Saslušanje o Stanišićevim ovlašćenjima

Svedok kaže da je bivši zvaničnik srbijanske službe bezbednosti kod svog pretpostavljenog bio „sve samo ne omiljen“.

Saslušanje o Stanišićevim ovlašćenjima

Svedok kaže da je bivši zvaničnik srbijanske službe bezbednosti kod svog pretpostavljenog bio „sve samo ne omiljen“.

Friday, 14 October, 2011

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 713, 14. oktobar 2011.)

Svedok odbrane koji se ove sedmice pojavio na suđenju dvojici bivših zvaničnika srbijanske Službe Državne bezbednosti (DB) – Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću – izjavio je kako je, uprkos visokoj poziciji koju je zauzimao, Stanišićev uticaj unutar DB-a tokom 1991. bio relativno mali.

Stanišić i Simatović se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.

Stanišić je u periodu od 1991. do 1998. bio na čelu DB-a, dok mu je Simatović bio potčinjen kao komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO).

Bivši šef beogradskog centra DB-a, Milorad Leković, svedočio je posredstvom video-linka iz Beograda na poziv odbrane svog bivšeg šefa. Leković je već dao izjavu Stanišićevoj odbrani, ali je ove sedmice rekao kako postoje „stvari koje želi da pojasni“.

Prema navodima iz optužnice, Stanišić je tesno sarađivao sa jedinicama Republike Srpske Krajine (RSK), srpske paradržavne tvorevine u Hrvatskoj. Te jedinice su tokom proleća 1991. godine navodno sudelovale u zločinima nad nesrpskim stanovništvom na tom području.

Leković je, međutim, izjavio da je ta navodna saradnja malo verovatna, tvrdeći kako „u to vreme, Stanišić nije raspolagao logističkim ili drugim resursima posredstvom kojih bi vršio kontrolu [nad oružanim formacijama u RSK-u]“.

Svedok je rekao kako Stanišić nije čak ni bio „preterano poznat unutar DB-a u tom periodu, iako je obavljao funkciju zamenika načelnika za kontra-obaveštajne poslove“, na kojoj je ostao sve do decembra 1991.

Dodao je da je Stanišić bio „sve samo ne omiljen“ kod tadašnjeg šefa DB-a i svog prethodnika, Zorana Janaćkovića.

„Bilo je to teško vreme, vreme stalnih ličnih sukoba unutar službe. Trajala je nemilosrdna borba, a Stanišić u to vreme nipošto nije bio na jačoj strani“, objasnio je Leković.

On je dodao da je 2. aprila 1991. tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Radmilo Bogdanović, oformio komisiju sa ciljem da se otkrije preko koga poverljivi podaci iz DB-a „cure“ u medije. Po rečima svedoka, Stanišić je bio glavna meta te komisije: radilo se o Janaćkovićevom pokušaju da se otarasi okrivljenog.

„Smatralo se da je Stanišić isuviše nezavisan“, kazao je Leković.

Svedok je rekao kako je pomenuta komisija postojala do oktobra 1991. i kako je tokom čitavog tog perioda Stanišić bio potpuno marginalizovan.

„On se svakako nije osećao poželjnim u DB-u tokom većeg dela 1991. godine, ali njegovo ime nije spomenuto ni na jednom mestu u završnom izveštaju [komisije]“, kazao je svedok.

Svedok je objasnio kako su – uprkos tome što je Stanišić u to vreme obavljao dužnost Janaćkovićevog zamenika – „njih dvojica u leto 1991. jedva razgovarali“.

Leković je rekao i da je ova okolnost rezultirala time da je Stanišić doslovce bio „odsečen“ od DB-a.

„Stvorena je situacija u kojoj Stanišić jedva da je imao šta da radi, tako da čak nije morao ni da dolazi na posao“, rekao je on.

Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužiteljke Meksin Markus (Maxine Marcus), Leković je izjavio kako nije znao ni za kakve sastanke koje je Stanišić eventualno održavao sa rukovodstvom Srbije, Srpske Krajine, niti bilo kim drugim.

„Ne znam ništa o tome“, ponovio je Leković odgovarajući na konkretno pitanje o nizu sastanaka koje je Stanišić, u periodu od maja do jula 1991. godine, navodno održao sa Slobodanom Miloševićem.

Isti je odgovor dao i na sva pitanja koje mu je tužilaštvo postavilo u vezi sa dodatnim sastancima koje je Stanišić u istom periodu navodno održao sa visokim zvaničnicima bosanskih i hrvatskih Srba.

Tužilac je potom sugerisao kako je, uprkos Janaćkovićevom odnosu prema Stanišiću, potonji bio „iskusan obaveštajac“, koji je i bez Janaćkovićevog znanja umeo da se stara o vlastitim poslovima.

Tužilaštvo je svedoka potom pitalo da li nešto zna „o Stanišićevim aktivnostima u periodu od aprila do jula [1991.]“ – na šta je on odgovorio: „Ne znam, a ne postoji ni razlog zbog kojeg bi trebalo ili bi se moglo očekivati da to znam“.

Delovalo je da je ova izjava u kontradikciji sa onim što je svedok rekao tokom glavnog ispitivanja od strane odbrane – a to je bilo sledeće: „Stanišić zasigurno nije imao ništa sa bilo čime to je bilo značajno za službu bezbednosti uopšte“.

Leković je objasnio da je to „pretpostavka“ koju je izneo na temelju posrednih saznanja, a da zapravo nije raspolagao direktnim informacijama o onome što Stanišić zaista radi.

Stanišića i Simatovića su srpske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnili kao nevini.

Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.

Balkans
Frontline Updates
Support local journalists