Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Šokantno svedočanstvo oficira KOS-a: Lazarević tvrdi da je rat u Hrvatskoj vođen iz Beograda

Dan 118
By IWPR ICTY
Svedočanstvo Slobodana Lazarevića je eventualno moglo da bude još šokantnije nego što je bilo jedino da je ispričao da mu se Milošević u privatnom razgovoru poverio o tome kako planira da ostvari Veliku Srbiju. Svedok, koji je bio najavljen kao C-001, je bio operativac vojne kontraobaveštajne službe (KOS), od 1968 do 1995. Svedok je zatražio od Suda da se uklone sve zaštitne mere, a onda je na tečnom engleskom opisao kako su srpske vlasti vodile rat u Hrvatkoj, i kao su nastavljale da ratuju i miniraju međunarodne mirovne inicijative zbog vlastitih interesa -- da bi skrenuli pažnju domaće javnosti sa rastućih ekonomskih i političkih problema.

Ne samo da su srspke valsti vodile rat u Hrvatskoj, rekao je Lazarević, nego su ga oni i izazvali. Svedok je ispričao da je u jeku 'balvan revolucije' 1990-e bio u Kninu, gde su, navodno, lokalni Srbi spontano podizali barikade nakon povlačenja hrvatske policije. Međutim, u razgovorima sa ljudima na barikadama Lazarević je utvrdio da je njih 75-80 % došlo iz drugih krajeva Jugoslavije. Ovu pretpostavku je kasnije potvrdio Lazarevićev šef u KOS-u, Nikola Zemunja, koji mu je rekao da su ti ljudi većinom dovedeni iz Beograda i da su plaćeni po 100 DM dnevno za učešće u 'ustanku.'

Svedok tvrdi da je Beograd opremao i finansirao armiju Republike Srpska Krajina (ARSK.) Svi njeni oficiri su bili oficiri JNA (kasnije VJ) koji su zadržali svoje JNA činove i plate dok su bili u ARSK. Lazarević je čak rekao da je u stvari postojala samo jedna armija, koja je bila sastavljena od JNA, ARSK i VRS (Vojska Republike Srpske u Bosni.) Uz to, šef lokalne službe bezbednosti (Pajić) je svakog dana referisao Jovici Stanišiću, šefu Službe Državne Bezbednosti Srbije, koga je nazivao 'tatom.' Miloševića je zvao 'šef.'

Tužioci su u sudnici pokazali Lazarevićev šematski prikaz komande i veza između RSK i Srbije. Lazarević, koji je bio oficir JNA, je služio u 21. Korpusu RSK, koji je formiran kada se JNA povukla iz Hrvatske kao što je to predvideo Vensov Plan. Svedok je rekao da je, u stvari, JNA je samo preko noći promenila uniforme.

Dvadeset-prvi Korpus, kao i svi ostali korpusi u ARSK, je imao anti-terorističku jedinicu, u kojoj je bilo 45-50 mladića kriminalaca, koji su bili zaduženi za 'prljave poslove' -- zastrašivanje naroda, izazivanje nemira, ubistva Muslimana, Hrvata i Srba. Oni su, na primer, ubili lokalnog gradonačelnika, Dmitra Obradovića, zato što je verovao u mogućnost mirrnog saživota Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Lazareviću su ovo ispričali pripadnici anti-terorističke jedinice koji su izvršili ubistvo.

Anti-terorističke jedinice su angažovane da stvaraju nemire radi miniraja mirovnog procesa. Jedan član mu je ispričao kako je ubio bračni par staraca i bacio njihova tela u bunar pod izgovorom da su svetlošću sveće slali signale hrvatskim snagama. Lazarević je posetio mesto zločina sa pripadnicima Posmatračke Misije Evropske Zajednice. Ustanovili su da svetlost sveće nikako nije mogla da se vidi sa hrvatskih položaja, koji su bili preko reke, udaljeni više od dva kilometra.

Ime jedne od srpskih jedinica koje su se borile u Bosni bilo je Pauk. Pauk je bio sastavljen od pripadnika specijalnih jedinica MUP-a Srbije, Arkanovih Tigrova, 21. korpusa ARSK i vojnika Fikreta Abdića iz Zapadne Bosne. Pod pokrićem Pauka, 21. korpus je mogao da se bori protiv Petog Korpusa Armije B-H, a da se javno ne prizna da učestvuju u ratu. U blizini se nalazio štab Franka Simatovića Frenkija, koji je bio šef specijalne jedinice Službe Državne Bezbednosti Replike Srbije i zamenik Jovice Stanišića.

