Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SANDZACKE TEKSTILNE FIRME NAZIRU TRACAK NADE U SPORAZUMU SA EU

Neki tekstilni proizvodjaci u novopazarskoj regiji kazu da novi trgovinski sporazum sa Evropskom unijom nije tako sjajna prilika kao sto na prvi pogled izgleda.
By Amela Bajrovic

U 6.30 ujutro svakog radnog dana Munir Ferizovic, star 52 godine, radnik u jednoj od mnogobrojnih krojackih radnji u Novom Pazaru, uzurbano ide Dubrovackom ulicom da ne bi zakasnio na posao.


Citavih trideset godina Ferizovic je radio u tekstilnom preduzecu "Raska", cije su tri velike fabrike cinile glavni oslonac novopazarske tekstilne industrije.


Od kada je drzavna firma propala, Ferizovic pokusava da prehrani svoju petoclanu porodicu, zaradjujuci oko 300 evra mesecno radeci kod privatnog preduzetnika.


On stize na posao jos uvek umoran od prethodnog dana i pocinje da radi usred zaglusujuce buke koju pravi oko pedeset sivacih masina.


"Znam kada mi pocinje radno vreme, a kada se zavrsava to nikada ne znam", kaze on, paleci cigaretu svojom ogrubelom, od teksasa poplavelom, rukom.


"Nekada u sest popodne zavrsimo, a nekada ostanemo i do kasno u noc", dodaje on. "Tezak je ovo dinar, ali sta da radim… Od necega moram da zivim."


Ferizovicev sumorni radni dan, podrazumeva prekovremeno angazovanje, malu platu bez socijalnog osiguranja, sto je cesta pojava u ovom gradu od 100.000 stanovnika.


U Srbiji pod sankcijama tokom devedesetih, privatni preduzetnici, koji su se pojavili nakon kolapsa drzavne tekstilne firme "Raska", unosno su zaradjivali proizvodeci i prodajuci dzins i drugu vrstu odece.


Tada su kupci nagrnuli na novopazarsku pijacu, a nedeljom bi u najveci sandzacki grad pristiglo vise od pedeset autobusa i na stotine kola iz citave Srbije i Crne Gore.


Na ovoj pijaci se kupovala roba visokog kvaliteta proizvedena u Novom Pazaru, kao i kopije odevnih predmeta poznatih svetskih marki. Kupci bi tu robu preprodavali po znatno visim cenama u buticima i na buvljim pijacama sirom zemlje.


Medjutim, s obzirom da je procvat novopazarske industrije tekstila iz devedesetih proslost, vecina mestana se moraju zadovoljiti manje unosnim poslovima – ako vec nisu sasvim bez posla.


Direktori i vlasnici tekstilnih preduzeca veruju da ce novi sporazum o ukidanju kvota na uvoz tekstila izmedju Srbije i Crne Gore i Evropske unije, koji treba da se potpise krajem marta, poboljsati situaciji u njihovoj bransi.


Prema Blagomiru Jovanovicu, sekretaru Udruzenja tekstilnih proizvodjaca Srbije, ovaj sporazum predstavlja sansu za uspostavljanje veza koje su pokidane za vreme izolacije i ekonomskih sankcija pod Milosevicem.


"Ocekujem unapredjenje saradnje sa drugim evropskim drzavama. Nasa tekstilna industrija se veoma dugo nalazila u veoma teskoj situaciji. Sa prosirenjem Evropske unije, Srbija ima priliku da obezbedi vazne poslove – i to vise u finalnim fazama obrade proizvoda jer nasa industrija nema dovoljno domacih sirovina".


Vlada u Beogradu veruje da bi tekstilna industrija mogla, uz pomoc sporazuma sa Evropskom unijom, da se vrati na predratni nivo izvoza i doradnih poslova, koji su 1991. godine zemlji donosili oko milijardu dolara godisnje.


"Izvoz tekstila ce porasti za oko pedeset odsto ove godine", izjavio je za IWPR Slobodan Milosavljevic, predsednik Privredne komore Srbije. "Ja sam optimista u tom pogledu".


Ne slazu se svi lokalni proizvodjaci oko potencijalne koristi od sporazuma sa Evropskom unijom.


Tigrin Kacar, vlasnik decje konfekcije "Stig" iz Novog Pazara, kaze kako se nada ozbiljnim pomacima zahvaljujuci sporazumu sa Evropskom unijom.


