Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SAMOSTALNA ODBRANA POD LUPOM

Karadžićev slučaj naglasio slabe tačke i izazove koji se tiču ključnog načela pravednosti.
By Simon Jennings
Odlukom sudija da Radovanu Karadžiću imenuju advokata – jer je bojkotovao sopstveno suđenje – dodatno su potcrtane teškoće koje su povezane sa pitanjem samostalne odbrane.



Bivši predsednik bosanskih Srba samo je poslednji u nizu okrivljenika koji pred sudom izbegavaju profesionalnu pomoć pri vođenju veoma kompleksnog postupka.



Iako Tribunal pravo na samostalnu odbranu podržava kao jedno od ključnih načela, ono je dovelo i do brojnih problema – uključujući duga odlaganja i političku zloupotrebu.



Otkako je prošle sedmice suđenje počelo, Karadžić se nije pojavljivao, tvrdeći da mu nije ostavljeno dovoljno vremena za pripremu procesa. Njegovo odsustvo je značilo i to da tokom petočasovne uvodne reči tužilaštva u sudnici nije bilo nikoga ko bi ga zastupao.



No, ukoliko i ubuduće bude opstruirao postupak, sudije će mu ukinuti pravo da se brani samostalno i imenovati mu zastupnika koji će njegov dokazni postupak preuzeti nakon što suđenje bude nastavljeno 1. marta 2010.



Karadžić je time što se nije pojavio ponovio postupak srpskog nacionalističkog političara Vojislava Šešelja, koji u novembru 2006. takođe nije prisustvovao uvodnoj reči tužilaštva u procesu koji se vodi protiv njega.



Šešelj je odlučio da kao školovani pravnik ne želi da iskoristi pravo da ga neko zastupa pred sudom, a u sudnicu je odbio da dođe iz protesta zbog imenovanja „advokata u pripravnosti“ koji će mu pomagati pri odbrani.



I bivši srbijanski predsednik, Slobodan Milošević, odbio je 2001. advokatske usluge pred sudom, nakon čega je usledilo četvorogodišnje odugovlačenje. Umro je od srčanog udara u haškoj zatvorskoj ćeliji pre no što mu je izrečena presuda.



Po rečima nekih komentatora, visoka javna funkcija koju su nekada vršili ovi okrivljenici dovela je do insistiranja na tome da se u sudnici brane samostalno.



„Smatram da oni teže tome da budu iznad drugih, pošto su se navikli na to da kontrolišu situaciju oko sebe – svejedno da li je reč o vojnim ili političkim, civilnim liderima“, objasnila je Patriša Vold (Patricia Wald), penzionisana sutkinja Tribunala koja je objavila i studiju posvećenu pitanjima samostalnog zastupanja pred međunarodnim tribunalima.



„Mislim da ti ljudi žele da kontrolišu donošenje strateških odluka o toku vlastite odbrane. [Takođe] mislim da je jedan od njihovih osnovnih motiva i to da privuku medije i obezbede sebi pozornicu za izvođenje nečega što je umnogome politička odbrana.“



Kao što je poznato, Milošević je svoje suđenje iskoristio za osporavanje legitimnosti samog suda, pri čemu je značajan deo suđenja potrošen na njegovu političku retoriku.



„Želim da vas podsetim da ne priznajem ovaj Tribunal, da ga smatram potpuno nelegitimnim i nelegalnim, tako da su sva ta pitanja o zastupnicima, o predstavnicima – besmislena“, kazao je Milošević 30. avgusta 2001.



Miloševićev stav – kao i Šešeljev, te nedavno Karadžićevo odbijanje da se pojavi na sopstvenom suđenju – pokazuje kako dugi postupci protiv okrivljenih lica koja se sama zastupaju mogu da poremete sprovođenje međunarodne pravde.



„Mislim da je u pitanju jedan od nepovoljnih aspekata nekih suđenja koja smo na međunarodnoj pozornici pratili u tribunalima za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, kao i pred specijalnim sudom za Sijera Leone“, izjavio je za IWPR Mark Elis (Mark Ellis), izvršni direktor Međunarodnog udruženja advokata.



„Kada imate jedno od tih veoma dugih, beskonačnih suđenja – koja bivaju odlagana zbog žalbi i tirada samog optuženika – to zaista ometa sud, to svakako remeti rad suda, nezavisno čak i od troškova obezbeđivanja sve te pomoći okrivljenom koji se samostalno brani“, kazala je Voldova.



Zvanični jezici suda su francuski i engleski, što znači da ponekad i više meseci mora da protekne u prevođenju dokumenata na bosanski ili srpski, kako bi ih okrivljeni koji se samostalno zastupa tek nakon toga dobio.



No, neki potcenjuju probleme koji za Tribunal predstavljaju samostalna odbrana i politikom opterećeni slučajevi.



