Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Slobin Najveci Saveznik - Strah

Disidenti u Srbiji su povili glave, ne zbog bombi NATO-a. Oni strahuju od trenutka kada se zavrse vazdusni napadi, i kada pocnu odmazde u Srbiji.
By IWPR Balkans

Sve do one veceri kada je NATO zapoceo svoju ofanzivu protiv Jugoslavije, nikada cela zemlja nije stajala iza predsednika. Ali, ovo vise nije tako. Sada izgleda da citavu Srbiju predstavlja jedan covek: Slobodan Milosevic


Ovo ne znaci da je Milosevic uspeo da ubedi sve Srbe da je njegov put jedini pravi put. Preko noci on je pridobio najveceg saveznika: strah. On je sveprisutan, i ucutkao je svaki opozicioni glas.


Milosevic je uvek morao da potrosi jednaku kolicinu vremena i energije na unutrasnjeg neprijatelja, odnosno na domacu opoziciju, kao i na spoljasnjeg neprijatelja, bez obzira da li su to narodi bivse Jugoslavije ili Zapad. Sve dok je Srbija bila postedjena direktne umesanosti u ratu, unutrasnja bitka je najvecim svojim delom bila civilizovana. Disidenti su obelezeni da su izdajnici, petokolonasi, strani placenici, i slicno, i samo su retko bili fizicki ugrozeni.


Sada su, medjutim, disidenti bolno svesni da cena za dizanje glasa protiv rezima moze biti mnogo veca. Cak ih moze kostati i zivota.


Kad su pale prve bombe, moj komsija je izasao na terasu, pogledao u nebo, i poceo da psuje. Proklinjao je NATO za ono sto smatra nepravednim bombardovanjem koje nema nikakvu pravnu osnovu. Takodje je proklinjao svog predsednika, za koga nikada nije glasao, i retoricki pitao: "Slobo, gde si sada? Kladim se da si na najbezbednijem mestu, za razliku od nas."


Njegov glas koji je odrazavao frustraciju je odzvanjao kroz ceo blok. Prosla je druga noc bombardovanja, treca, i cetvrta, ali se komsija vise nije cuo kako ispoljava svoj dvostruki bes. On je nastavio da gleda nebo sa terase, ali je zakljucio da je pametnije da cuva svoje misljenje za sebe.


Moj komsija je covek koji se bavi svojom profesijom. Vec dugo vremena kritikuje Milosevica, ali nije posebno politicki aktivan. Svoje protivljenje rezimu je jedini put javno izrazio u zimu 1996./97. godine kada je ucestvovao u svakodnevnim protestnim setnjama, kada je sve u Beogradu stalo tokom skoro citava tri meseca. Obicno ima naviku da cuti. To nije slucaj sa aktivistima koji se bore za ljudska prava i opozicionim politicarima koji su se obracali masama tokom protesta. Ali i oni cute.


Iako bi trebalo da je logicno da je moguce suprotstaviti se akciji NATO-a i srpskom rezimu u isto vreme, u stvarnosti nema izbora. Vazdusni napadi su prakticno unistili ono opozicije sto je postojalo, cak efektnije od represije tokom citave prosle decenije. Posto su disidenti ucutkani, Milosevic se zaista pomalja kao vrhovni i ...vodja Srbije.


Sta ce se dogoditi sa bivsom opozicijom Srbije? Stavovi nekih sa kojima sam razgovarao su me vise sokirali od samih vazdusnih napada. Cak i oni koji su tvrdili da bi Milosevica trebalo bombardovati zbog patnje koju je prouzrokovao ne samo Hrvatima, Bosancima, Albancima, vec cak i samim Srbima, su, makar u javnosti, stali iza rezima. Stavise, njihovi novi stavovi postaju sve trvdji sa svakim danom bombardovanja.


Mnogi beogradski analiticari su upozoravali na "dan posle" na Kosovu. Poput proroka su predvideli da ce doci do odmazde protiv Albanaca u pokrajini u slucaju da bude vazdusnih napada. Zloslutno je sto sada te iste osobe govore o "danu posle" u Srbiji. Oni se plase trenutka kada ce stati akcija bombardovanja NATO-a, i da ce se rezim okrenuti protiv ostataka srpske opozicije. Jedan dobar prijatelj mi je rekao: "Sve je jos dobro dok traju vazdusni napadi NATO-a. Neka nam bude Bog u pomoci kada prestanu."


Sto se mene tice, ja nikada nisam bio politicki aktivan. Ali, sam uvek sebe smatrao disidentom - protivio sam se vecinskom politickom misljenju i javno se zalagao protiv rezima. Od srede uvece kada su zapoceli vazdusni napadi, kada su pocele da zavijaju sirene, i kada mi se stan tresao od prvih eksplozija u daljini, prikljucio sam se onima koji sve odobravaju. Umesto da se raspravljam, poceo sam da slusam. Cak i kada cujem nesto sto mi je u potpunosti neprihvatljivo, ne kazem nista. Samo klimam glavom kao da odobravam ono sto cujem. Radim ono sto nikada nisam mislio da cu raditi.


Posto je uvedena cenzura, i nema vise mogucnosti da se cuje drugacije misljenje, pitam se koliko nas ima koji mislimo isto. Obradovao sam se kada smo jedne veceri u drustvu starih prijatelja, skupili hrabrost i kritikovali Milosevica i njegov rezim. Tuzno je sto su nikakvi izgledi da se ovaj bes prelije u javnu sferu. I zaista, kada smo se razilazili, upitao sam se da li je bilo mudro sto sam bio toliko iskren.


Autor je novinar i pisac iz Beograda, koji je nedavno napustio zemlju. Ime se ne objavljuje kako bi se njegova porodica zastitila od odmazde.