ŠLJIVANČANINOVI ADVOKATI NAMERAVAJU DA OSPORE ŽALBENU PRESUDU
Oni tvrde da će u saradnji sa srbijanskim vlastima pokušati da ospore njenu zakonitost.
Thursday, 18 June, 2009
ŠLJIVANČANINOVI ADVOKATI NAMERAVAJU DA OSPORE ŽALBENU PRESUDU
Oni tvrde da će u saradnji sa srbijanskim vlastima pokušati da ospore njenu zakonitost.
Thursday, 18 June, 2009
„Radimo u tesnoj saradnji s vladom [Srbije] i, koliko shvatamo, oni žele da utvrde legalnost presude“, izjavio je za IWPR kanadski advokat Stefan Burgon (Stephane Bourgon), koji je Veselina Šljivančanina zastupao na suđenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
Žalbene su sudije 5. maja u Hagu poništile oslobađajuću prvostepenu presudu i osudile Veselina Šljivančanina za pomaganje i podsticanje ubistva 194 hrvatskih i drugih nesrpskih ratnih zarobljenika, koje je izvršeno na farmi Ovčara nakon što su u novembru 1991. hrvatski grad Vukovar zauzele srpske snage.
Međutim, budući da je osudu za ubistvo izreklo žalbeno veće – najviši pravosudni organ pri MKSJ-u – Šljivančanin nema pravo žalbe na tu odluku. Zbog toga što mu je ta mogućnost uskraćena, Šljivančaninovi advokati tvrde da su mu ugrožena temeljna prava okrivljenog.
Advokati kažu da su presuda žalbenog veća i produženje zatvorske kazne „izrečeni uz kršenje njegovih [Šljivančaninovih] temeljnih prava“, pri čemu se pozivaju na ugovore o ljudskim pravima čiji su garant Ujedinjene nacije, odnosno Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima (International Covenant on Civil and Political Rights, ICCPR).
U Članu 14 ICCPR-a, koji je usvojen 1966. godine, navodi se kako će „svako ko je osuđen za neki zločin imati pravo na ponovno razmatranje presude i kazne pred zakonski nadređenim sudom“.
„Naprosto je isključeno da Žalbeno veće MKSJ-a može da donese odluku bez ikakve mogućnosti da ona bude u bilo kojoj situaciji preispitana“, kažu Šljivančaninovi advokati u svom nedavnom saopštenju.
Po Burgonevim rečima, srbijanska vlada je „veoma zainteresovana“ da utvrdi da li je ta presuda legalna, jer se radi o nečemu što je protivno Članu 14 ICCPR-a, čiji je i Srbija potpisnik.
Šljivančanin je 27. septembra 2007. prvostepeno osuđen na pet godina zatvora, nakon što je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje mučenja zarobljenika od strane srpskih snaga, pri čemu ga je sudsko veće oslobodilo optužbe za ubistvo. Međutim, žalbene su sudije 5. maja ove godine većinom glasova (tri prema dva) presudile da je on odgovoran i za ubistvo ratnih zarobljenika, te su ga osudile na zatvorsku kaznu u trajanju od 17 godina.
Iako je sudsko veće presudilo da Šljivančanin, zbog toga što u vreme egzekucije ratnih zarobljenika više nije bio odgovoran za njihovu bezbednost, ne može biti smatran pravno odgovornim za njihovu smrt, žalbene su sudije došle do drugačijeg pravnog zaključka – da je, kao oficir JNA, on još uvek imao moć da svojim postupcima spreči ubijanja.
Raspravljajući o činjenicama koje se tiču slučaja, žalbene su sudije potom zaključile kako je Šljivančanina njegov komandant i saoptuženik Mile Mrkšić obavestio o tome da je zaštita koju je JNA pružala ratnim zarobljenicima povučena, te kako je stoga on znao da će ih snage lokalnih Srba na Ovčari verovatno ubiti.
„Jedini razuman zaključak je taj da je, saznavši za naređenje da se snage povuku, g. Šljivančanin shvatio da je ubijanje ratnih zarobljenika na Ovčari postalo verovatno“, kazao je sudija Teodor Meron (Theodor Meron) prilikom saopštavanja presude.
