SLUCAJ FILIPOVIC

IWPR otkriva pozadinu nagradjenog clanka Miroslava Filipovica o zlocinima na Kosovu

Jedan od novinskih tekstova koji najvise osudjuje zverstva pocinjena na Kosovu u proteklih nekoliko godina, tice se, zapravo, isto toliko Crne Gore, koliko i sporne pokrajine s vecinskim albanskim stanovnistvom.

U nagradjenom izvestaju napisanom za IWPR, "Srpski oficiri ponovo prozivljavaju ubistva", novinar Miroslav Filipovic citira jedan dokument o ratnim zlocinim na Kosovu koji je bio najstroza vojna tajna. Njega je vojska Jugoslavije pustila da procuri u javnost u prolece 2000, kako bi zaustavila Slobodana Milosevica da isprovocira jos jedan konflikt, ovog puta u Crnoj Gori.

Zbog njegove uloge u ovoj aferi, Miloseviceva vlada strpala je Filipovica u zatvor, da bi ga, kasnije, nova vlast oslobodila.

Mada je na medjunarodnom planu doziveo slavu - prosle nedelje, prilikom dodele prestizne britanske nagrade za novinarstvo, British Press Awards, proglasen je za najboljeg Internet novinara - u Srbiji, jos nespremnoj da se suoci s realnoscu ratnih zlocina, njegovi clanci i dalje su predmet ogorcenih nesuglasica i rasprava.

Sve je pocelo jednog dana, pocetkom marta prosle godine, kada je oficir vojne obavestajne sluzbe pozvao Filipovica na kafu.

Taj izvor informacija, Filipovicev dugogodisnji poznanik, predao mu je neobican izvestaj na 8 strana ( 4 lista s tekstom na obe strane) o moralu u vojsci.

Prema recima tog oficira, vojna obavestajna sluzba namenski je sprovela anketu medju oficirima kako bi ispitala njihovo raspolozenje prema ratu koji je Milosevic planirao da vodi u Crnoj Gori.

Dokument o kome je rec, inace stroga vojna tajna, razotkrio je zabrinjavajucu istinu o tome da su oficiri jugoslovenske armije jos uvek duboko uznemireni zlocinima njihovih drugova na Kosovu, i da su odlucno protiv toga da se povlace bilo kakvi novi potezi protiv Crne Gore.

Izvestaj je otvoreno pokrenuo pitanje o tome da li bi se u nekom novom gradjanskom sukobu moglo osloniti na trupe koje su pod utiskom tako dramaticnih svedocenja.

Ta analiza, zajedno sa zakljuckom da bi rat u Crnoj Gori mogao da se pretvori u katastrofu, predata je na uvid Milosevicu. No, tadasnji jugoslovenski predsednik ju je odlozio u stranu. Ili nije verovao u njen sadrzaj, ili ga nije zanimalo pitanje morala ili jednostavno nije imao poverenja u bilo kakvu informaciju vojne obavestajne sluzbe, konkurenta policiji - osnovi Miloseviceve moci.

Tako je vojska odlucila da pricu pusti u javnost.

Oficir preko koga je dosao do informacije, pustio je Filipovica da najpre procita dokument, a onda mu je cak i dao jedan primerak pre nego sto ce novinar napustiti njegovu kancelariju. Odbio je da mu da kopiju dodatnog izvestaja o statusu "zamrznutih" vojnih oficira tajno ostavljenih na Kosovu nakon povlacenja jugoslovenskih trupa, sa zadatkom da podsticu nove nemire. Dokument je nosio potpis generala Nebojse Pavkovica, tadasnjeg komandanta Trece armije.

Filipovic, relativno nepoznat, provincijski dopisnik iz Kraljeva za beogradski dnevni list "Danas" i novinsku agenciju "Agence France Presse" pokrivao je juznu Srbiju i Sandzak, oblast s vecinskim muslimanskim stanovnistvom.

On je poreklom iz vojne porodice, jugoslovenski je patriota, a napisao je knjigu o lokalnoj avio-industriji i pomogao organizovanje humanitarne pomoci nakon NATO bombardovanja.

Zahvaljujuci licnim i profesionalnim kontaktima, bio mu je obezbedjen lak pristup lokalnim vojnim izvorima i osetljivim oblastima. Prvi znaci unutrasnje pobune medju vojnim rezervistima, povratnicima sa Kosova, pojavili su se u Sumadiji, u centralnoj Srbiji.

