilaštvo i odbrana biti spremni za početak kroz nekoliko meseci. Biće to komplikovano suđenje, ali smo mi potpuno svesni koliko je važno biti efikasan“, kazao je on.



PROBLEMI SA SAMOSTALNOM ODBRANOM



Jedan od najvećih izazova sa kojima se suočilo Miloševićevo sudsko veće ticao se problema koji su proistekli iz odluke okrivljenog da se brani samostalno – a Karadžić je već nagovestio kako i on namerava da to čini.



Na račun sudija, međutim, stizale su optužbe da su bile isuviše popustljive prema Miloševiću, koji je sam sebe zastupao.



U međuvremenu se proces razvukao zbog optuženikovih hroničnih zdravstvenih problema, koji su u više navrata dovodili do odlaganja postupka.



Iako uglavnom postoji saglasnost oko toga da je samostalna odbrana jedno od osnovnih prava optuženika, neki smatraju da su sudije mogle učiniti više kada je u pitanju kontrola Miloševićevih čestih izliva nezadovoljstva. Tokom suđenja, bivši predsednik se sve vreme inatio, pa je sudija Ričard Mej (Richard May) povremeno bivao prinuđen da mu isključi mikrofon.



„Glavni propust u sistemu sastojao se u vođenju Miloševićevog suđenja, jer se izvestan stepen popustljivosti koja je ispoljena prema okrivljenom pokazao kao kontraproduktivan“, izjavila je dr Kerol Hodž (Carole Hodge), autorka knjige „Britanija i Balkan“.



Hodžova smatra da su sudije svojom popustljivošću Miloševiću omogućile da u svom dokaznom postupku bude nejasan i neodređen, čime je naposletku dovedena u pitanje reputacija suda.



Ona tvrdi da je Milošević samostalnu odbranu iskoristio kao priliku da promoviše vlastite stavove, učvrsti podršku koju je uživao među srpskim nacionalistima, te izvrši pritisak na svedoke optužbe.



Nije u interesu suda – kaže Hodžova – da se sve to dogodi i na suđenju Karadžiću.



Kao istoričar i veštak MKSJ-a, Robert Donja (Robert Donia) je saglasan da bi Karadžićevo sudsko veće trebalo da nastupi odlučnije, kako bi obezbedilo da se okrivljeni „u sudnici ponaša kao advokat, a ne kao klijent“.



Međutim, bivši tužilac na suđenju Miloševiću, ser Džefri Najs (Geoffrey Nice), podržao je ponašanje sudija tokom postupka protiv bivšeg predsednika.



„Sudijski prioritet je da . . . bude poštovano pravo okrivljenog da se brani sam. Jedan od metoda da to učine bio je da mu kažu – jer on je bio pametan čovek, i advokat, i bankar, i sve ostalo – imaš dva sata, tri sata, četiri sata, dva dana da unakrsno ispitaš svedoka, a svakako da je tvoja stvar kako ćeš iskoristiti svoje vreme“, izjavio je on.



„Morate imati u vidu koliko bi loše izgledalo da su ga sve vreme prekidali, govoreći mu ’ne smeš ovo da pitaš’, ’ne smeš ono da pitaš’. To bi značilo da mu se još otvorenije i očiglednije uskraćuje pravičan proces.“



Najs ipak tvrdi da se to što se Milošević branio samostalno pokazalo u izvesnom smislu kao kontraproduktivno.



Tako bivši predsednik, između ostalog, nije pokazao pravničku neutralnost koja se očekuje u vezi sa nekim značajnim stvarima, niti je iskoristio priliku da dokaže vlastitu neumešanost u izvesne zločine.



„Opredeljujući se za ono što su ljudi doživljavali kao političke govore, on je sebi naškodio tako što je otkrio puno toga – što se zapravo nikada ne bi desilo da je vlastiti slučaj vodio na odmereniji način i da je pažljivije birao argumente“, kazao je Najs.



„Tako se ispostavilo da je . . . siledžija, netolerantan, zamoran – i sve to je moglo biti štetno za njega.“



Stručnjaci ukazuju i na to da postoje ograničenja kada su u pitanju načini na koje sudije mogu intervenisati ukoliko se okrivljeni brani tako da se to ne odražava na kvalitet suđenja.



„Mnoge stvari koje su sve vreme bile prenošene u medijima, kao na primer ućutkivanje [okrivljenog], ili ograničavanja njegovog prava da govori o pojedinim događajima, zapravo nisu moguće“, kaže dr Džonatan Ejal (Jonathan Eyal), upravnik studija međunarodne bezbednosti na Institutu Rojal Junajted Servisis (Royal United Services Institute) u Londonu.



