ŠLJIVANČANINOVI ADVOKATI PRIPREMAJU NOVU ŽALBU
Advokati od žalbenih sudija traže da ponovo saslušaju svedoka i preispitaju svoju presudu.
ŠLJIVANČANINOVI ADVOKATI PRIPREMAJU NOVU ŽALBU
Advokati od žalbenih sudija traže da ponovo saslušaju svedoka i preispitaju svoju presudu.
Advokati koji zastupaju Veselina Šljivančanina – bivšeg oficira Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), koga je Haški tribunal osudio na 17 godina zatvora zbog ratnih zločina u Hrvatskoj – traže od suda da ukine presudu nakon što oni predoče nove dokaze.
Veselin Šljivančanin je prvobitno – 27. septembra 2007. – bio osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja i podsticanja mučenja hrvatskih i ostalih nesrpskih zatvorenika koje se na farmi Ovčara odigralo nakon što su u novembru 1991. srpske snage zauzele hrvatski grad Vukovar.
Potom su sudije – 5. maja prošle godine – ne samo potvrdile tu odluku, nego i ukinule oslobađajuću presudu okrivljenom za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika, usled čega je osuđeniku izrečena više nego trostruko veća zatvorska kazna, u trajanju od 17 godina.
Šljivančaninovi advokati sada tvrde da su ustanovili nove činjenice, na temelju kojih njihov klijent treba da bude oslobođen krivice za ubistvo.
Žalbene su sudije presudile da je Šljivančanina njegov komandant i saoptuženik – Mile Mrkšić – obavestio o tome da je vojna zaštita zarobljenika ukinuta, usled čega je Šljivančanin zapravo bio svestan toga da postoji rizik da će snage lokalnih Srba verovatno pobiti zarobljenike.
Kao bivši pukovnik JNA, Mrkšić je sudskim putem proglašen odgovornim za ubijanje zarobljenika, kao i za mučenje i okrutno postupanje.
Trećeoptuženi Miroslav Radić oslobođen je svih optužbi, nakon što su sudije utvrdile kako ne postoje dokazi o tome da je on bio upoznat sa ubistvima koja su se dogodila na Ovčari.
Prema presudi sudskog veća, zaključak da Šljivančanin jeste odgovoran za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika zasnivao se na proceni „da je Mrkšić morao reći Šljivančaninu da je povukao JNA-zaštitu ratnih zarobljenika koji su držani na Ovčari“.
„Jedini razuman zaključak glasi da je, saznavši za naređenje o povlačenju trupa, g. Šljivančanin shvatio da će se verovatno dogoditi i ubijanje ratnih zarobljenika u Ovčari“, kazao je sudija Teodor Meron (Theodor Meron) prilikom izricanja presude žalbenog veća, 5. maja 2009. godine.
„G. Šljivančanin je takođe morao shvatiti da će – s obzirom na svoju odgovornost za ratne zarobljenike – ukoliko ne bude preduzeo ništa kako bi osigurao nastavak zaštite ratnih zarobljenika zapravo i sam sudelovati u ubistvima koja su počinile [srpske snage] i paravojne formacije.“
Međutim, Šljivančaninovi advokati su se 28. januara pismeno obratili sudu, zatraživši od žalbenog veća da preispita svoju presudu na temelju toga što „Mile Mrkšić Šljivančaninu nije pominjao nikakvu naredbu o ukidanju vojne zaštite ratnim zarobljenicima na Ovčari“.
„Veoma je indikativno to što osuda Šljivančanina u žalbenom postupku počiva na pukom zaključivanju žalbenog veća [Tribunala], a ne na bilo kakvim direktnim dokazima“, kažu Šljivančaninovi advokati u svom ovosedmičnom saopštenju za medije.
Šljivančaninova odbrana ukazuje na zaključak sudija o tome da li je njihov klijent znao za naredbu da sa Ovčare bude povučena vojna zaštita. Pošto su utvrdile da Šljivančanin nije prisustvovao izdavanju te naredbe, sudije su navele da je on o tome mogao biti informisan naknadno – ali se radilo o „pukom nagađanju“.
