ŠEF SRPSKE POLICIJE NEGIRA DA SU VLASTI KRAJINE NAREDILE EVAKUACIJU
Svedok opisuje kako su uspaničeni Srbi pobegli iz Benkovca čim je otpočela hrvatska ofanziva.
ŠEF SRPSKE POLICIJE NEGIRA DA SU VLASTI KRAJINE NAREDILE EVAKUACIJU
Svedok opisuje kako su uspaničeni Srbi pobegli iz Benkovca čim je otpočela hrvatska ofanziva.
Srpski policajac – koji se ove sedmice pojavio kao svedok odbrane na haškom suđenju za ratne zločine hrvatskom generalu Anti Gotovini – opisao je paniku koja je među Srbima iz Krajine izbila na početku hrvatske ofanzive pod nazivom Operacija Oluja.
Izneti dokazi osporavaju navode odbrane da su same srpske vlasti naredile egzodus srpskog stanovništva iz pobunjeničke regije.
U vreme kada je avgusta 1995. godine počela hrvatska kontraofanziva na Krajinu – koja je rezultirala desetinama mrtvih, granatiranjem i spaljivanjem srpskih gradova i sela, te egzodusom, prema nekim procenama, 150,000 Srba – Đuro Vukašinović je rukovodio stanicom javne bezbednosti u Benkovcu.
Gotovina je, zajedno sa još dvojicom hrvatskih generala – Ivanom Čermakom i Mladenom Markačem – optužen za organizovanje „deportacije i prisilnog raseljavanja, uništenje i spaljivanje srpskih domova i preduzeća, otimanje i pljačku javne ili privatne srpske imovine, ubistva [i] ostale nehumane postupke“, kao i za to da nije sprečio niti kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.
Prema navodima iz optužnice, kao komandant splitske vojne oblasti Hrvatske Vojske (HV), Gotovina je bio glavnokomandujući čitave Operacije Oluja, u sklopu koje je izvršena i ofanziva na Benkovac.
Prilikom svedočenja, Vukašinović je – koristeći mapu benkovačke opštine kao vizuelnu pomoć pri objašnjavanju događaja – opisao konkretne lokacije koje je hrvatska artiljerija gađala 4. avgusta 1995. izjutra, na početku Operacije Oluja.
Vukašinović je najpre označio lokacije koje su bile na udaru artiljerijske vatre – benzinsku pumpu, vatrogasnu stanicu, vojnu kasarnu i dve fabrike – da bi potom odgovarao na pitanja o udaljenosti tih meta od centra grada i od linije fronta. Sve do tog trenutka, delovalo je da njegovo svedočenje potvrđuje tezu odbrane da je HV u naseljenim zonama gađala samo ograničen broj ciljeva, koji su bile važni za vojsku.
Potom se odbrana usredsredila na ključno pitanje o tome da li je postojao nekakav prethodni plan evakuacije srpskog stanovništva sa tog područja.
To pitanje je od posebne važnosti za ovaj slučaj, jer tužilaštvo tvrdi da su sva tri optuženika kriva za planiranje, podsticanje i sprovođenje kampanje terora čiji je cilj bilo proterivanje Srba iz regije Krajine. U pitanju je planinska oblast u južnoj i centralnoj Hrvatskoj koju je od Srednjeg veka naseljavalo stanovništvo srpske nacionalnosti.
Tokom suđenja, odbrana je tvrdila kako Srbi iz Krajine nisu bili proterani od strane hrvatskih snaga, već da su im njihove sopstvene vlasti naredile da, prema planu koji je načinjen pre početka Operacije Oluja, napuste svoje domove.
„Jeste li znali za [postojanje] planova za evakuaciju Benkovca i ostalih gradova pre no što je pokrenuta Operacija Oluja?“, pitala je ove sedmice odbrana Vukašinovića.