O tome sta su sve videli otvoreno su razgovarali kod kuce, po kaficima, pa cak i na lokalnim radio stanicama. U obliznjem gradu Cacku, pokrenut je opozicioni "Gradjanski parlament", predvodjen vatrenim gradonacelnikom koji ce odigrati kljucnu ulogu u svrgavanju rezima.

S obzirom da je crnogorski predsednik izvojevao povecanu kontrolu nad drzavnim i bezbednosnim funkcijama, Milosevic je reagovao isto kao i svaki put do tada - planiranjem novog sukoba.

Plan je smisljen do detalja. Sudeci po internom vojnom dokumentu koji je Filipovic dobio tog dana, sukob bi bio isprovociran tako sto bi srpske paravojne jedinice ubile nekolicinu vojnika jugoslovenske armije u Crnoj Gori. Za njihovu smrt bi zatim bili optuzeni pripadnici Djukanovicevih specijalnh jedinica.

Sedmi bataljon Vojske Jugoslavije smesten u Crnoj Gori, uhapsio bi nakon toga crnogorskog predsednika i proglasio vanredno stanje. Najsnaznija baza opozicije u okviru jugoslovenske federacije bila bi pobedjena i iskoriscena da se jos jednom raspali patriotska naklonost Milosevicevom rezimu.

U okviru priprema, u Srbiji je izvrsena mobilizacija trupa i materijala nedaleko od crnogorske granice, u Sandzaku koji je bio i izvor velikog unutrasnjeg nezadovoljstva, i mesto gde je cesto Filipovic boravio.

U to vreme, Filipovic pocinje da izvestava za IWPR (Institut za izvestavanje o ratu i miru). IWPR je u Velikoj Britaniji registrovan kao nevladina prosvetna organizacija. Taj institut poznat je po objavljivanju izvestaja lokalnih novinara s kriznih podrucja putem weba, po obucavanju, pracenju medija i po ostalim projektima za razvoj medija na Balkanu, na Kavkazu i u Centralnoj Aziji. IWPR takodje cesto saradjuje sa medjunarodnim medijima.

IWPR prvi put zaposljava Filipovica da radi na dokumentarnom programu za britanski "Channel 4" i za americki PBS (Javna sluzba emitovanja)

Producenti su od IWPR trazili da obezbedi lokalne strucnjake i istrazivace, kako bi se doslo do izvestaja iz prve ruke, tj. do rezervista koji bi preneli svoja iskustva sa Kosova. Stoga je IWPR trazio od Filipovica da pronadje odgovarajuce osobe, intervjuise ih, i ubedi da pristanu da njihovo svedocenje bude snimljeno.

Razgovori koje su vodili Filipovic i producent Simon Chinn, nakon mnogo ubedjivanja, nekoliko poseta londonske filmske ekipe i obecanja da ce sva lica pri emitovanju biti sakrivena, bili su veoma dramaticni. Evo kako izgledaju secanja jednog oficira po imenu Drazen:

"Gledao sam sopstvenim ocima kako jedan rezervista postrojava tridesetak albanskih zena i dece uza zid. Mislio sam da hoce samo da ih zaplasi, ali on se onda namesti iza protivavionskog mitraljeza i povuce obarac. Meci od pola cola zabijali su se u njihova tela."

Taj i ostali intervjui emitovani su na britanskim i americkim TV mrezama, a i sirom sveta. Oni ce kasnije takodje posluziti kao kljucni deo clanka koji je doveo do zatvaranja Filipovica. Direktni citati rezervista u clanku izvuceni su iz istrazivanja brtanskog Channel 4 i PBS-a, te drugih nezavisnih izvestaja.

No, prvo su objavljeni neki drugi clanci. Nakon istrazivanja za TV, Filipovic je predlozio da napise alarmantni clanak o mobilizaciji vojske u Sandzaku. Nekoliko meseci kasnije, on salje jos provokativniji clanak o nesuglasicama medju oficirima po pitanju potencijlanog sukoba u Crnoj Gori. Prema njegovim izvorima, Milosevicevi ljudi postarali su se da ovaj clanak bude direktno prosledjen Milosevicu. Njegova reakcija bila je burna.

