Sarajevski „rat bez kraja“

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 17 December, 2010

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 674, 17. decembar 2010.)

Bivši novinar BBC-a izjavio je ove sedmice na suđenju Radovanu Karadžiću da su civili u Sarajevu – gradu pod opsadom – bili namerno izlagani snajperskoj vatri i „užasnim“ uslovima.

„Rekao bih da su [civili] tokom tri i po godine bili podvrgnuti užasnim iskušenjima“, kazao je svedok tužilaštva Martin Bel (Martin Bell), koji je od 1991. do 1995. izveštavao o ratovima u Hrvatskoj i Bosni.

„Nije to bilo samo pitanje hoćete li nastradati u unakrsnoj vatri, postojalo je i namerno ciljanje, sa obe strane linija fronta.“

Karadžić je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS). Navodno je planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi. Karadžićeva vojska se tereti da je namerno otvarala snajpersku i artiljerijsku vatru na civilno stanovništvo, a sa ciljem „širenja terora“ u gradu.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“. Uhapšen je u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

U jednom od Belovih televizijskih izveštaja koji su emitovani na saslušanju, sarajevski civili trče pokraj nečega za šta je rečeno da su snajperski položaji bosanskih Srba, kako bi se probili do jedinog dostupnog izvora vode, koji se nalazio u obližnjem podrumu. Jedan od ljudi koji su pretrčavali biva pogođen u nogu dok skreće iza ugla. Pada i čini se da je u šoku.

„On je pogođen zbog kante vode“, izgovara Bel u izveštaju.

„Da li je to bila situacija u kojoj je neko pogođen u unakrsnoj vatri?“, pitala je tužiteljka Kerolajn Edgerton (Carolyn Edgerton).

„Ne, čovek koji je ranjen naprosto je bio meta“, odgovorio je Bel. „. . . Posle svih ovih godina, još uvek mi je teško da gledam ovaj izveštaj . . . same te slike prizivaju međunarodnu intervenciju.“

„Kada je u pitanju situacija u kojoj su bili civili u gradu, smatrate li da ovaj Vaš izveštaj predstavlja tačan opis?“, pitala je Edgertonova.

„Da, siguran sam da je ovo tačno i istinito“, kazao je Bel. „Možete videti ženu koja se trza kad čuje snajpersku vatru . . . Mislim da ovaj izveštaj prenosi tačnu sliku o patnji kojoj su bili izloženi nevini ljudi.“

Edgertonova ga je potom zamolila da opiše „psihološki efekat“ koji su neprekidno granatiranje i snajperska paljba imali na civile.

„Nikada nisam video takvu teskobu na licima svih ljudi – bili su izmršaveli, a neki od njih su gotovo posiveli od straha“, odgovorio je Bill. „Nama [novinarima] je bilo lako, mi smo ulazili i izlazili . . . [Civili] su tamo bili sve vreme i nisu imali načina da pobegnu. Bili su zarobljeni u ratu bez kraja.“

Bel je opisao i svoja iskustva u vezi sa izveštavanjem iz ostalih bosanskih gradova i mesta, uključujući i Zvornik, koji se nalazi na granici sa Srbijom.

U jednom izveštaju, nastalom početkom aprila 1992. godine, Bel kaže kako je „95 procenata“ srpskog stanovništva već pobeglo iz Zvornika i da je rat „nezaustavljiv“. Nakon što su Srbi pobegli, grad je – kako se navodi u izveštaju – zauzela „srpska paravojska“, na čijem je čelu bio Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, koji je u sklopu ovog izveštaja dao kraći intervju.

Arkan je bio na čelu grupe pod nazivom Arkanovi Tigrovi, koja je u to vreme predstavljala jednu od najzloglasnijih paravojnih formacija. Ubijen je u Beogradu 2000. godine, pre no što je uhapšen i prebačen u Hag, ali se njegovo ime spominje u Karadžićevoj optužnici kao jedno od imena učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, u kojem su osim okrivljenog sudelovali i brojni drugi članovi rukovodstva bosanskih Srba i Srbije.

Bel je 10. aprila 1992. napravio izveštaj u kojem se vidi kako dva beživotna tela bivaju vučena po zemlji. On opisuje kako Arkanove snage „slamaju poslednji muslimanski otpor“ i „omogućuju stvaranje Velike Srbije“.

U sklopu izveštaja je snimljeno i bekstvo oko 20,000 bošnjačkih civila sa tog područja. Jedna žena izgovara u kameru: „Mi smo nenaoružani, a oni pucaju na nas.“ Drugi čovek moli svet da im pomogne. Grupe žena, dece i beba se stiskaju zajedno, pri čemu mnogi od njih plaču. Bil govori o tome kako se „etnička mapa Bosne iznova iscrtava“.

„Kada ste rekli da se etnička mapa Bosne iznova iscrtava – na šta ste mislili?“, upitala je Edgertonova.