Svedok je izjavio kako nije znao ni za kakav plan o tome, osporavajući mogućnost da je takav plan postojao uprkos tome što on nije bio upoznat sa time.
„[Ja] bih znao da su takvi planovi postojali . . . jer sam ja bio zadužen za organizovanje saobraćaja u situacijama poput tih“, kazao je on.
Ali, postojao je jedan drugačiji plan, kazao je Vukašinović: standardni plan evakuacije opštine, koji je načinjen u vreme socijalističke Jugoslavije i bio namenjen za primenu u slučaju rata ili velike prirodne katastrofe.
„To su bili planovi koji su sačinjeni u sklopu plana za odbranu opštine“, posvedočio je on. „Oni su bili stvarani [počev od] 1974. do samog rata“, i za to su odvojeno bile zadužene civilna i nacionalna odbrana.
Vukašinović je izjavio i da je on lično, do 1991. godine, sudelovao u stvaranju plana evakuacije Benkovca.
„Sudelovao sam u tome, pošto je trebalo da vodim računa o kontroli saobraćaja u slučaju evakuacije, jer sam u to vreme unutar SUP-a [jugoslovenske Službe unutrašnjih poslova] bio zadužen za pripremu opšteg nacionalnog plana odbrane“, kazao je on.
Vukašinović je rekao i da je za to da će plan evakuacije biti aktiviran prvi put čuo 4. avgusta, oko pet ili šest sati popodne.
„Predsednik opštine me je obavestio . . . da bi trebalo da organizujemo evakuaciju civila“, kazao je on.
Odbrana je potom naglas pročitala deo izjave koju je Vukašinović u aprilu 2007. dao istražiteljima tužilaštva.
„Vratio sam se u hol opštine oko 6 sati popodne. Desetak ljudi je držalo sastanak, i svakoj osobi su izdavana zaduženja, kako bi se obezbedilo da se evakuacija izvede u potpunom redu“, stoji u toj izjavi.
No, u tom trenutku je – sudeći po onome što je ove nedelje rekao Vukašinović – već bilo prekasno za organizovanje sistematske evakuacije.
„Panika se javila kao posledica granatiranja i kao posledica dezinformacija i nekih vesti koje su izazvale nemir“, kazao je on. „Oko 4 sata popodne ljudi su počeli da uzimaju stvatri u svoje ruke. [Oni su] koristili vozila koja su im bila na raspolaganju: automobile, traktore, šta su god imali, [i] počeli su da se iseljavaju iz grada u pravcu sever-severoistok.“
Za one koji nisu sami pobegli, policija je obezbedila autobuse i kamione – rekao je Vukašinović – ali „to je bila jedina stvar koja je bila organizovana u okviru čitavog projekta napuštanja te oblasti“.
Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužilaštva, Vukašinović je ponovio kako nije bilo planirano da evakuacija bude trajnog karaktera.
„Kada je akcija hrvatske vojske započela, u ranim jutarnjim satima 4. avgusta, pretpostavka je bila da će to trajati kratko, [i] da neće doći do trajnog odlaska civilnog stanovništva sa područja opštine“, rekao je on.
Tužilaštvo se potom usredsredilo na hrvatska artiljerijska dejstva, koja su navodno bila usmerena na civile i civilna područja.
„U svojoj izjavi ste rekli kako ste videli da su granatirane benzinska pumpa, vatrogasna stanica i dve fabrike. Da li je tačno da je bilo civilnih objekata u blizini tih mesta?“, pitalo je tužilaštvo svedoka.
„Apsolutno“, odgovorio je Vukašinović, rekavši da su granate padale na glavnu raskrsnicu puteva, na srednju školu i njene sportske terene. „Taj deo grada . . . je deo naselja, deo gde su privatne kuće, a u neposrednoj blizini je i železnička stanica, kao i dve stambene zgrade sa oko dvadesetak stanova za porodice radnika železnice.“
Gotovinin branilac Greg Kihou (Greg Kehoe) je pitao da li je Vukašinović bio upoznat sa naredbama od 2. avgusta, u kojima je zahtevano da se izvrše pripreme za evakuaciju Benkovca.