Cinjenice su govorile da mnogi visoki oficiri nisu zeleli da ucestvuju u bilo kakvoj akciji protiv Podgorice. Neki su se cak nosili mislju da otkazu vernost Milosevicu i umeso toga postanu lojalni Djukanovicu. "Siguran sam da ce vecina oficira i vojnika odbiti da izvrsi naredjenja koja bi mogla da izazovu prolivanje krvi u Crnoj Gori", tvrdio je komandant jedne motorizovane jedinice.

Kako bi preduhitrili vojni pohod na Crnu Goru, informacija je pustana u javnost, Filipovicu.

Neke kontakte on je ostvario zahvaljujuci dugogodisnjim lokalnim i profesionalnim vezama. Drugi su mu se sami obracali zbog, kako on smatra, uloge IWPR koji preko svog websita i e-mail distribucije deluje kao snabdevac detaljnih informacija za medjunarodne diplomate, politicare i ostale koji se bave ovim konfliktom.

Glavna senzacija bio je, medjutim, kosovski dokument. Urednicki tim IWPR, a i sam Filipovic bili su veoma svesni, kako eksplozivne prirode materijala, tako i opasnosti kojoj se izlaze autor. Jedna recenica u tekstu bila je posebno uznemirujuca: "kombinovana svedocenja visih oficira ... nagovestavaju da su jedinice VJ odgovorne za smrt najmanje 800 albanske dece ispod pet godina starosti."

U okviru intenzivnog urednickog procesa u IWPR, tekst je prosao kroz strogi pregled i proveru. Filipovicev neposredni urednik, Gordana Igric, insistirala je da on dostavi dodatne informacije i objasnjenja, nastojeci da razjasni sve tekstualne i cinjenicne nedoumice.

U medjunarodnoj rubrici lista "The Independent" odmah su reagovali na taj clanak i slozili se da preuzmu pricu sledeceg dana. Poucen prethodnim iskustvima u ratnim zonama, IWPR pristaje da pod specijalnim okolnostima koristi pseudonime. Tako se desilo da je poslednje pitanje koje su postavili urednici bilo prorocansko: "Clanak zasluzuje nagradu, ali istovremeno predstavlja veliki rizik. Na tebi je da odlucis da li da u zaglavlju clanka ostavimo tvoje ime."

"Ostavite ga", glasio je Filipovicev prkosan odgovor. Tekst je objavljen 4. aprila 2000.

(http://www.iwpr.net/index.pl?archive/bcr/bcr_20000404_1_eng.txt).

Mesec dana kasnije Filipovic je bio uhapsen. On i jegove kolege postali su svesni da se sluzba bezbednosti odjednom zainteresovala za IWPR i njegove aktivnosti u Srbiji. Ali niko se nije nadao dogadjajima od 8. maja, kada je policija stigla u kucu dopisnika u Kraljevu, zaplenila gomilu dokumenata, hard-drive njegovog kompjutera i pasos, a potom i njega uhapsila.

Od samog pocetka, politicka priroda hapsenja bila je ocigledna, sto je ovako objasnio jedan od dopisnika IWPR: "Dva lovca (armija i policija) igraju opasnu igru, a Miroslav je zec koji se nasao izmedju dve vatre." Dok je bio u pritvoru, sluzbenici policije ispitivali su Filipovica o svim prilozima koje je neposredno pre toga napisao za IWPR, posebno ga pitajuci za izvore informacija koje je on odbio da otkrije.

Kada je armija nekoliko dana kasnije preuzela njegov slucaj, Filipovic je odmah pusten na slobodu. Tokom, kako ce se pokazati, vrlo kratkog prekida svog zatvorenistva, Filipovic je doneo dve odluke.

Prva je bila da ne pokusava da bezi iz Srbije. Mogli su se pronaci nacini da se domogne Crne Gore. Ali, njegov beg bi mogao, s pravom ili ne, da se protumaciti kao potvrda da je on zaista nesto skrivio.

Druga odluka bila je da sa svojim vojnim izvorom informacija stupi u kontakt u vezi izvestaja da bi razjasnio kakva ce biti njihova prica u slucaju daljeg ispitivanja i sta uciniti sa internim izvestajem. Oficir od koga je informacija potekla, jasno je izneo svoj stav: "Kazi sta god hoces. Ja cu poricati da takav izvestaj uopste postoji i da smo se mi ikada sreli."