Ejal kaže da je važno – pogotovo zbog toga što se 12 godina čekalo na to da se Karadžić pojavi na optuženičkoj klupi – da se vidi kako se sprovodi pravda, te da se optuženiku obezbedi dovoljno vremena za njegov dokazni postupak.



„Rekao bih da je veoma važno usredsrediti se na proceduru, te dati dovoljno vremena g. Karadžiću, čak i ako se ono uludo utroši“, izjavio je Ejal.



„Smatram da je za sud bolje da ide sporije nego da se stekne dojam da ovaj slučaj vodi prebrzo. Ovo je proces u kojem je to što se vidi da se sprovodi pravda možda i važnije od samog sprovođenja pravde.“



Takođe je važno i da se ljudima u Srbiji – koji misle da sud nije naklonjen srpskim optuženicima – pokaže kako su postupci u Tribunalu pravični i da presuda nije unapred utvrđena.



„[MKSJ] mora da ubedi obične Srbe u to da će, bez obzira na ono što se desilo Miloševiću, suđenje Karadžiću . . . uprkos svim godinama provedenim u bekstvu i uprkos svim frustracijama, biti normalan proces u kojem važi pretpostavka optuženikove nevinosti“, kaže Ejal.



Karadžić je već iskoristio svoje prvo pojavljivanje pred Tribunalom za ponovno iznošenje tvrdnji da mu je od strane Sjedinjenih Država bio ponuđen dogovor po kojem je trebalo da se povuče iz političkog života, kako bi mu se zauzvrat omogućilo da izbegne Haški tribunal.



„On mora biti viđen kako izlaže ono što želi da izloži, uključujuči sve teorije zavere, poput one o obećanjima koja je navodno dobio od Amerikanaca“, rekao je Ejal, dodajući da se takve glasine ne odražavaju na slučaj.



„Zapravo nije važno hoće li sve vreme iznositi nove teze, ali mu ne bi trebalo dozvoliti ni da ih stalno prežvakava poput buđavog sira, što se dešavalo sa g. Miloševićem.“



Posmatrači ukazuju na to kako je, šest i po godina od početka suđenja Miloševiću, sud stekao značajno iskustvo u rešavanju problema u vezi sa optuženicima koji se brane samostalno, i verovatno će se tokom Karadžićevog slučaja pokazati da je to od neprocenjive vrednosti.



„Iskustvo je od ogromne važnosti, a sud sad ima daleko više iskustva sa problemom okrivljenih bez branilaca, kakvo nije postojalo u Miloševićevom slučaju – gde je to bio nov problem“, kaže Najs.



JEDNOSTAVNIJA OPTUŽNICA



Možda je najveći izazov sa kojim su se suočili Miloševićevi tužioci bila preopširna optužnica koja je protiv njega podignuta – sa 66 tačaka koje su se odnosile na Bosnu, Hrvatsku i Kosovo.



Iako se optužnica protiv Karadžića trenutno razmatra i usaglašava, poslednja verzija iz 2000. imala je svega 11 tačaka, koje su se sve ticale zločina počinjenih u Bosni. Za razliku od Miloševića, Karadžić se ne tereti za učešće u zaveri, ili takozvanom „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ – što je inače optužba koju je veoma teško dokazati.



Nakon što je slučaj protiv Miloševića propao zbog njegove smrti, advokat koga mu je dodelio sud – Stiven Kej (Steven Kay) – opisao je u britanskom listu Tajms (The Times) poteškoće koje su postojale na tom suđenju „nemogućeg obima“.



Ostali tvrde da je najveće probleme na samom suđenju stvorila odluka da se ogroman spisak zločina podeli na tri geografske zone, umesto da ih se razmatra hronološki.



„Ne mislim da je Miloševićev, nazovimo ga tako, ’modus operandi’ ikada bio tako jasno pokazan kao što bi se to desilo da je na suđenju njegova karijera bila praćena hronološki i da se podrobnije analiziralo ono što je prethodilo stvarima koje je on naposletku učinio“, kaže Donja.



S obzirom na to da je optužnica protiv Karadžića daleko kraća i jednostavnija, mnogi problemi sa kojima su se suočavali Miloševićevi tužioci trebalo bi da budu izbegnuti.