Novi dokazi se sastoje u iskazu svedoka koji je prisustvovao razgovoru između Šljivančanina i Mrkšića, održanom u noći 20. novembra 1991. godine. Tada je Mrkšić Šljivančaninu predao komandu nad vojnom policijom JNA, koja je bila zadužena za zaštitu zarobljenika. Šljivančaninovi advokati kažu da je dotični svedok u stanju da potvrdi kako u tom razgovoru Mrkšić Šljivančanina nije informisao o povlačenju vojne policije. Oni su sudijama ove sedmice predali sažetak te svedokove izjave.
„[Taj svedok] će potvrditi da prilikom tog razgovora Mile Mrkšić niti je Šljivančaninu rekao za povlačenje trupa koje su štitile ratne zarobljenike na Ovčari, niti mu je pominjao bilo kakvu sličnu naredbu“, stoji u pismenom zahtevu koji su advokati uputili sudijama.
Prema navodima Šljivančaninove odbrane, novi dokazi su na videlo izašli tek nakon što je žalbeno veće prošlog maja donelo presudu. Naime, po rečima advokata, svedok Miodrag Panić se – kao bivši starešina Šljivančaninove jedinice – pojavio sutradan po izricanju presude sa informacijom da Mrkšić Šljivančanina nije obavestio ni o kakvoj naredbi da se povuku trupe koje su štitile ratne zarobljenike.
„[Nove informacije] direktno protivreče nerazumnom zaključku žalbenog veća, čime biva ukinuta osnova za osudu Šljivančanina“, naveli su advokati u svom saopštenju.
„Naprosto je pitanje zdravog razuma hoće li žalbeno veće razmotriti novu činjenicu iznetu od strane g. Panića, koji je pružio direktan dokaz protiv nerazumnog zaključka izvedenog od strane žalbenog veća.“
Sudsko veće je u prvostepenoj presudi već potvrdilo da Panić jeste prisustvovao Mrkšićevom razgovoru sa Šljivančaninom prilikom predavanja dužnosti 20. novembra 1991.
Nezavisno od značaja novih dokaza za čitav proces, za sudbinu advokatskog zahteva će biti ključno to da li je sud spreman da ponovo otvori slučaj i razmotri ih. Reč je o proceduri koju statut suda predviđa u situacijama kada se novi dokazi pojave po okončanju nekog slučaja.
Pravila suda predviđaju i to da nikakav novi dokaz koji je postao dostupan ne sme biti posledica ranijeg previda one strane koja zahteva ponovno razmatranje presude.
Premda je Panić zapravo već svedočio na suđenju, Šljivančaninovi advokati kažu da novi dokazi zaslužuju da budu razmotreni zbog toga što se odnose na pitanje koje nije bilo predmet spora u prvostepenom postupku pred sudskim većem.
„Ono što je značajno jeste to da na samom suđenju niko, uključujući i sudsko veće, nije postavljao nikakva pitanja koja bi se ticala tog konkretnog razgovora koji sada prema navodima žalbenog veća postaje ključan za utvrđivanje [Šljivančaninove krivice]“, kazao je Novak Lukić, jedan od Šljivančaninovih advokata.
Odbrana tvrdi kako je u prvostepenom postupku, po prirodi stvari, samo odgovarala na dokaze tužilaštva, koji su se pak ticali Šljivančaninovog stvarnog učešća u naredbi da trupe koje su štitile zarobljenike budu povučene, a ne Šljivančaninove obaveštenosti o toj naredbi.
„Tužilaštvo na suđenju nikada nije tvrdilo da je Šljivančanin za naredbu o povlačenju saznao iz razgovora sa Mrkšćem [20. novembra 1991.]“, kažu advokati u svom zahtevu da se presuda preispita.
„U skladu sa tim, tužilaštvo ni Šljivančaninu, ni Paniću, niti bilo kom drugom svedoku nije postavljalo nikakva pitanja koja bi se ticala Panićevog znanja o tome da je Mrkšić Šljivančaninu u razgovoru koji se odigrao 20. novembra 1991. uveče rekao za naredbu o povlačenju.“
Kancelarija tužilaštva je ove sedmice odbila da komentariše ovaj zahtev. Ona i žalbene sudije se o tome moraju izjasniti u roku od 40 dana.