Sto se tice samog izvestaja, njegove instrukcije bile su takodje jasne: "Unisti ga". Filipovic je tako i ucinio.

Uprkos tome sto su izvrsili pretres, policajci koji su ga uhapsili nisu nasli najvazniji dokument. Samo nekoliko dana kasnije, na mesto vojnog tuzioca dosao je Milosevicevac, te je Filipovic ponovo uhapsen.

Slucaj je odmah poprimio mracniji ton, pogotovo kad je obelodanjena ozbiljnost optuzbi: sirenje neistine i spijunaza. Ovo je Filipovicu donelo sumnjivu reputaciju verovatno prvog novinara na svetu koji je osudjen za spijunazu zbog izvestavanja na Internetu. Nakon kratkog sudskog procesa, on je osudjen na sedam godina zatvora.

Javna podrska, kako lokalna, tako i medjunarodna, bila je znacajna. Jednom kada se intenzivna kampanja predvodjena IWPR-om uz pomoc mnogih drugih medija i nevladinih organizacija zahuktala, usledio je veliki interes stampe i diplomatije, ukljucujuci izvestaje CNN-a, uvodni clanak u New York Times-u i posebne priloge i vesti vezane za ovaj slucaj u svim vecim evropskim dnevnim listovima.

U Velikoj Britaniji Filipovic je na dodeli nagrada Netmedia proglasen Internet novinarom godine, a Amnesty ga je stavila u uzi izbor za dodelu njene prestizne nagrade za izvestavanje o ljudskim pravima.

Evropska unija izdala je vise zvanicnih saopstenja o tom slucaju, a mnoge nacionalne vlade izrazavale su beogradskim vlastima svoju zabrinutost. Nekoliko fondacija velikodusno je darivalo sredstva za advokatski honorar, podrsku porodici i drugu pomoc.

Takodje je vazno reci da su se povodom tog slucaja u raznim mestima u zemlji, pogotovo u Cacku, Kraljevu i ostalim gradovima na jugu Srbije odrzavali skupovi i rok koncerti u znak podrske Filipovicu. Anem i Radio B-92 (u to vreme B2-92) takodje su stalno izvestavali o ovom slucaju, a list "Danas" je Filipovicu dodelio novinarsku nagradu.

Svi ti napori obezbedili su da slucaj Filipovic ostane u centru paznje, pa su mozda cak i dali skroman doprinos pokretackoj snazi promena. Desetog oktobra, Vrhovni vojni sud oslobodio je Filipovica. Mesec dana kasnije, saopsten je akt predsednika Vojislava Kostunice o njegovm pomilovanju.

Ali, za sve vreme Filipovicevog boravka u zatvoru, pa i danas, u Beogradu se mogu cuti u restoranima sumnje u verodostojnost Filipovicevog pisanja, njegovog clanka o Kosovu i izvestavanja IWPR.

Neke od primedbi su izgleda samo rezultat zavisti. No, za sve se moze reci da su bile ozbiljne i da su im izvor bili isti oni mediji i nevladine organizacije koji su citavom slucaju davali publicitet.

Govorilo se da jedan provincijski dopisnik ni slucajno ne moze da ima takve interne izvore inormacija, da je Filipovic pogresio, a IWPR se pokazao neodgovornim objavivsi dokument koji je bio stroga tajna, da Filipovic, zapravo, uopste nije napisao clanak, vec da je taj clanak izasao iz pera urednika IWPR, koji su ga napisali jer su zeleli da plasiraju zanimljivu pricu bez obzira na posledice po njihovog coveka na terenu.

Najostrija kritika Beograda okomila se na cifru od 800 ubijene albanske dece. Taj broj dovode u pitanje cak i vodeci borci za ljudska prava u Srbiji. Neki sumnjaju i u samo postojanje takvog jednog internog izvestaja vojne obavestajne sluzbe.

Vecim delom rec je o kafanskom naklapanju kojim se hrani lokalno novinarstvo. Neke od optuzbi bile su, medjutim, daleko odredjenije, ukljucujuci opsirnu kritiku NIN-a, vodeceg beogradskog nedeljnika, objavljenu u februaru, gde se tvrdi da Filipoviceve "optuzbe ostaju neubedljive i nedokazane, sve dok ih ne izreknu ljudi s imenom i prezimenom."