Svedok je ispričao o jednom svom susretu sa Željkom Ražnatevićem Arkanom, rane 1992 godine. U toku sastanka na kome se diskutovalo o mirnom rešenju problema između naroda u regionu, Arkan je upao u sobu i viknuo na učesnike da bi bilo bolje da idu da se bore, umesto da sade drveće. Svedoku se činilo da se učesnici sastanka boje Arkana.

Lazarević je rekao da su u KOS-u bile dve struje: jedni su smatrali da je najbolje da se pobiju svi Hrvati, a drugi su želeli da ih proteraju žive. Konačne odluke o tome koja će struja u kom slučaju da nadvlada su se donosile u Beogradu. Lazarević je jednom prisustvovao sastanku gde je bilo govora o pretstojećem napadu na Cetingrad: JNA se pripremala da napadne grad zato što su iseljenici iz Cetingrada u Švedskoj bili veoma brojni i politički aktivni. Militantnija struja je tražila da se grad opkoli, granatira i bombarduje i na kraju 'očisti.' Ostali su smatrali da treba da se ostavi koridor za povlačenje. Štab u Beogradu je doneo konačnu odluku; u ovom slučaju, Cetingrađanima je ostavljen koridor.

Lazarević je radio kao kontakt sa međunarodnim organizacijama, posebno sa predstavnicima Ujedinjenih Naroda i Posmatračke Misije Evropske Zajednice. Kada su UN i posmatrači stigli u Krajinu da nadgledaju povlačenje JNA, pojavila se potreba za prevodiocima i ostalim osobljem koje je trebalo da se regrutuje iz lokalnog stanovništva. Lazarević i njegovi šefovi su zahtevali spiskove imena potencijalnih službenika, navodno da bi proverili da li su ikada došli u sukob sa zakonom. U stvari, oni su kontaktirali sa svakim potencijalnim prevodiocem i službenikom i tražili njihov pristanak za saradnju sa KOS-om. Oni koji su odbili da dostavljaju KOS-u informacije o tome šta rade stranci su bili 'otpisani i nisu mogli da rade za UN.'

Nisu samo lokalni prevodioci koji su radili za međunarodne organizacije sarađivali sa KOS-om. Lazarevićev posao je bio da regrutuje i strance, pripadnike UN-a i Posmatračke Misije. To je uključivalo pažljivo negovanje dobrih odnosa, pružanje pomoći, traženje slabe tačke i, ponekad, ucene. Svedok je objasnio da su 'neki spremno prihvatili da sarađuju sa Srbima .. iz ideoloških razloga,' a drugi iz koristoljublja.

Jeadn od Lazarevićevih zadataka bio je da omogući Posmatračkoj Misiji slobodno kretanje, ali da pri tome pazi da im bude što teže da vide ono što žele da vide. Na terenu su imali su neprekidnu policijsku ili vojnu pratnju, a Lazarević ih je posmatrao u hotelu, gde je i sam živeo. Naređenje da rad treba da im bude na taj način onemogućen je dao Stanišić u Beogradu.

Lazarević je bio prisutan na četiri međunarodne konferencije 1993 goodine, gde se pregovaralo o mirnom rešenju krize. Službeno je bilo rečeno da se u delegaciji političke vođe RSK. Međutim, Lazarević i još dvojica članova delegacije bili su KOS-ovci koji su primali naređenja direktno iz Beograda. Četrdeset-osam sati pre početka svake nove runde pregovora, delegati su putovali u Beograd na konsultacije. Perišić je odlučivao i delegatima davao uputstva o vojnim pitanjima, Stanišić o bezbednosnim, a članovi Miloševićevog kabineta o političkim. Onda su delegati putovali na sastanke (dva su bila u Ženevi, jedan u Beču i jedan u Norveškoj,) a sve su vreme bili u neprekidnom kontaktu sa Beogradom. Osnovna poruka iz Beograda bile je: 'Nemojte na ništa da pristanete!' Kada je bilo neizbežno da se nešto potpiše, uvek su insistirali na klauzuli da dogovor stupa na snagu tek kada ga odobri parlament RSK, što se, naravno, nikada nije desilo. Svedok je rekao pred Sudom da je svim članovima delegacije bilo jasno 'da Beograd nema nameru da reši probleme između RSK i Hrvatske,' zato što im ta kriza služi da odvrati pažnju javnosti sa političkih i ekonomskih problema u zemlji.

