Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Saslušanje o ulozi srpskih kriznih štabova

Sudska veštakinja tvrdi da su ti štabovi, pored ostalog, organizovali i odlazak Muslimana.
By Rachel Irwin
  • Radovan Karadzic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Radovan Karadzic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 697, 17. jun 2011.)

Sudska veštakinja, koja je ove sedmice pred Haškim tribunalom svedočila na suđenju Radovanu Karadžiću, izjavila je da su „krizni štabovi“ bosanskih Srba organizovali odlazak Bošnjaka iz njihovih domova – umesto da im garantuju bezbednost.

„Rešenje [kriznog štaba bosanskih Srba] za Muslimane koji su želeli bezbednost bila je da se Muslimani isele . . . to je bila jedna od stvari koje su krizni štabovi radili – organizovali su odlazak Muslimana“, kazala je sudska veštakinja Dorotea Henson (Dorothea Hanson), koja inače radi kao istražiteljica u Kancelariji tužilaštva.

Hensonova je sačinila četiri izveštaja o kriznim štabovima bosanskih Srba, a svedočila je na još tri suđenja pred Haškim tribunalom.

Tokom bosanskog rata, krizni štabovi su bili formirani u opštinama na koje su pravo polagali bosanski Srbi, pri čemu je cilj tih tela bio da „izazovu prisilno raseljavanje Muslimana i Hrvata“ sa tih područja – kaže se u pred-procesnom podnesku tužilaštva.

Reč je o telima koja su osnivala i održavala zatvorske objekte, naređivala hapšenja ne-Srba i organizovala konvoje da bi se „olakšalo proterivanje“ – stoji u nastavku pred-procesnog podneska.

Tužilaštvo tvrdi da je Karadžić – kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproklamovanog entiteta bosanskih Srba, odnosno Republike Srpske (RS) – „inicirao i nadzirao osnivanje kriznih štabova“, koji su bili poznati i kao ratna predsedništva i ratne komisije.

Karadžić se tereti za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – uključujući progon, istrebljenje, ubijanje i prisilno raseljavanje – čime je „doprineo ostvarivanju trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Tereti se i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi, kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka 1995. počinjen u Srebrenici. Karadžić se brani samostalno, a uhapšen je u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Nakon brojnih odlaganja, iskazi svedoka počeli su u aprilu 2010.

Tokom dugog unakrsnog ispitivanja, Karadžić je postavio brojna podrobna pitanja u vezi sa izveštajem Hensonove; štaviše, mnogo je vremena posvetio opštinama koje su izbrisane iz njegove optužnice, poput Bosanskog Petrovca ili Kotor Varoši.

„Ukoliko su srpske vlasti imale plan i nameru da očiste, evakuišu ili proteraju Muslimane iz Petrovca, čemu onda ova odluka, po kojoj se oni mogu evakuisati radi vlastite bezbednosti?“, pitao je Karadžić, imajući na umu ratna dokumenta koja je predočio svedoku. „Zašto nisu bili smesta oterani?“

Hensonova je rekla da su „u Petrovcu većinu činili bosanski Srbi“.

„Srpske vlasti su možda osećale da mogu u dovoljnoj meri da ostvare kontrolu“, nastavila je ona, dodajući kako su Muslimani iz Petrovca bili „kooperativni“ kada je u pitanju naređenje o razoružanju.

Karadžić je postavio i mnoga pitanja koja su se ticala opštine Kotor Varoš (severozapadna Bosna), premda je i ona još pre početka suđenja bila uklonjena iz optužnice.

„Gospođo Hensen, ja sam potrošio dva i po [sudska] zasedanja da bih dokazao da Vaš zaključak, po kojem su se u Kotor Varoši desili neki od najgorih prekršaja [tokom rata], nije tačan“, kazao je Karadžić svedoku. „Imate li bilo kakva dokumenta koja bi govorila suprotno od dokumenata koja sam ja predočio? Imate li bilo šta čime biste potkrepili svoj stav?“

Hensenova je odgovorila da dokumenta „ne opisuju širu situaciju na terenu, vrstu borbe i vrstu postupaka koji su se dešavali i koji su ljude naterali da odu“. Sintagma „najgori prekršaji“, rekla je ona, počiva na „opštem razumevanju događaja u Bosni“.

„Znam da je u Kotor Varoši bilo teških ubistava i zatvorskih centara“, nastavila je Hensenova. „Nije to bila opština koja je ostala netaknuta ratom.“

Karadžić je uzvratio tvrdnjom da se u izveštajima veštakinje neka dokumenta koriste „selektivno“, čime se zanemaruje „masa dokumenata koji stvaraju ili pružaju sasvim drugačiju ili širu sliku“.

„Ne slažem se da sam izostavila masu dokumenata koji pokazuju drugačiju sliku“, rekla je Hensenova. „Odgovor ratne komisije je bio . . . da [ne-Srbi] odu. [Komisija] neće garantovati bezbednost, ali će dozvoliti [ne-Srbima] da odu na organizovan način, pod uslovom da svoju imovinu ostave opštini.“

Karadžić se usredsredio i na severozapadnu opštinu Prijedor, na čijem se području desio veliki broj ubistava, i gde su se nalazili zatvorski logori koji se pominju u opružnici.

On je predočio izveštaj koji je sačinio opštinski odbor njegove političke partije (Srpska demokratska stranka, SDS), u kojem se eksplicitno kaže da su, kada je u proleće 1992. godine počeo rat, bili formirani krizni štabovi, te da mesecima nakon toga nije postojao „nikakav kontakt sa partijskom centralom“ i da „komunikacija nije uspostavljena sve do septembra 1992.“.

Hensenova je odgovorila da je u nekim periodima komunikacija bila otežana, ali je „često bila i obnavljana“.

„Videla sam dokaze o tome da je krizni štab bio formiran pre početka rata . . . Sklona sam da ne poverujem u izjavu po kojoj oni nisu dobili nikakave instrukcije od lidera srpske republike“, kazala je Hensenova.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.