„Ovo je prvi put da vidim ovu naredbu“, odgovorio je Vukašinović, „tako da nisam znao za [njeno] postojanje.“
Nastavak suđenja zakazan je za narednu sedmicu.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
Izneti dokazi osporavaju navode odbrane da su same srpske vlasti naredile egzodus srpskog stanovništva iz pobunjeničke regije.
U vreme kada je avgusta 1995. godine počela hrvatska kontraofanziva na Krajinu – koja je rezultirala desetinama mrtvih, granatiranjem i spaljivanjem srpskih gradova i sela, te egzodusom, prema nekim procenama, 150,000 Srba – Đuro Vukašinović je rukovodio stanicom javne bezbednosti u Benkovcu.
Gotovina je, zajedno sa još dvojicom hrvatskih generala – Ivanom Čermakom i Mladenom Markačem – optužen za organizovanje „deportacije i prisilnog raseljavanja, uništenje i spaljivanje srpskih domova i preduzeća, otimanje i pljačku javne ili privatne srpske imovine, ubistva [i] ostale nehumane postupke“, kao i za to da nije sprečio niti kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.
Prema navodima iz optužnice, kao komandant splitske vojne oblasti Hrvatske Vojske (HV), Gotovina je bio glavnokomandujući čitave Operacije Oluja, u sklopu koje je izvršena i ofanziva na Benkovac.
Prilikom svedočenja, Vukašinović je – koristeći mapu benkovačke opštine kao vizuelnu pomoć pri objašnjavanju događaja – opisao konkretne lokacije koje je hrvatska artiljerija gađala 4. avgusta 1995. izjutra, na početku Operacije Oluja.
Vukašinović je najpre označio lokacije koje su bile na udaru artiljerijske vatre – benzinsku pumpu, vatrogasnu stanicu, vojnu kasarnu i dve fabrike – da bi potom odgovarao na pitanja o udaljenosti tih meta od centra grada i od linije fronta. Sve do tog trenutka, delovalo je da njegovo svedočenje potvrđuje tezu odbrane da je HV u naseljenim zonama gađala samo ograničen broj ciljeva, koji su bile važni za vojsku.
Potom se odbrana usredsredila na ključno pitanje o tome da li je postojao nekakav prethodni plan evakuacije srpskog stanovništva sa tog područja.
To pitanje je od posebne važnosti za ovaj slučaj, jer tužilaštvo tvrdi da su sva tri optuženika kriva za planiranje, podsticanje i sprovođenje kampanje terora čiji je cilj bilo proterivanje Srba iz regije Krajine. U pitanju je planinska oblast u južnoj i centralnoj Hrvatskoj koju je od Srednjeg veka naseljavalo stanovništvo srpske nacionalnosti.
Tokom suđenja, odbrana je tvrdila kako Srbi iz Krajine nisu bili proterani od strane hrvatskih snaga, već da su im njihove sopstvene vlasti naredile da, prema planu koji je načinjen pre početka Operacije Oluja, napuste svoje domove.
„Jeste li znali za [postojanje] planova za evakuaciju Benkovca i ostalih gradova pre no što je pokrenuta Operacija Oluja?“, pitala je ove sedmice odbrana Vukašinovića.
Svedok je izjavio kako nije znao ni za kakav plan o tome, osporavajući mogućnost da je takav plan postojao uprkos tome što on nije bio upoznat sa time.
„[Ja] bih znao da su takvi planovi postojali . . . jer sam ja bio zadužen za organizovanje saobraćaja u situacijama poput tih“, kazao je on.
Ali, postojao je jedan drugačiji plan, kazao je Vukašinović: standardni plan evakuacije opštine, koji je načinjen u vreme socijalističke Jugoslavije i bio namenjen za primenu u slučaju rata ili velike prirodne katastrofe.
