Sarajevski lekar tvrdi da su bosanski Srbi gađali civile

Friday, 5 November, 2010

The link has been copied

Rachel Irwin

Senior Reporter

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 668, 5. novembar 2010.)

Hirurg koji je tokom bosanskog rata vodio jednu bolnicu na području Sarajeva izjavio je ove sedmice da je vojska Radovana Karadžića namerno dejstvovala po civilima artiljerijskom i snajperskom vatrom.

„Zaista je to bilo namerno“, kazao je Karadžiću tokom unakrsnog ispitivanja svedok optužbe dr Jusef Hadžir (Youssef Hajir).

„Ljudi su bili gađani dok su čekali vodu, dok su stajali u redu [za humanitarnu pomoć] . . . zar Vam to ništa ne govori?“, pitao je Hadžir, koji je svedočio posredstvom video-veze iz Sarajeva. „Nisu to bile samo vojne mete. Bez obzira na to koliko su bedni i jadni bili ti ljudi . . . nikada se niste potrudili da osudite te incidente.“

„To nije istina“, uzvratio je Karadžić, koji se i dalje brani samostalno. „Jesam.“

Njih dvojica su se upoznali pre rata, pa su prvih nekoliko minuta unakrsnog ispitivanja posvetili sećanjima na stara vremena.

„Oduvek sam se ponosio činjenicom da sam [Vas] upoznao pre izbijanja rata u Bosni i da sam video kako se približava čitava ta tragedija“, kazao je Hadžir.

„. . . U nekoliko sam navrata poželeo da stupim u kontakt sa Vama, kako bih Vas lično pitao [o tome šta se dešava], ali to nije bilo moguće jer [ste Vi bili predsednik bosanskih Srba], a ja običan lekar. Ali čak sam i za vreme rata uvek govorio kako bih, da nije bilo paravojske i onih koji su bili protiv mene, došao da Vas vidim i da porazgovaramo.“

„Sećate se kako . . . smo se [jednom] izgubili na planini Trebević, jer je sneg bio veoma dubok?“, pitao je Karadžić.

„Dobro se sećam toga“, odgovorio je Hadžir. „Sećam se i da smo zajedno gledali film ’Rašomon’, japanski film . . . Objasnili ste mi sve važne delove tog filma.“

„Sećam se dobro toga“, uzvratio je Karadžić.

Hadžir je svedočio na još dva suđenja pred Haškim tribunalom, a inače je u maju 1992. osnovao bolnicu na području Dobrinje (Sarajevo), čiji je upravitelj bio do okončanja rata, potkraj 1995. Izjavio je kako je njegova bolnica bila toliko loše opremljena da je operacije povremeno obavljao uz sveću, koristeći stomatološku opremu.

Većina ljudi koji su tokom rata bili lečeni u toj bolnici zadobili su povrede usled samih sukoba – naveli su tužioci u kratkom sažetku svedokovog iskaza. Dodali su i da je i sam Hadžir u tri navrata bio pogođen.

„Radovane, voleo bih da ste proveli samo jedan dan u Dobrinji, jer bi tada u Vama bila probuđena humanost, koja Vam ne nedostaje“, rekao je Hadžir okrivljenom u jednom trenutku.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca. Karadžićeva vojska se tereti da je namerno otvarala snajpersku i artiljerijsku vatru na civilno stanovništvo, a sa ciljem „širenja terora“ u gradu.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“. Uhapšen je u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić se interesovao i za takozvani sarajevski tunel – podzemni prolaz koji su iskopali bosanski dobrovoljci da bi povezali okolinu Dobrinje sa Butmirom, područjem pokraj aerodroma koji su takođe držale bosanske snage. Taj tunel je omogućavao da ljudi i robe ulaze i izlaze iz grada koji je bio pod opsadom.

„Da li su i čitave jedinice [vojske bosanske vlade] tim tunelom napuštale grad i vraćale se u njega?“, upitao je Karadžić.

„Iskreno rečeno, nikada nisam video ništa slično“, odgovorio je Hadžir, koji je ranije izjavio da je „zvanično“ bio pripadnik vojske bosanske vlade, ali da zapravo nikada nije dobio nikakav zadatak mimo bolnice.

„. . . Ne možete hermetički zatvoriti tri stotine hiljada ljudi na jednom području“, kazao je svedok. „Da ste ostavili otvoren koridor, svi bi otišli. Pre no što je tunel iskopan, ljudi su jednostavno trčali preko [aerodromske] piste. Na njih je bilo pucano iz snajpera. Šta da očekujete ukoliko neku osobu zabarikadirate u kuću? Zaista, kolega Karadžiću, nije realno to očekivati.“

Karadžić je rekao kako su bosanski Srbi ponudili da otvore koridore za civile, ali pod uslovom da ih se ne koristi u vojne svrhe.