„Ne mislim da je suđenje Miloševiću podrazumevalo previše političkih zloupotreba“, izjavio je za IWPR profesor Vilijam Šabas (William Schabas), direktor irskog Centra za ljudska prava.



„Mnoga od tih suđenja pred međunarodnim tribunalima, na kojima pred sobom imate lidere pokreta i zemalja, neizbežno imaju političku dimenziju. Nije nerazumno da i neko poput Karadžića ili Miloševića oseća da se ne radi samo o suđenju njima kao pojedincima, nego da im se sudi zbog toga kako su se ponašali kao čelnici države ili vlade . . . tako da će suđenje gledati da iskoriste kao neku vrstu političke platforme.



„Ta suđenja imaju inherentnu političku dimenziju – i to, jednostavno, treba da priznamo.“



Pred-procesni postupak je nagovestio da će Karadžić pribegavati taktici koja je različita od one koju su primenjivali njegovi prethodnici. Naime, tokom pred-procesne pripreme, Karadžić je poštovao uobičajenu pravnu proceduru.



On je angažovao i izvestan broj pravnih savetnika, koji su mu pomagali u pripremi i predaji podnesaka tokom ovih 15 meseci otkako je uhapšen u Beogradu 21. jula 2008.



„Karadžić je sve do sada bio mahom kooperativan [spram suda]“, izjavio je Luka Mišetić, branilac u Tribunalu. „A s obzirom da je u pitanju optuženik koji se brani samostalno, mislim da je bio veoma kooperativan.“



Međutim, sudije su u svojoj odluci od 5. novembra – kojom su mu dodelile advokata – ukazale na to da bi Karadžić trebalo da se usredsredi jedino na odbranu koja se tiče zločina za koje je optužen; a ne, kao što je nagovestio da namerava, na širu raspravu o izbijanju rata.



TEMELJNI PRINCIP



Statut Tribunala dopušta okrivljenim licima da se brane samostalno, a to pravo je zagarantovano i Međunarodnim ugovorom o građanskim i političkim pravima (International Covenant on Civil and Political Rights, ICCPR).



Međutim, prema pravilima Tribunala to pravo nije apsolutno, pošto „sudsko veće može, ukoliko proceni da je to u interesu pravde, zatražiti od sekretarijata da odredi zastupnika koji će štititi interese optuženog“.



Posmatrači pominju izvestan broj razloga zbog kojih okrivljenima može biti uskraćeno pravo da na sudu zastupaju sami sebe.



Učešće okrivljenih koje zastupa advokat je ograničeno; obično im se samo garantuje mogućnost da daju iskaz ili da se pojave kao svedoci.



Osim toga, kao što i Karadžić naglašava, pravila suda propisuju da nakon što je okrivljeni angažovao advokata koji će ga zastupati, taj angažman ne može – bez obzira na razloge – biti prekinut bez dozvole sudija.



Za sud su i ostala suđenja na kojima su se okrivljeni branili samostalno predstavljala problem. Osim što je sopstveno suđenje koristio kao političku platformu, Šešelj je odbijao da sarađuje sa sudom, a slao je i uvredljive i agresivne podneske sudijama, odbijajući u više navrata pomoć advokata – čak i nakon što su mu ga sudije nametnule.



Njegovi protesti zbog toga što mu je dodeljen advokat u pripravnosti rezultirali su 2006. jednomesečnim štrajkom glađu. Šešelj u Hagu boravi već sedam godina, pri čemu još uvek nije okončan ni dokazni postupak optužbe.



Upravo su slučajevi poput Miloševićevog i Šešeljevog prouzrokovali zabrinutost zbog toga što se pokazalo da dopuštanje samostalne odbrane kao jednog od temeljnih prava ne teče uvek po planu.



„Ne bih nužno uskratio okrivljenom pravo na samostalnu odbranu, ali nipošto ne mislim da je smisao prava na samostalnu odbranu to da se optuženiku dopusti ili da mu se odobri da opstruira proces – a upravo se u to izmetnulo pravo na samostalnu odbranu u Tribunalu“, kazao je Mišetić.



Pre no što su sudije Karadžiću dodelile zastupnika, okrivljeni se nije pojavio na tri zasebna saslušanja, a u četiri je navrata i upozoren da bi njegovo ponašanje moglo dovesti do uvođenja takvih mera.



Sudije zaista nastoje da okrivljene upute u to koliko samostalna odbrana može da bude naporna.



„U slučaju Karadžić, pred-procesni sudija je prilično podrobno govorio o tome nakon što se okrivljeni pozvao na pravo da se brani samostalno, objašnjavajući mu šta ono podrazumeva i upoznajući ga sa problemima i dodatnim obavezama“, kazala je Voldova.