Prema pravilima koja važe u Tribunalu, slučaj može biti ponovo razmatran na temelju novih dokaza samo ukoliko dotična strana u sporu može da pokaže kako nije odgovorna za to što ti dokazi nisu izneti na samom suđenju. Šljivančaninovi advokati kažu da novi dokazi kojima oni raspolažu zadovoljavaju taj zahtev, ali se istovremeno pozivaju i na precedentno pravo, koje po njihovim rečima nalaže da slučaj bude ponovo razmotren već na osnovu važnosti samih dokaza.
U slučaju Žana Boskoa Barajagvica (Jean Bosco Barayagwiza), koga je Međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR) osudio za genocid, odluka o ponovnom razmatranju slučaja nije se temeljila na propisanim uslovima, već isključivo na tome da bi se dokazi mogli značajno odraziti na ishod čitavog slučaja.
„Stvarna mogućnost da Šljivančanin ostane žrtva pogrešne presude je tolika da odluka žalbenog beća mora biti preispitana“, tvrdi odbrana u svom podnesku.
Ovosedmični zahtev je samo poslednje u nizu nastojanja Šljivančaninove odbrane da se preispita žalbena presuda.
Žalbene su sudije 8. decembra prošle godine odbacile zahtev odbrane da ponovo razmotre osudu za pomaganje i podstcanje ubistva. Odbrana je tada tvrdila kako zbog toga što je osudu za ubistvo izreklo žalbeno veće – najviša pravosudna vlast u Haškom tribunalu – Šljivančanin nema prava da se žali na nju, čime se po njihovim rečima krše njegova prava kao optuženika. Takođe su tvrdili da su žalbene sudije presudu donele na temelju činjenica koje su ostale „potpuno neispitane“ u samom procesu.
Šljivančaninovi advokati su i prošle sedmice odlučno ostali pri tvrdnji da će nastaviti da se bore za ukidanje presude za ubistvo.
„Nastavljamo s borbom. Nećemo se zaustaviti. Borićemo se . . . kako bismo osigurali da osuda koju je žalbeno veće izreklo g. Šljivančaninu za ubistvo bude na neki način preispitana pred nekim međunarodnim telom“, kazao je Lukić.
„Moraju postojati neka nova otkrića koja mogu da potvrde naš stav da je ova žalbena presuda kojom je on proglašen krivim [za pomaganje i podsticanje ubistva] neodrživa.“
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
Veselin Šljivančanin je prvobitno – 27. septembra 2007. – bio osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja i podsticanja mučenja hrvatskih i ostalih nesrpskih zatvorenika koje se na farmi Ovčara odigralo nakon što su u novembru 1991. srpske snage zauzele hrvatski grad Vukovar.
Potom su sudije – 5. maja prošle godine – ne samo potvrdile tu odluku, nego i ukinule oslobađajuću presudu okrivljenom za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika, usled čega je osuđeniku izrečena više nego trostruko veća zatvorska kazna, u trajanju od 17 godina.
Šljivančaninovi advokati sada tvrde da su ustanovili nove činjenice, na temelju kojih njihov klijent treba da bude oslobođen krivice za ubistvo.
Žalbene su sudije presudile da je Šljivančanina njegov komandant i saoptuženik – Mile Mrkšić – obavestio o tome da je vojna zaštita zarobljenika ukinuta, usled čega je Šljivančanin zapravo bio svestan toga da postoji rizik da će snage lokalnih Srba verovatno pobiti zarobljenike.
Kao bivši pukovnik JNA, Mrkšić je sudskim putem proglašen odgovornim za ubijanje zarobljenika, kao i za mučenje i okrutno postupanje.
Trećeoptuženi Miroslav Radić oslobođen je svih optužbi, nakon što su sudije utvrdile kako ne postoje dokazi o tome da je on bio upoznat sa ubistvima koja su se dogodila na Ovčari.
Prema presudi sudskog veća, zaključak da Šljivančanin jeste odgovoran za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika zasnivao se na proceni „da je Mrkšić morao reći Šljivančaninu da je povukao JNA-zaštitu ratnih zarobljenika koji su držani na Ovčari“.