„G. Šljivančanin je takođe morao shvatiti da će, s obzirom na vlastitu odgovornost za ratne zarobljenike, ukoliko ne bude ništa preduzeo kako bi obezbedio dalju zaštitu ratnih zarobljenika, on pomoći [srpskim snagama] i paravojnim formacijama da počine ubistva.“
Masovni pokolj na farmi svinja u Ovčari, koji je usledio nakon tromesečne opsade Vukovara od strane srpskih snaga, dosegao je razmere jednog od najbrutalnijih ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji. Ratni zarobljenici su satima premlaćivani, da bi naposletku usledila njihova smrt, a potom i ukop u obližnjoj masovnoj grobnici.
Odluka da se okrivljeni osudi nakon što je na samom suđenju oslobođen po istoj tački optužnice – za pomaganje i podsticanje ubistva – predstavljala je težak udarac za njegov tim odbrane, pogotovo zbog toga što je prvobitna kazna od pet godina već bila na izmaku.
Tvrdnja Šljivančaninovih advokata da je njihovom klijentu uskraćeno pravo žalbe na osudu za ubistvo izazvala je dosta pažnje nakon što je žalbena presuda izrečena, pošto se radi o stavu kojeg je zastupao i jedan od sudija iz žalbenog veća koje je većinom glasova poništilo odluku o Šljivančaninovom oslobađanju od optužbi za ubistvo.
Sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar), bivši predsednik MKSJ-a, glasao je protiv osude Šljivančanina za ubistvo upravo zbog toga što u takvoj situaciji ne postoji nikakav zakonit način da se osuđenik žali na presudu.
„Takvi zaključci su sada predodređeni da ostanu neupitni, čime se očito krši Šljivančaninovo pravo žalbe na osude“, istakao je sudija u izdvojenom mišljenju koje je priložio presudi od 5 maja.
„Ne verujem da Žalbeno veće ima moć da ispravi grešku Sudskog veća time što naknadno pridodaje nove ili teže osude u žalbenom postupku“, kazao je sudija Pokar, pozivajući se na Član 14 ICCPR-a.
„Pravo žalbe na osude, ne isključujući osude koje se prvi put izriču u žalbenom postupku, trebalo bi da je zagarantovano svakom optuženiku pred Međunarodnim sudom.“
Po rečima sudije Pokara, trebalo je da žalbene sudije slučaj vrate sudskom veću, koje bi na temelju procene dokaza odlučilo da li je Šljivančanin kriv za pomaganje i podsticanje ubistava – čime bi se okrivljenome ostavila mogućnost žalbe na potonju presudu.
Sudija Pokar je nagovestio i da su žalbenim sudijama nedostajale neke informacije koje su neophodne za izricanje takve presude.
„Žalbeno veće je osudu izreklo na temelju sudskog zapisnika, a da nije imalo uvid u iskaz svedoka ili iznošenje dokaza, što su faktori koji mogu biti od posebne važnosti prilikom ocenjivanja svedokovog kredibiliteta“, dodao je sudija u izdvojenom mišljenju.
Međutim, ostale žalbene sudije nisu bile istog mišljenja kao sudija Pokar – koji je slične stavove već iznosio i pri donošenju nekih drugih presuda u Tribunalu – i odlučile su da oslobađajuću presudu treba poništiti.
Njihova odluka je izazvala nedoumice u krugovima međunarodnih pravnika oko toga da li međunarodni sudovi – koji postoje da bi zaštitili ljudska prava na svetskom nivou – treba da budu ograničeni standardima kojima se okrivljenom garantuje pravo žalbe na osudu.
„Ima neke ironije u tome“, izjavio je za IWPR profesor Gregori Gordon (Gregory Gordon), direktor Centra za ljudska prava i Studije genocida pri Univerzitetu Severna Dakota.
„Šta ovde kažnjavamo? Kažnjavamo kršenja ljudskih prava i MKSJ je institucija koja služi [tome]. Mislim da je to problem.“
Gordon je rekao kako činjenica da presuda koju su žalbene sudije izrekle Šljivančaninu neće biti osporavana, unutar samog pravnog postupka, ne deluje prirodno.
„Kada saznamo da je neki apelacioni sud došao do nekog činjeničnog otkrića koje ne može da bude razmotreno, i da je to poslednja reč, prirodno je što želimo da se uverimo da li smo to ispravno shvatili – to je nešto što je ugrađeno u sistem – a to nam je oduzeto“, kazao je Gordon.
Gordon je rekao kako je pravo žalbe na osudu, koje je Šljivančaninu uskraćeno, u skladu sa ostalim elementarnim pravima koja su okrivljenome zagarantovana sudskim postupkom – usled čega se usprotivio njegovom ograničavanju.