„To su bili planovi koji su sačinjeni u sklopu plana za odbranu opštine“, posvedočio je on. „Oni su bili stvarani [počev od] 1974. do samog rata“, i za to su odvojeno bile zadužene civilna i nacionalna odbrana.
Vukašinović je izjavio i da je on lično, do 1991. godine, sudelovao u stvaranju plana evakuacije Benkovca.
„Sudelovao sam u tome, pošto je trebalo da vodim računa o kontroli saobraćaja u slučaju evakuacije, jer sam u to vreme unutar SUP-a [jugoslovenske Službe unutrašnjih poslova] bio zadužen za pripremu opšteg nacionalnog plana odbrane“, kazao je on.
Vukašinović je rekao i da je za to da će plan evakuacije biti aktiviran prvi put čuo 4. avgusta, oko pet ili šest sati popodne.
„Predsednik opštine me je obavestio . . . da bi trebalo da organizujemo evakuaciju civila“, kazao je on.
Odbrana je potom naglas pročitala deo izjave koju je Vukašinović u aprilu 2007. dao istražiteljima tužilaštva.
„Vratio sam se u hol opštine oko 6 sati popodne. Desetak ljudi je držalo sastanak, i svakoj osobi su izdavana zaduženja, kako bi se obezbedilo da se evakuacija izvede u potpunom redu“, stoji u toj izjavi.
No, u tom trenutku je – sudeći po onome što je ove nedelje rekao Vukašinović – već bilo prekasno za organizovanje sistematske evakuacije.
„Panika se javila kao posledica granatiranja i kao posledica dezinformacija i nekih vesti koje su izazvale nemir“, kazao je on. „Oko 4 sata popodne ljudi su počeli da uzimaju stvatri u svoje ruke. [Oni su] koristili vozila koja su im bila na raspolaganju: automobile, traktore, šta su god imali, [i] počeli su da se iseljavaju iz grada u pravcu sever-severoistok.“
Za one koji nisu sami pobegli, policija je obezbedila autobuse i kamione – rekao je Vukašinović – ali „to je bila jedina stvar koja je bila organizovana u okviru čitavog projekta napuštanja te oblasti“.
Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužilaštva, Vukašinović je ponovio kako nije bilo planirano da evakuacija bude trajnog karaktera.
„Kada je akcija hrvatske vojske započela, u ranim jutarnjim satima 4. avgusta, pretpostavka je bila da će to trajati kratko, [i] da neće doći do trajnog odlaska civilnog stanovništva sa područja opštine“, rekao je on.
Tužilaštvo se potom usredsredilo na hrvatska artiljerijska dejstva, koja su navodno bila usmerena na civile i civilna područja.
„U svojoj izjavi ste rekli kako ste videli da su granatirane benzinska pumpa, vatrogasna stanica i dve fabrike. Da li je tačno da je bilo civilnih objekata u blizini tih mesta?“, pitalo je tužilaštvo svedoka.
„Apsolutno“, odgovorio je Vukašinović, rekavši da su granate padale na glavnu raskrsnicu puteva, na srednju školu i njene sportske terene. „Taj deo grada . . . je deo naselja, deo gde su privatne kuće, a u neposrednoj blizini je i železnička stanica, kao i dve stambene zgrade sa oko dvadesetak stanova za porodice radnika železnice.“
Gotovinin branilac Greg Kihou (Greg Kehoe) je pitao da li je Vukašinović bio upoznat sa naredbama od 2. avgusta, u kojima je zahtevano da se izvrše pripreme za evakuaciju Benkovca.
„Ovo je prvi put da vidim ovu naredbu“, odgovorio je Vukašinović, „tako da nisam znao za [njeno] postojanje.“
Nastavak suđenja zakazan je za narednu sedmicu.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