"Ako nam ukinu kvote, mi vec ulazimo u fer igru sa proizvodima iz celog sveta", rekao je za IWPR. "Sa nasim kvalitetom i ukidanjem kvota imamo otvorena vrata ka stranim trzistima".


Medjutim, Fuad Ugljanin, vlasnik tekstilne firme "Bruk", kaze da ga brine mogucnost da sporazum o tekstilu sa EU izgleda bolje na papiru nego u stvarnosti.


Mada se ovim sporazumom ukidaju kvote za uvoz tekstila iz Srbije, Ugljanin ukazuje na cinjenicu da Srbija nije jedini, niti glavni korisnik ove olaksice u trgovinskom rezimu Evropske unije.


"Ovaj sporazum takodje vazi za zemlje sa razvijenijom tekstilnom industrijom, kao sto su Kina, Indija i druge azijske zemlje", rekao je on za IWPR.


Ugljanin je ocenio da je jedina prednost Srbije nad konkurentima njena blizina zemljama Evropske unije. "To bi trebalo iskoristiti, jer, ipak, imamo iskusnu radnu snagu i proizvode visokog kvaliteta", kaze on.


Bisera Seceragic, koautor studije o tekstilnoj industriji Srbije, kaze da bi sporazum sa Evropskom unijom mogao povratiti nesto od stare slave novopazarske tekstilne pijace.


Medjutim, ona nije zelela da potceni ozbiljnost sadasnje krize. "Proizvodnja dzinsa i lake konfekcije u Novom Pazaru je od sredine 2003. godine zapala u pravu recesiju", rekla je ona za IWPR.


"Ukupan broj tekstilnih radnika sada iznosi oko pet do sest hiljada, a sredinom devedesetih godina iznosio je petnaest hiljada, kada je prosecni mesecni promet na robnoj pijaci iznosio preko deset miliona evra".


"U 2002. godini je promet pao na pet miliona evra".


Seceragiceva je navela nekoliko faktora koji su doveli do recesije u tekstilnoj industriji. Jedan se odnosi na suzavanje domaceg trzista, sto je posledica opstih ekonomskih problema koje ima Srbija.


Drugi je zatvaranje inostranih trzista, sto je delom rezultat akcija medjunarodne administracije u susednom Kosovu.


Medjunarodna policija se angazovala na suzbijanju svercera koji su robu iz Novog Pazara krijumcarili preko Kosova u Evropu.


"Pronalazenje platezno sposobnog kupca na inostranom trzistu resilo bi mnoge probleme ovdasnjih preduzetnika", kaze Seceragiceva.


"Tada bi bilo bolje i vlasnicima firmi i radnicima. Sporazum otvara put za ugovaranje posla, a samim tim i vece plate", istice ona.


To je optimisticka prognoza. U Novom Pazaru je radna snaga jeftina, ali je u azijskim zemljama jos jeftinija.


Irfan Sarenkapic, direktor Agencije za razvoj Sandzaka u Novom Pazaru, smatra da ce ovdasnji proizvodjaci morati da se prilagode novom konkurentnijem trzistu – smanjenjem cena i ponudom proizvoda viseg kvaliteta.


"Mi cenom ne mozemo konkurisati proizvodjacima iz Azije, ali je mozda izlaz u proizvodnji manjih linija visokokvalitetnih modnih predmeta", kaze on.


Privatnici bi trebali da prihvate takozvane lon poslove, odnosno doradne poslove, gde bi strani proizvodjaci obezbedjivali osnovne sirovine, a nasi radnici obavljali usluge sivenja.


"Primena sporazuma nece vratiti Novi Pazar u vrh tekstilne industrije u zemlji, ali moze povecati obim proizvodnje i tako otvoriti nova radna mesta".


Zeljo Arifovic, radnik privatne fabrike za proizvodnju dzinsa "Nesal" u Novom Pazaru, kaze kako sumnja da su mnoge male firme dorasle tako ambicioznim i kompleksnim promenama.


"Tekstilni radnici i proizvodjaci ne znaju nista ni o porezu na dodatu vrednost, niti znaju sta ce im doneti ovaj sporazum", kaze on.


"Sve sto znaju jeste da strepe od finansijske policije – to je njihova glavna muka, a ne kako ce da uvezu teksas iz Turske".


Amela Bajrovic je novinarka Radija "Sto Plus" u Novom Pazaru.