„Naći ćemo se u velikoj opasnosti ukoliko ograničimo pravo na žalbu, pošto celokupna logika sistema to iziskuje“, kazao je on.
„To je tesno povezano sa teretom dokazivanja, sa činjenicom da postoji pretpostavka nevinosti [okrivljenog], [i] činjenicom da je potrebno da budemo uvereni van svake razumne sumnje kako pred sobom imamo nekoga ko je počinio zločine koji mu se pripisuju.“
Na pitanje o reakciji suda na zabrinutost koju je u svom izdvojenom mišljenju izrazio sudija Pokar, portparolka suda, Nerma Jelačić, izjavila je kako je presuda „pozdravljena kao još jedan korak u pravcu okončanja mandata [suda]“.
„U tom smislu, ona predstavlja napredak“, kazala je Jelačićeva.
U međuvremenu je Džon Džouns (John Jones) – britanski advokat koji na sudu zastupa okrivljene – ukazao na to da MKSJ nije dužan da poštuje ICCPR.
„Dakle, nije sasvim ispravno reći da MKSJ ne može zakonito po prvi put osuditi u žalbenom postupku. Možete reći da MKSJ to ne bi trebalo da radi – međutim, postoje i drugačiji argumenti“, izjavio je on za IWPR.
Džouns je naglasio kako se, uprkos tome što su ga inicirale i nadgledaju ga Ujedinjene nacije, taj ugovor odnosi više na pravne procese u kojima sudeluju države, nego na međunarodni sud koji je, poput MKSJ-a, osnovan da bi se sudilo ratnim zločincima.
„ICCPR važi za domaće sudove u mirnodopskim prilikama, dok je MKSJ osnovan od strane Saveta bezbednosti UN-a kako bi razrešio jednu specifičnu situaciju – konkretno, pretnju međunarodnom miru i bezebednosti – i da bi se bavio stravičnim zločinima kakav je onaj koji je počinjen u Vukovaru“, kazao je on.
Međutim, sudija Pokar tvrdi kako, kao institucija koja radi pod okriljem Ujedinjenih nacija, koje su uvele ICCPR, MKSJ treba da postupa u skladu sa njihovim standardima.
„Međunarodni sud je organ Ujedinjenih nacija, čija je Generalna skupština jednoglasno usvojila ICCPR. Kao direktan izraz iste međunarodne organizacije, koja je predložila i jednoglasno odobrila ICCPR, Međunarodni sud nema prava da izbegava primenu principa koji se tu poštuju“, napisao je sudija.
Međutim, ostali ukazuju na to da, za razliku od ICCPR-a, Evropska konvencija o ljudskim pravima ne propisuje to da se okrivljenom mora pružiti prilika da se žali na osudu.
„Po Evropskoj konvenciji, ne postoji pravo na žalbu“, kaže Mišel Pestman (Michiel Pestman), advokat amsterdamske firme Boler Franken Kope Vijngarden (Bohler Franken Koppe Wijngaarden).
On je rekao da su Šljivančaninova prava bila poštovana: „[Šljivančanin] je imao pravo da se žali. Imao je dve instance [prvostepenu i žalbenu], i to je sve.“
I na ranijim suđenjima u Tribunalu, sudije su se bavile pitanjem da li bi sud trebalo da poštuje međunarodne konvencije o ljudskim pravima.
Sudija Mohamed Šahabudin (Mohamed Shahabuddeen) usprotivio se sudiji Pokaru u slučaju Stanislava Galića, kome je u novembru 2006. zatvorska kazna – zbog terora i ubijanja počinjenih tokom opsade Sarajeva – sa dvadeset godina povećana na doživotnu.
Sudija Pokar je tada rekao da taj slučaj treba vratiti žalbenom veću, koje bi trebalo da izrekne kaznu – pošto ono nije odgovorno samo za odlučivanje o prikladnoj zatvorskoj kazni na osnovu dokaza koji su tokom slučaju izneti, nego treba i da omogući Galiću pravo žalbe na novu kaznu pred višim sudom.
No, sudija Šahabudin tvrdi da, iako bi duh propisa o ljudskim pravima trebalo da bude poštovan i u Tribunalu, ovde nije prikladno suditi po tim propisima i primenjivati ih.
„Međunarodno priznate instrumente za zaštitu ljudskih prava stvorile su države za države. Tribunal nije država i ne raspolaže tim instrumentima“, napisao je Šahabudin u izdvojenom mišljenju koje je pridodato žalbenoj presudi Galiću.