Lord Ian Bonomi (Iain Bonomy), koji je vodio pred-procesni postupak, obavestio je Karadžića da može biti postignut i kompromis, te kako se ne radi o prostom izboru između samostalne odbrane i angažovanja advokata koje bi značilo ćutanje u sudnici.



Na suđenju Slobodanu Praljku, sudije su okrivljenom – koga inače brane advokati – dopustile da na sudu ispituje svedoke o onim pitanjima za koja je on lično stručan.



Praljku se trenutno sudi za ratne zločine koji su, prilikom hrvatskog vojnog angažovanja u Bosni, počinjeni nad Muslimanima.



„U slučaju Praljak na delu je svojevrsni hibridni pristup“, objašnjava Majkl Karnavas (Michael Karnavas), advokat koji pred istim sudom zastupa drugog okrivljenika. „Sudsko veće je pokušalo da spoji i usaglasi dva suprotstavljena prava koja se tiču pravičnog suđenja: pravo na učešće u sopstvenoj odbrani (koje uključuje i njeno samostalno vođenje) i pravo na pravično suđenje.



„Proces uglavnom teče kako treba“, nastavio je on. „To je dobar primer kako se uz malo kreativnosti i izvesnu fleksibilnost ipak može doći do rešenja.“



Što se tiče onih optuženika koji su se opredelili za to da se u potpunosti samostalno brane, Voldova je zabrinuta pristupom Tribunala, a pogotovo žalbenih sudija.



„Ispostavilo se da je žalbeno veće prilično popustljivo – popustljivije nego američki sudovi – kada je u pitanju uskraćivanje prava na samoodbranu nekome ko ga zloupotrebljava“, objasnila je Voldova.



U novembru 2004. godine, žalbene su sudije u slučaju Milošević potvrdile da je „temeljno“ okrivljenikovo pravo da se brani samostalno. Potvrdile su i odluku sudskog veća kojom je Miloševiću dodeljen zastupnik, ali su istovremeno procenile i da su mu mnoga prava uskraćena. Žalbene sudije su odlučile da mu ponovo dozvole da saslušava svedoke i kontroliše strategiju svoje odbrane.



U slučaju Karadžić, sudije su ponovo naglasile „temeljnu prirodu“ prava na samostalnu odbranu, tvrdeći da ono „ne može biti olako umanjivano“.



U jesen 2006., žalbeno je veće u slučaju Šešelj u dva navrata poništilo odluku sudija da se okrivljenom, zbog opstruiranja postupka, dodeli branilac. Sudije su kasnije tužilaštvu uskratile i pravo da ponovo zahteva da se Šešelju dodeli advokat koji će ga zastupati.



„Sa Šešeljem je problem u tome što se on u sudnici loše ponaša, a za to postoje jednostavna rešenja. Mogu ga udaljiti iz sudnice“, izjavio je Šabas.



„U tome nema ničeg nepravednog. On se u sudnici mora ponašati prikladno i sudije mogu da utiču na to. Ne znam zašto bi to bio tako strašan problem.“



Po Elisovim rečima, sud bi trebalo da prekine sa praksom dopuštanja okrivljenicima da utiču na tok suđenja.



„Ponekad su bili isuviše osetljivi po tom pitanju, dok je – po mom mišljenju – u interesu pravde više trebalo da se usredsrede na dalji tok slučaja i da svakako ne uvode presedan po kojem je jedino okrivljeni taj koji donosi odluke u vezi sa suđenjem. To mi se čini zaista neprihvatljivim“, kazao je Elis.



Odluka koju je ove sedmice donelo Karadžićevo sudsko veće znači da će proces biti nastavljen 1. marta 2010. Ukoliko se Karadžić ne bude pojavio, biće lišen prava na samostalnu odbranu, a proces će preuzeti njegov zastupnik.



Šabas smatra da bi pravo na samostalnu odbranu trebalo da bude zadržano, iako sudije mogu da nastave sa suđenjem ne obazirući se na ponašanje okrivljenog.



„Sklon sam stavu po kojem okrivljeni ima pravo da se brani samostalno, kao i da ima pravo da – ukoliko to želi – bojkotuje proces, u kom slučaju se suđenje nastavlja bez njega“, izjavio je Šabas.



Svojom odlukom o tome da se Karadžiću imenuje advokat u pripravnosti, sudije su odbacile takav pristup, procenivši da bi nastavak suđenja bez Karadžića sprečio da proces bude „u funkciji traganja za istinom“ i pomiriteljske misije Tribunala.



„Dozvoliti da sudsko veće čuje i vidi samo polovinu dokazne građe . . . značilo bi uskratiti mogućnost da suđenje bude doprinos miru i pomirenju kakav bi mogao da proistekne iz saslušanja svih dokaza – kako tužilaštva, tako i okrivljenog“, odlučile su sudije.