„Ovo je prvi put da za to čujem“, kazao je Hadžir.

„Mnoge stvari su Vam prećutali“, odgovorio je Karadžić.

„Može biti, ali neko bi progovorio“, rekao je Hadžir. „Ljudi su sve vreme dolazili i odlazili – neko bi rekao nešto. Nikad nisam čuo ništa slično.“

Karadžić je pitao i da li je Hadžirova ocena da je vojska bosanskih Srba gađala civile bila njegova lična impresija ili za nju ima nekakve dokaze.

„Kako možete pucati [kada] znate da se tu nalaze deca, starci i žene, koji su bespomoćni?“, uzvratio je Hadžir. „[Lečio] sam jedno dete, staro sedam ili osam godina, koje je iz snajpera bilo pogođeno ravno u srce. Snajperista je mogao da vidi da se radi o detetu. Govorim otvoreno, kolega, to su činjenice koje su se dešavale, koje sam mogao da vidim oko sebe. To nisu moje impresije.“

Prethodno je ove sedmice – takođe iz Sarajeva, posredstvom video-veze – svedočila i jedna žena koju je pogodila minobacačka granata.

Prema sažetku njenog iskaza koji je načinilo tužilaštvo, Fahra Mujanović je ranjena kada je između njene i komšijske kuće u naselju Barice (severno od Sarajeva) eksplodirala granata. Ležala je na tlu oko sat vremena pre no što je neko došao da joj pomogne, pošto su ostali strahovali da će i sami biti pogođeni – kaže se u sažetku. Ona je u bolnici ostala 12 dana, ali mnogi komadići šrapnela nisu ni odstranjeni iz njenog tela.

„Patim mentalno i fizički, uopšte nisam dobro“, rekla je Mujanovićeva tužiteljki En Saterlend (Ann Sutherland) na kratkom saslušanju. „Kad spavam, još uvek se osećam kao da u blizini padaju granate. Kad sanjam, uvek sanjam o tome. Morate živeti s tim.“

A kada je na Karadžića došao red da unakrsno ispita Mujanovićevu, on je izrazio žaljenje što je ona „morala da prođe kroz to“.

Međutim, rekao je i da ona nije žrtva granata koje su ispalili bosanski Srbi, nego „velike muslimanske ofanzive“. Kazao je i da Barice nisu bile civilno područje, „nego prepune trupa“ i da je „neko pretvorio Barice u vojni cilj“.

„Sramite se“, odgovorila je Mujanovićeva. „Vi znate da su te granate padale . . . svakodnevno na civile. Znate da Muslimani nisu imali teško naoružanje . . . Znali ste da [ukoliko bude rata] Muslimani neće biti u stanju da se odbrane.“

„Sramite se“, ponovila je ona. „Ja sam ranjena ispred sopstvene kuće.“

Nakon što joj je Karadžić u nastavku postavio nekoliko pitanja vojnog karaktera, Mujanovićeva je više puta kazala kako ne može da odgovori na njih, jer se ne razume u vojne stvari.

„Hvala Vam, neću Vas više mučiti“, rekao joj je Karadžić. „Morate se ljutiti na vlastite političare koji su želeli rat i gurnuli Vas na prvu liniju fronta.“

„Časni sude, ne treba mučiti ovu ženu, koja ne zna ništa“, rekao je Karadžić sudijama. „Ona ne zna ništa! Postoji mnoštvo dokaza koji ukazuju na to da se nije radilo o civilnoj naseobini.“

Dodao je i da „ovo suđenje može potrajati deset godina“.

„Operećen sam ambicijom tužilaštva da me pokopa ogromnom količinom [materijala], jer ne raspolažu sa dovoljno dokaza“, nastavio je Karadžić. „Da su imali pet dobrih svedoka, ne bi im bile potrebne stotine njih.“

Sudije su 3. novembra odlučile da suđenje obustave na mesec dana kako bi se Karadžiću omogućilo da pregleda oko 14,000 stranica potencijalno inkriminišućeg materijala koji mu je tužilaštvo otkrilo u oktobru.

„Tužilaštvo stoji na stanovištu da je sam obim tog materijala toliki da je u interesu pravde da suđenje bude privremeno obustavljeno“, kazao je na saslušanju predsedavajući sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon).

On je primetio da je tužilaštvo mnogo puta prekršilo pravila koja se tiču obelodanjivanja, te izjavio da sudsko veće ima „sve više problema zbog mogućeg kumulativnog učinka zakasnelog obelodanjivanja na ukupnu pravičnost suđenja“.

Datum nastavka suđenja još uvek nije utvrđen.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.