„Ispravno je to da se sredstva za primenu principa međunarodnih ljudskih prava koriste i u Tribunalu, ali to korišćenje mora biti shvaćeno kao nešto što samo po sebi omogućava prikladnu primenu, koja odražava razlike koje postoje između Tribunala i države.“
Profesor međunarodnog prava na Amsterdamskom Univerzitetu, Goran Sluiter, priznao je da postoje argumenti protiv primene ICCPR-a u Tribunalu.
On je ponovio da Evropskom konvencijom o ljudskim pravima nije predviđeno pravo žalbe na osudu, a naglasio je i da države imaju pravo da formalno ukinu Član 14 ICCPR-a.
„Postoji ključan argument za to da se kaže kako je ono [pravo žalbe na osudu] deo ugovora, ali to nije glavna komponenta zakona o ljudskim pravima, jer postoje i drugi zakoni o ljudskim pravima, koji su fleksibilniji, a postoje i mnoge ograde u primeni“, kaže Sluiter.
Međutim, on tvrdi kako bi – pošto je ICCPR uključen u međunarodno procesno pravo od strane suda koji je sestrinski MKSJ-u, tj. Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR) – Haški sud trebalo da mu se povinuje.
Kao što je primetio i sudija Pokar u žalbenoj presudi Šljivančaninu, žalbeno veće u slučaju Žana Boskoa Barajagvize (Jean Bosco Barayagwiza) – koji je 2007. osuđen za podsticanje genocida u Ruandi 1994. – utvrdilo je kako „Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima predstavlja deo opšteg međunarodnog prava i na osnovu toga se primenjuje.“
Žalbeno veće je tom prilikom konstatovalo i da Evropska konvencija o ljudskim pravima i Američka konvencija o ljudskim pravima predstavljaju samo „snažan autoritet koji može da pomogne u primeni i tumačenju zakona koji se primenjuje u Tribunalu“.
Na osnovu te presude, Sluiter smatra kako je „ugovor o ICCPR-u primenljiv i na Tribunal u smislu opšteg međunarodnog prava, te da treba da bude poštovan. Tako da nije preterano uverljivo reći ’Pa dobro, mi ga ne poštujemo.’“
Šljivančaninovi advokati su izrazili duboku zabrinutost zbog toga što je njihovom klijentu uskraćena prilika da se njegov slučaj vrati pred sudsko veće, gde bi ga sudije ponovo razmotrile.
Oni kažu da je to možda posledica pritiska koji su sudije osetile u vezi sa poštovanjem izlazne strategije suda, koju je utvrdio UN, i po kojoj bi mandat Tribunala trebalo da istekne 2010. godine.
„S obzirom na to koliko je vremena potrebno za novo suđenje, čini se da je Žalbeno veće izlaznoj strategiji Tribunala dalo prioritet u odnosu na elementarno pravo Veselina Šljivančanina da njegova nova osuda bude razmotrena od strane nekog zakonski nadređenog suda“, kažu Šljivančaninovi advokati.
Jelačićeva je odbila da komentariše tvrdnju – koju je i sudija Pokar izneo u presudi – da su vremenska ograničenja uticala na odluku žalbenih sudija.
Udruženje branilaca je, kao nezavisna organizacija advokata koji brane optuženike pred MKSJ-om, takođe izrazilo „duboku zabrinutost“ zbog toga što Šljivančaninov slučaj nije vraćen sudskom veću na utvrđvanje kazne.
To je bila „ranija solidno utemeljena praksa“ žalbenog veća pri odbacivanju oslobađajuće presude koje je izreklo sudsko veće – tvrdi Udruženje branilaca.
„Kao pravna institucija Ujedinjenih nacija i organ koji je potčinjen Savetu bezbednosti, MKSJ mora služiti za primer i primenjivati najviše standarde ljudskih prava“, kaže ono povodom stavova sudije Pokara koji su pridodati žalbenoj presudi.
Ostali advokati su takođe podržali stav koji zastupa sudija Pokar.
Kao bivši tužilac MKSJ-a, Aleks Vajting (Alex Whiting) tvrdi kako postoji „opšte protivljenje“ tome da žalbene sudije vraćaju slučajeve sudskim većima radi ponovnog razmatranja dokaza.
Vajting ukazuje na sličan scenario koji se odigrao prilikom nedavnog izricanja žalbene presude u slučaju bivšeg predsednika skupštine bosanskih Srba, Momčila Krajišnika. Nekoliko osuda po težim optužbama odbačeno je 17. marta 2009., kada su sudije odbile da slučaj vrate sudskom veću radi utvrđivanja izvesnih činjeničnih otkrića u slučaju.