Verodostojnost citiranih svedocenja, uglavnom iz razlicitih izvora, ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Zahvaljujuci saradnji sa urednicima TV dokumentarnog programa, mnogi intervjui, kao, na primer, onaj sa Drazenom, snimljeni su na videotrake, a za neke cak postoje transkripti na Internetu.

(http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/kosovo/interviews/serbs.html)

Sto se tice broja ubijene dece, IWPR i Filipovic stoje iza clanka onako kako je napisan: interni dokument govorio je zaista o broju 800. Ono sto se ne moze potvrditi jeste istinitost samog internog izvestaja. Ocigledno je da je vojna obavestajna sluzba imala jasan motiv koji ju je naveo da sastavi takav izvestaj, kao i da dozvoli da on procuri do Filipovica. Sto se tice verodostojnosti samog dokumenta, IWPR nije tvrdio nista drugo sem da je postojao.

Kao sto je receno, Filipovic je unistio svoj primerak. Ali, on tvrdi da se general Pavkovic koji i dalje rukovodi armijom, licno uverio u postojanje dokumenta i potvrdio je da je bio podnet Milosevicu na uvid.

Nezavisno od toga, jedan drugi IWPR izvestac takodje je potvrdio, zahvaljujuci izvorima iz srpske vlade, da je takav izvestaj napisan, ali mu se vise ne moze uci u trag.

"Nakon Filipovicevog clanka, a po svoj prilici pre 5. oktobra (Milosevicevog pada), unisteno je mnogo dokumenata takve vrste", rekao nam je jedan visi ministar pod uslovom da ostane anoniman.

Dodao je da je sadasnja nova vlast isto tako nije raspolozena da prekopava po takvim stvarima. "Postoji politicka odluka da se ne treba baviti prosloscu i dogadjajima sa Kosova. Nikoga taj problem ne zanima. Zelja je da se on zaboravi, da se veruje da nikad nije ni postojao."

Kada je rec o broju ubijene dece, ovaj vladin izvor kaze da ne postoje zvanicne procene, te da su razliciti izvori dali brojke koje variraju od 200 do 700, sto je sve tesko dokazati. No, on je jos dodao da "mnogi primeri u clanku izgledaju istiniti, ili bar vrlo bliski istini."

Ipak, dok medjunarodna medijska zajednica nastavlja da podrzava Filipovica, "hrabrog novinara zbog koga smo svi ponosni na nasu profesiju", kako rece ziri na dodeli Britanske nagrade za novinarstvo, nijedan medij u Srbiji jos nije objavio njegov clanak. ("Danas", list za koji je on nekada pisao, objavio je delove izvucene iz medjunarodne stampe). A neki i dalje osporavaju sustinsku istinitost izvestaja.

Pristup samog Filipovica je filozofski. On tvrdi da je serija IWPR clanaka verovatno doprinela osujecivanju mobilizacije za rat u Crnoj Gori.

On dalje kaze da je izvestavanje o ratnim zlocinima u Srbiji danas isto toliko nepopularno koliko je bilo i prosle godine: "Stav sadasnje vlade prema sudu za ratne zlocine ne razlikuje se od stava prethodne vlade. Moje price jos nisu objavljene zato sto se price o ratnim zlocinima sada jednostavno ne objavljuju", rekao je Filipovic.

"Cak ni pismo oca Save (vodeceg kosovskog Srbina) o svedocenjima i ratnim zlocinima na Kosovu nije ugledalo svetlost dana. Dok je Milosevic bio na vlasti, mislili smo da je on razlog. Ali, on je otisao, a mi vidimo da u stampi jos uvek nema takvih prica. Izgleda da su razlozi za to krupniji od samog Milosevica."

Sto se tice izvora vojne obavestajne sluzbe, Filipovic je pod zakletvom da nece odati njegov identitet. Medjutim, taj izvor oglasio se pre nekoliko meseci tokom jednog kontakt programa na TV Cacak.

"Samo da pozdravim gospodina Filipovica", prepoznao je Filipovic glas svog zivora, sa kojim nije bio u kontaktu od maja.

Taj zagonetni covek nije komentarisao dogadjaje u kojima je odigrao tako presudnu ulogu. Umesto toga, dodao je jos nekoliko reci pozdrava i rekao da ce se sa Filipovicem mozda videti u buducnosti.

Anthony Borden je izvrsni direktor IWPR

Locations Caucasus, Balkans, Macedonia, Central Asia