„Bio je to prvi očigledan dokaz za ono što će postati poznato kao etničko čišćenje“, odgovorio je Bel. „Ovaj izveštaj je izvršio znatan uticaj i zapravo ga, časni sude, još uvek vrši.“

Bel je rekao i da je ove godine dobio pismo od jednog čoveka, koji sada živi u Kanadi, a pojavljuje se kao beba na video-snimku koji je tog dana nastao.

„Izrazio je zahvalnost zbog postojanja tog izveštaja, jer je to jedini dokaz o onome što se u to vreme dešavalo“, kazao je Bel.

Nakon događaja u Zvorniku, Bel je – kako kaže – želeo da „upozna dr Karadžića sa onim što se dešava“.

„[Te] borbe su, koliko znamo, vodile Arkanove [paravojne formacije], koje nisu bile pod kontrolom okrivljenog“, rekao je Bel.

„Otkud Vi to znate?“, pitala je Edgertonova.

„Poznavao sam Arkana“, odgovorio je Bel. „Arkan nije dobijao naređenja ni od koga. Njegov odnos sa [jugoslovenskom vojskom] je bio veoma napet. Time želim da kažem kako nije mogao da pređe granicu [iz Srbije] bez tajnog dogovora sa nekim . . . [ali] ja ga znam veoma dobro, poznajem taj um, gospođo Edgerton.“

A kada je na Karadžića došao red da ispita svedoka, on je Bela pitao da li je saglasan sa time da sve do 20. maja 1992., kada se Jugoslovenska Narodna Armije (JNA) povukla iz Bosne, Karadžić „nije imao mogućnost da obezbedi uvid ili kontrolu nad dešavanjima na terenu“, uključujući i događaje u Zvorniku.

„Jedva da smo mogli da saznamo šta se dešava, a kamoli da to kontrolišemo“, kazao je Karadžić.

„Bio je to sam početak [rata]“, odgovorio je Bel. „U to vreme nije postojala vojska bosanskih Srba.“

On je dodao i da je „tih prvih dana“ vladala „anarhija“.

Karadžić je od Bela zatražio i njegovo tumačenje zauzimanja Zvornika.

„Rekli ste da su Zvornik najpre napustili Srbi“, rekao je Karadžić.

„Prvo su Srbi pobegli iz Zvornika preko reke, i pretpostavljam da su se neki od njih potom vratili, a onda su došle i oružane formacije komandanta Arkana“, odgovorio je Bel.

„Jeste li dobili bilo kakvu informaciju o tome od koga su Srbi bežali?“, pitao je Karadžić, dodajući da je na tom području postojalo „mnoštvo muslimanskih paravojnih formacija“.

„To je Vaša informacija, a ne moja“, rekao je Karadžić. „Dva ili tri dana pre borbi u Zvorniku, Srbi su pobegli, i očito su pobegli u strahu.“

Karadžić je tvrdio da bošnjački civili „nisu čak ni sačekali da Srbi dođu, tako da se radi o izbeglicama, a ne raseljenim licima“.

„Ili su otišli pre no što su Srbi došli, ili su otišli sledeći instrukcije“, nastavio je on. „U svakom slučaju, oni nisu proterani, oni su bili izbeglice.“

Bel je odgovorio da u njegovom televizijskom izveštaju „zapravo čujete pucnjavu u pozadini, pošto su se [bošnjački civili] tamo okupili.

„Ne sumnjam da su neki otišli pre Arkanovog napada, ali ostali su otišli zbog njega“, kazao je Bel.

A kada je Edgertonovoj bila pružena mogućnost da postavi i dodatna pitanja, ona se usprotivila Karadžićevoj oceni po kojoj sve do povlačenja JNA 20. maja 1992. nije bilo „centralizovane kontrole ili komande“.

Tužiteljka je predočila nekoliko transkripata sa zasedanja skupštine bosanskih Srba, na osnovu kojih se zaključuje da je Karadžić do pred kraj marta 1992. u velikom broju opština organizovao krizne štabove, izvršne odbore i rezervne jedinice.

Bel je rekao kako bi bilo „teško preuveličati stepen haosa i anarhije tokom prvih sedmica aprila 1992.“.

„Ono što sam video na terenu bile su grupe naoružanih ljudi sa obeju strana, [a] veoma često je delovalo da su nedisciplinovane [i] improvizovane“, rekao je on.

„Ali, ja ću prihvatiti ocenu da je početkom maja postojao izvestan stepen komande i kontrole na nekim područjima“, nastavio je Bel. Vojske se ne formiraju i ne organizuju preko noći, čak ni u ratnim vremenima.“

Iskaz je ove sedmice dao i Almir Begić, koji je posvedočio da je njegov otac bio ubijen u prvom masakru na sarajevskoj pijaci Markale, 5. februara 1994. Njegov je otac imao veštačku nogu, a Begić je rekao da se radi o istoj veštačkoj nozi koja se pojavljuje na video-snimku masakra, koji je tokom suđenja već više puta bio prikazan.

Karadžić tvrdi da je taj masakr inscenirala bosanska vlada i da je veštačka noga podmetnuta.

Planirano je da suđenje bude nastavljeno tokom sedmice koja počinje 10. januara, nakon zimske pauze u radu suda.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.