„Žalbeno veće smatra kako nije u interesu pravde da se slučaj šalje u dalju proceduru“, odlučile su sudije tom prilikom, pre no što su izrekle oslobađajuće presude na temelju nedostatka konkretnih zaključaka u presudi sudskog veća.
U tom je slučaju tužilaštvo doživelo to da osude budu na žalbeni zahtev poništene zbog nedostatka činjeničnih zaključaka u prvostepenoj presudi.
„U slučaju Krajišnik i u ovom [Šljivančaninovom] slučaju, vidite protivljenje tome da se slučaj vrati sudskom veću, i to je nešto što ne razumem. Mislim da je to greška“, kazao je Vajting.
Vajting je rekao kako je u Šljivančaninovom procesu puno toga govorilo u prilog vraćanja slučaja sudskom veću.
„Učiniti to, značilo bi odobriti okrivljenom pravo žalbe na presudu . . . i osigurati da je postupak MKSJ-a u skladu sa međunarodnim propisima [poput ICCPR-a]“, rekao je on.
„Mislim da [Šljivančaninova] odbrana ipak raspolaže valjanim prigovorom. Ali, slično tome, mislim da je i tužilaštvo raspolagalo valjanim prigovorom u slučaju Krajišnik.“
Iako je i u slučaju Krajišnik bio član žalbenog panela, sudija Pokar nije tom prilikom pokretao isto pitanje, verovatno zbog toga što prava okrivljenog nisu bila dovedena u pitanje.
Po Vajtingovim rečima, pravac kojim se zaputilo žalbeno veće u slučaju Šljivančanin je problematičan, jer je sudsko veće saslušalo sve dokaze i pratilo iskaze svedoka, dok o činjenicama koje se tiču slučaja odlučuju i zaključuju žalbene sudije.
„Smatram da je to nesretno rešenje, jer mislim da sudsko veće bolje razume činjenice, i ne mislim da bi žalbeno veće trebalo da pokušava da se umeša [sa vlastitim tumačenjem]“, rekao je on.
U ovom primeru, vraćanje slučaja sudskom veću moglo bi da dovede do istog zaključka, ali procedura, nezavisno od toga, treba da bude poštovana – kazao je Vajting.
„Ovde postoji jedno načelo i sudsko veće zaista prisno oseća činjenice kojima žalbeno veće naprosto ne raspolaže. Mislim da bi u svim situacijama žalbeno veće trebalo da bude sklonije vraćanju slučaja sudskom veću radi te vrste otkrića“, rekao je on.
U međuvremenu, Šljivančaninovi advokati kažu kako se nadaju da će ostvariti svoje pravo – koje im garantuju pravila Tribunala – i zatražiti ponovno razmatranje slučaja usled pojavljivanja novih dokaza koji sudije mogu navesti na zaključak koji je različit u odnosu na žalbenu presudu izrečenu ovog meseca.
„Otkako je žalbena presuda izrečena, stigao nam je veliki broj poziva od osoba koje su nam prosledile informacije koje ne samo da su ostale nepoznate, nego i sve do danas nedostupne“, kazali su advokati koji zastupaju Šljivančanina.
Burgon i njegov kolega Novak Lukić kažu kako dokazi kojima raspolažu „idu u pravcu potvrde toga da Veselin Šljivančanin od strane Mileta Mrkšića ni na koji način nije bio obavešten o povlačenju jedinica jugoslovenske vojske u noći 20. novembra 1991.“.
Na temelju otkrića da je Šljivančanin bio obavešten o tom povlačenju i da nije učinio ništa da ga zaustavi žalbeno veće ga je i osudilo za ubistvo 194 ratna zarobljenika koji su ostali nezaštićeni nakon što su se jedinice JNA pregrupisale.
Advokati kažu da su pribavili potencijalno snažne dokaze za ovaj slučaj, ali to nisu podrobnije obrazlagali.
„Srećemo se sa brojnim potencijalnim svedocima i ljudima koji nam nude pomoć, a ono što mogu da kažem jeste to da, kada je u pitanju dostavljanje informacija, postoji znatno veće interesovanje nego što smo mogli i da zamislimo“, izjavio je Burgon za IWPR.
„Za glavni izvor o kojem u ovoj fazi govorimo možemo da kažemo da deluje veoma kredibilno.“
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