„Jedini razuman zaključak glasi da je, saznavši za naređenje o povlačenju trupa, g. Šljivančanin shvatio da će se verovatno dogoditi i ubijanje ratnih zarobljenika u Ovčari“, kazao je sudija Teodor Meron (Theodor Meron) prilikom izricanja presude žalbenog veća, 5. maja 2009. godine.
„G. Šljivančanin je takođe morao shvatiti da će – s obzirom na svoju odgovornost za ratne zarobljenike – ukoliko ne bude preduzeo ništa kako bi osigurao nastavak zaštite ratnih zarobljenika zapravo i sam sudelovati u ubistvima koja su počinile [srpske snage] i paravojne formacije.“
Međutim, Šljivančaninovi advokati su se 28. januara pismeno obratili sudu, zatraživši od žalbenog veća da preispita svoju presudu na temelju toga što „Mile Mrkšić Šljivančaninu nije pominjao nikakvu naredbu o ukidanju vojne zaštite ratnim zarobljenicima na Ovčari“.
„Veoma je indikativno to što osuda Šljivančanina u žalbenom postupku počiva na pukom zaključivanju žalbenog veća [Tribunala], a ne na bilo kakvim direktnim dokazima“, kažu Šljivančaninovi advokati u svom ovosedmičnom saopštenju za medije.
Šljivančaninova odbrana ukazuje na zaključak sudija o tome da li je njihov klijent znao za naredbu da sa Ovčare bude povučena vojna zaštita. Pošto su utvrdile da Šljivančanin nije prisustvovao izdavanju te naredbe, sudije su navele da je on o tome mogao biti informisan naknadno – ali se radilo o „pukom nagađanju“.
Novi dokazi se sastoje u iskazu svedoka koji je prisustvovao razgovoru između Šljivančanina i Mrkšića, održanom u noći 20. novembra 1991. godine. Tada je Mrkšić Šljivančaninu predao komandu nad vojnom policijom JNA, koja je bila zadužena za zaštitu zarobljenika. Šljivančaninovi advokati kažu da je dotični svedok u stanju da potvrdi kako u tom razgovoru Mrkšić Šljivančanina nije informisao o povlačenju vojne policije. Oni su sudijama ove sedmice predali sažetak te svedokove izjave.
„[Taj svedok] će potvrditi da prilikom tog razgovora Mile Mrkšić niti je Šljivančaninu rekao za povlačenje trupa koje su štitile ratne zarobljenike na Ovčari, niti mu je pominjao bilo kakvu sličnu naredbu“, stoji u pismenom zahtevu koji su advokati uputili sudijama.
Prema navodima Šljivančaninove odbrane, novi dokazi su na videlo izašli tek nakon što je žalbeno veće prošlog maja donelo presudu. Naime, po rečima advokata, svedok Miodrag Panić se – kao bivši starešina Šljivančaninove jedinice – pojavio sutradan po izricanju presude sa informacijom da Mrkšić Šljivančanina nije obavestio ni o kakvoj naredbi da se povuku trupe koje su štitile ratne zarobljenike.
„[Nove informacije] direktno protivreče nerazumnom zaključku žalbenog veća, čime biva ukinuta osnova za osudu Šljivančanina“, naveli su advokati u svom saopštenju.
„Naprosto je pitanje zdravog razuma hoće li žalbeno veće razmotriti novu činjenicu iznetu od strane g. Panića, koji je pružio direktan dokaz protiv nerazumnog zaključka izvedenog od strane žalbenog veća.“
Sudsko veće je u prvostepenoj presudi već potvrdilo da Panić jeste prisustvovao Mrkšićevom razgovoru sa Šljivančaninom prilikom predavanja dužnosti 20. novembra 1991.
Nezavisno od značaja novih dokaza za čitav proces, za sudbinu advokatskog zahteva će biti ključno to da li je sud spreman da ponovo otvori slučaj i razmotri ih. Reč je o proceduri koju statut suda predviđa u situacijama kada se novi dokazi pojave po okončanju nekog slučaja.
Pravila suda predviđaju i to da nikakav novi dokaz koji je postao dostupan ne sme biti posledica ranijeg previda one strane koja zahteva ponovno razmatranje presude.