„Mislim da izazov, na neki način, i nije toliko velik“, smatra Donja. „Mislim da će tužioci, ukoliko budu dovoljno mudri na samom suđenju – a imam veliko poverenje u njih – to iskoristiti i da će predočiti mnoge neposredne dokaze.“



Posmatrači tvrde da Karadžićevo suđenje nosi sasvim drugačije izazove od Miloševićevog, delimično i zbog toga što se radi o različitim tipovima ličnosti, kao i o različitim načinima političkog delovanja.



U ranoj fazi sukoba, Karadžić je bio daleko iskreniji i eksplicitniji u pogledu onoga što je nameravao da učini, a njegove su reči prenošene poredstvom najrazličitijih izvora“, kaže Donja.



Otkako je Karadžić uhapšen, sve je veća zabrinutost da će, u nastojanju da ubrzaju slučaj, tužioci možda odustati od optužbe za genocid koja se tiče početne faze sukoba (1991. i 1992.), zadržavajući samo onu za Srebrenicu, odnosno za masakr nad oko 8,000 muškaraca i dečaka, počinjen u julu 1995. Tužioci bi mogli da se usredsrede isključivo na Srebrenicu zbog toga što su zločini koji su tamo počinjeni već proglašeni za genocid – kako pred MKSJ-om, tako i pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS).



U Karadžićevoj optužnici se navodi da su u ranijem periodu (1991-92.) ne-Srbi navodno bili proterivani iz svojih sela i prisiljavani da žive po logorima „u životnim uslovima koji su bili sračunati na to da dovedu do potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja tih nacionalnih, etničkih, rasnih ili verskih grupa“.



Predstavnica za štampu Kancelarije tužioca, Olga Kavran, odbila je da spekuliše o bilo kakvim dopunama Karadžićeve optužnice koje se trenutno možda razmatraju.



U poslednjih nekoliko meseci, broj optužnica u Haškom tribunalu smanjen je zbog toga što su sudije od tužilaca tražile da odustanu od pojedinih tačaka, ili da preciziraju mesta zločina – očito sa ciljem da se obezbede „pravična i ekspeditivna suđenja“.



Donja kaže da bi povlačenje ranijih optužbi za genocid protiv Karadžića predstavljalo grešku: „Smatram da je [Karadžićevo suđenje] za njih najbolja prilika da dokažu [da se u Bosni 1992. dogodio genocid] i mislim da će, još više nego u Mladićevom slučaju, oni raspolagati dokazima o „mens rea“ [genocidnoj nameri] i brojnim postupcima posredstvom kojih je ta namera praktično sprovedena u delo.“



Postojale su i spekulacije da bi Karadžićeva optužnica mogla da bude izmenjena tako da i u nju bude uključena optužba za zajednički zločinački poduhvat, kako bi se njegovi navodni zločini povezali sa Beogradom i Miloševićem.



Posmatrači zapažaju da se u optužnici protiv generala Ratka Mladića, koji je komandovao celokupnom vojskom bosanskih Srba, Karadžić zajedno s Miloševićem pominje kao učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata eliminacije ili trajnog proterivanja ne-Srba iz pojedinih delova Bosne, a posredstvom činjenja zločina.



Po Najsovim rečima, ta suštinska povezanost između Karadžića i Beograda mora biti uključena u slučaj.



„[Optužnicu je] neophodno proširiti, kako bi njome bilo obuhvaćeno Miloševićevo zločinstvo i umešanost . . . Miloševića i Beograda u te zločine“, rekao je on.



„Da biste predočili istoriju Srebrenice, neophodni su vam dokazi o tome u kojoj je meri u njoj sudelovao i Milošević. Mogli bi [da budu dodati]. Mislim da bi verovatno mogli da budu.“



Donja, međutim, ne vidi potrebu za povezivanjem Karadžića sa Miloševićem, a tužioce upozorava da ne skreću sa svog puta.



„Miloševićevo suđenje je stvar prošlosti, a njegova krivica ili nevinost nisu definitivno utvrđeni, pa je stoga daleko lakše – i preporučljivije – usredsrediti se na Karadžića kao individualnog počinitelja, umesto da se pokušava isplesti složena mreža oko njega, s obzorom da je zapravo – barem u najvećem delu rata – on bio glavni počinitelj“, kazao je Donja.



„Po meni, ne postoji nikakva pravna korist od njegovog vezivanja za Miloševića i Beograd, izuzev što je neophodno utvrditi da su mu tim putem bila obezbeđena sredstva za realizaciju onoga što je učinio.“



Caroline Tosh je urednica IWPR-a iz Londona.