Iz Lazarevićeve priče se vidi da je delegatima bilo jasno da Milošević donosi definitivne odluke. Oni su se telefonom konsultovali sa Lilićem u Beogradu, ali su njega zvali poštarom, jer je on samo prenosio Miloševićeve poruke. Očigledno uživajući u svojoj ulozi dragocenog svedoka, Lazarević je dodao da ne veruje da je Lilić ikada u životu doneo i jednu odluku. Tužioci se možda slažu s ovom procenom, s obzirom na to da se Lilić izgleda i dalje predomišlja da li da svedoči protiv Miloševiće ili ne.

Iz komentara Gorana Hadžića, tadašnjeg predsednika RSK, koji je Lazarević citirao pred Sudom se vidi kakvo je on mišljenje imao o svojoj ulozi. Lazarević ga je u pauzi norveške konferencije pred kanadskim i američkim ambasadorima oslovio sa 'gospodine predsedniče.' Hadžić je na to odgovorio: 'Reci im da ja nisam predsednik nego posrednik.' Hadžić se pre dolaska na pregovore sreo sa Miloševićem koji mu je zabranio da se složi i sa jednim od ponuđenih predloga.

Još jedna od načina miniranja mirovnog procesa bila je stvaranje 'psihoze straha.' Na primer, anti-terorističke jedinice su postavile protu-tenkovsku minu na novo-otvorenu železničku prugu pri čemu je poginulo i stradalo više ljudi. Na taj način je prekinut proces normalizovanja veza između zaraćenih strana; drugom prilikom su minirali fudbalski stadion na kome je trebala da se igra utakmica između lokalnog stanovništva i UN-a; jednom su digli u vazduh vodotoranj, pri čemu je poginuo jedan zemljoradnik Srbin. Lideri RSK su se posle ovakvih incidentata uvek žalili UN-u, optužujući hrvatsku stranu, premda su znali da su počinioci njihovi ljudi.

Gospodin Lazarević je na početku rasprave ispričao o svojoj diskusiji sa Generalom Miletom Mrkšićem, koji mu se hvalio da je operacija oko vukovarske bolnice bila jedna od njegovih 'važnijih vojnih pobeda.' On je tvrdio da su bolnicu zauzele hrvatske vojne snage i naredio je Šljivančaninu da ih uništi: 'Pobij ta govna!' rekao je, navodno, Mrkšić Šljivančaninu. JNA je upala u bolnicu, zarobila više od 250 ljudi i predala ih pripadnicima paravojnih jedinica koji su ih sve pobili.

Na kraju drugog dana izlaganja Lazarević je ispričao još jednu jezivu priču. Rane 1994, dobio je naređenje da pronađe sto leševa Hrvata koji su trebali da bude zamenjeni za jednaki broj leševa boraca banjalučkog korpusa poginulih u bihaćkom džepu. Međutim, imali su samo 90 leševa iz nedavnih borbi, pa je Lazarević morao nekako da se snađe za još deset. Pajović, drugi čovek u jedinicama srpskog MUP-a, je naredio dvojici zarobljenih Hrvata da kopaju na određeno mestu, i oni su iskopali četiri leša u kasnoj fazi raspadanja. Svima su ruke bile vezane iza leđa. Ipak, Lazarević ih je uzeo, a onda se obratio Arkanovcima u Pauku. Oni su imali samo žive zarobljenike, ali su mu preko noći isporučili mrtvace. Na kraju je skupio 99 tela Hrvata. Bosanski Peti Korpus je dovezao sto leševa, ali su jednog vratili .. razmena je bila 1 za 1.

Lazarević nije ni prvi ni poslednji čovek 'iznutra' da svedoči protiv Miloševića. Još nije jasno koji su njegovi motivi za svedočenje, ali se zna da mu je nabavljen nov identitet i da mu je osiguran azil u inostranstvu. Do sada je već dao informacije koje su tužioci želeli da čuju. On je učestvovao u događajima o kojima se na suđenju diskutuje; mnogo godina je aktivno radio za KOS; družio se sa visokim oficirima policije i vojske i prisustvovao je ključnim sastancima. Bio je na korak od Miloševićevog najužeg kruga. Njegovo svedočanstvo je izuzetno važno, i već je nanelo mnogo štete Miloševiću. Pretres se nastavlja u sredu.