Premda je Panić zapravo već svedočio na suđenju, Šljivančaninovi advokati kažu da novi dokazi zaslužuju da budu razmotreni zbog toga što se odnose na pitanje koje nije bilo predmet spora u prvostepenom postupku pred sudskim većem.
„Ono što je značajno jeste to da na samom suđenju niko, uključujući i sudsko veće, nije postavljao nikakva pitanja koja bi se ticala tog konkretnog razgovora koji sada prema navodima žalbenog veća postaje ključan za utvrđivanje [Šljivančaninove krivice]“, kazao je Novak Lukić, jedan od Šljivančaninovih advokata.
Odbrana tvrdi kako je u prvostepenom postupku, po prirodi stvari, samo odgovarala na dokaze tužilaštva, koji su se pak ticali Šljivančaninovog stvarnog učešća u naredbi da trupe koje su štitile zarobljenike budu povučene, a ne Šljivančaninove obaveštenosti o toj naredbi.
„Tužilaštvo na suđenju nikada nije tvrdilo da je Šljivančanin za naredbu o povlačenju saznao iz razgovora sa Mrkšćem [20. novembra 1991.]“, kažu advokati u svom zahtevu da se presuda preispita.
„U skladu sa tim, tužilaštvo ni Šljivančaninu, ni Paniću, niti bilo kom drugom svedoku nije postavljalo nikakva pitanja koja bi se ticala Panićevog znanja o tome da je Mrkšić Šljivančaninu u razgovoru koji se odigrao 20. novembra 1991. uveče rekao za naredbu o povlačenju.“
Kancelarija tužilaštva je ove sedmice odbila da komentariše ovaj zahtev. Ona i žalbene sudije se o tome moraju izjasniti u roku od 40 dana.
Prema pravilima koja važe u Tribunalu, slučaj može biti ponovo razmatran na temelju novih dokaza samo ukoliko dotična strana u sporu može da pokaže kako nije odgovorna za to što ti dokazi nisu izneti na samom suđenju. Šljivančaninovi advokati kažu da novi dokazi kojima oni raspolažu zadovoljavaju taj zahtev, ali se istovremeno pozivaju i na precedentno pravo, koje po njihovim rečima nalaže da slučaj bude ponovo razmotren već na osnovu važnosti samih dokaza.
U slučaju Žana Boskoa Barajagvica (Jean Bosco Barayagwiza), koga je Međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR) osudio za genocid, odluka o ponovnom razmatranju slučaja nije se temeljila na propisanim uslovima, već isključivo na tome da bi se dokazi mogli značajno odraziti na ishod čitavog slučaja.
„Stvarna mogućnost da Šljivančanin ostane žrtva pogrešne presude je tolika da odluka žalbenog beća mora biti preispitana“, tvrdi odbrana u svom podnesku.
Ovosedmični zahtev je samo poslednje u nizu nastojanja Šljivančaninove odbrane da se preispita žalbena presuda.
Žalbene su sudije 8. decembra prošle godine odbacile zahtev odbrane da ponovo razmotre osudu za pomaganje i podstcanje ubistva. Odbrana je tada tvrdila kako zbog toga što je osudu za ubistvo izreklo žalbeno veće – najviša pravosudna vlast u Haškom tribunalu – Šljivančanin nema prava da se žali na nju, čime se po njihovim rečima krše njegova prava kao optuženika. Takođe su tvrdili da su žalbene sudije presudu donele na temelju činjenica koje su ostale „potpuno neispitane“ u samom procesu.
Šljivančaninovi advokati su i prošle sedmice odlučno ostali pri tvrdnji da će nastaviti da se bore za ukidanje presude za ubistvo.
„Nastavljamo s borbom. Nećemo se zaustaviti. Borićemo se . . . kako bismo osigurali da osuda koju je žalbeno veće izreklo g. Šljivančaninu za ubistvo bude na neki način preispitana pred nekim međunarodnim telom“, kazao je Lukić.
„Moraju postojati neka nova otkrića koja mogu da potvrde naš stav da je ova žalbena presuda kojom je on proglašen krivim [za pomaganje i podsticanje ubistva] neodrživa.“
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