Komentatori ukazuju na to da sudije odlučno podržavaju stav po kojem je samostalna odbrana temeljno pravo svakog okrivljenog, premda u vreme kada je Tribunal 1993. osnovan nije bilo poznato kako će se ono u praksi manifestovati.



„To je delimično motivisano i njihovom željom da okrivljenima osiguraju sva procesna prava. Mislim da su želeli da im pruže nešto što smatraju najšire shvaćenim pravom na samostalnu odbranu, čak i u situacijama kada bi drugi sudovi mogli da kažu ’što je dosta, dosta je’“, izjavila je Voldova.



Nezavisno od ostalih motiva okrivljenog, kada je u pitanju efikasno vođenje odbrane, neki advokati kažu da su optuženici koji se opredele za to da nemaju advokata – hendikepirani.



„Mislim da je to veoma loše“, kaže Mišetić. „To je kao kad pacijent kaže: ’Poznajem svoje telo bolje nego iko drugi, pa ću zato samoga sebe operisati.’“



Po Mišetićevim rečima, efikasna odbrana pred sudom se ne tiče samo pukih činjenica, a usled nedostatka iskustva u sudnici okrivljenici koji se samostalno brane mogu i dodatno ugroziti vlastitu poziciju.



„Optuženik koji se brani samostalno, a ne shvata šta zapravo radi, obično će – češće no inače – dodatno ugroziti samoga sebe načinom na koji postavlja pitanja, pošto on zapravo ne zna da saslušava svedoke, što pak dovodi do toga da mu odgovori koje dobija još više škode“, kazao je Mišetić.



ZAGARANTOVANO PRAVIČNO SUĐENJE



S obzirom na pravno neiskustvo okrivljenika koji se samostalno brani i potrebu sudija da osiguraju pravično suđenje, profesor Volfgang Šomburg (Wolfgang Schomburg) se – kao penzionisani sudija Tribunala – zalaže za to da sve okrivljenike obavezno zastupaju advokati.



„Po mom mišljenju, nema pravičnog suđenja bez branioca“, izjavio je Šomburg za IWPR.



Kao član žalbenog veća u slučaju Momčila Krajišnika, Šomburg se i pismeno izjasnio o tome da se pravo na samostalnu odbranu zapravo kosi sa principima pravičnog suđenja.



„Duboko sam ubeđen u to da međunarodni tribunali koji se bave mega-zločinima svoj važan zadatak mogu da ispune samo ukoliko usaglase interese žrtava sa interesima okrivljenog, i to tako što će od potonjeg zahtevati da mu, zarad njegove vlastite dobrobiti, pomogne advokat“, napisao je Šomburg, dodajući kako „nema pravičnog postupka pred međunarodnim tribunalima bez javne pravne pomoći“.



„Mislim da je ključna greška to što se pravila razumeju na sledeći način: ’Ukoliko interes pravde to zahteva, može se odrediti pravni zastupnik’“, izjavio je Šomburg za IWPR.



„Nije stvar u tome. To dovodi do realnih poteškoća, jer se od slučaja do slučaja odlučuje o tome da li treba ili ne treba nametnuti advokata.“



Iako je ljudsko pravo na samostalnu odbranu ili pravnu pomoć zagarantovano, Šomburg smatra da se ono pogrešno tumači i da ga zapravo treba shvatiti kao dozvolu da se istovremeno dopuste obe stvari – pri čemu bi okrivljeni kontrolisao sopstveni slučaj, ali bi mu obavezno bila dodeljena i pravna podrška.



Pojedini pravnici smatraju da je praksa međunarodnih tribunala problematična, iako priznaju da pred nekim sudovima – kakvi su mnogi u Evropi, kao i oni u Bosni i Srbiji – uopšte nije dopuštena samostalna odbrana, barem kada su u pitanju suđenja na kojima mogu da budu dosuđene najteže kazne.



„Pravo na samostalnu odbranu je jedno od onih prava koja su mnogo važnija za samog okrivljenika nego za društvo u celini – u poređenju sa, na primer, pravom na brzo suđenje. Ono se tiče poštovanja optuženikove autonomije u procesu“, izjavio je za IWPR Gregori Gordon (Gregory Gordon), profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Severna Dakota.



Uprkos tome što je bojkotovao sudski postupak, Karadžić još uvek raspolaže pravom na samostalnu odbranu, a dobio je i dodatno vreme za pripremu slučaja.



Voldova veruje da bi zauzimanjem čvrstog stava, a ne pukim ukidanjem pomenutog prava, međunarodni tribunali mogli da se izbore sa samostalnom odbranom.



„Postoji srednji put između poštovanja prava i sprečavanja da se procesi razvlače po tri ili četiri godine, uz stalnu konfuziju“, kazala je ona.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.