Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Ruska balkanska strategija

Rusija je u mnogo boljem polozaju od vecine drugih zemalja da pomogne u razresenju postizborne krize u Srbiji, ali do sada nije pokazala dobru volju.
By IWPR Balkans

Kada je ruski predsednik, Vladimir Putin, poceo da se koleba oko priznavanja ocigledne pobede opozicionog predsednickog kandidata, Vojislava Kostunice, zavladala je zbunjenost, kako u Beogradu, tako i u citavoj medjunarodnoj zajednici.


Njegov predlog, da Milosevic i Kostunica dodju na konsultacije u Moskvu, pre nego sto se otpocne sa drugim krugom glasanja, uzdrmao je opoziciju. Nakon sto je tako ubedljivo pobedio u prvom krugu, Kostunica ne moze da pristane na drugi, odlucujuci krug izbora.


S druge strane, mora da nije lako odbiti poziv od "Majke Rusije".


Slicnosti izmedju Vladimira Putina i Milosevica su ocigledne. Obojica su uzurpirali


drzavne institucije kako bi sebi obezbedili ogromnu vlast. Putin je "demokratski" diktator koji tolerise visepartijski sistem, ali vlada gvozdenom pesnicom. Milosevic se odlicno uklapa u takav model, ali ako Putin dodje do zakljucka da bi izdajom svog srpskog


dvojnika mogao za sebe da izvuce neku korist, sigurno je da ce u skladu s tim i postupiti. Upravo u tome lezi izazov za Zapad.


Retko ko sumnja u to da ce ruski politicki vrh prihvatiti konacnog pobednika, jer Rusija


ima dugu tradiciju saradnje s bilo kojim rezimom, ukoliko je ovaj na vlasti.Ali, samo pragmaticni interesi, u vidu finansijske ucene sa Zapada, mogli bi da pokrenu Ruse da preuzmu deo odgovornosti u odlucivanju o tome ko bi ovoga puta mogao da bude konacni pobednik.


Prosla iskustva govore da licni interesi Moskve, uvek nadjacaju romanticne ideje o "pravoslavnom bratstvu". Rusija je u proslosti podrzala Srbiju samo onda kada je to u isto vreme obezbedjivalo ili pospesivalo ostvarenje njenih sopstvenih interesa.


Posle desetogodisnje krize identiteta nakon zavrsetka hladnog rata, Rusija sada pokusava da sebi obezbedi mesto medju velikim svetskim silama, u uslovima sirenja NATO snaga ka istoku. Od najveceg znacaja za Rusiju je bezbednost njenih granica i obecanje Zapada da nece pokusati da prodre u interesne sfere Moskve, pre svega u one bivse sovjetske


republike koje su sada nezavisne, ali i dalje u cvrstom savezu sa Rusijom.


Osim toga, Moskva jos uvek ceka na 22.5 milijardi dolara od Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Cetiri godine nakon sto je novac obecan, na pomolu je samo 2,7 milijardi dolara. Rusija vise ne moze dugo da ceka i moguce je da ce Zapad traziti protivuslugu za isplacivanje tog novca. Ruski uticaj u Srbiji i Crnoj Gori sirio se putem ideja panslavizma i pravoslavnog bratstva. Od zavrsetka hladnog rata, Rusija je razvila sopstvene interese na Balkanu.


Ranije je Balkan smatran tampon-zonom izmedju Istoka i Zapada i dodatnom sigurnoscu


za ruske granice. U novije vreme, Crno more, kaspijski naftovod i potreba za vezom sa Mediteranom usmerili su ruske interese u pravcu Balkana. Uvereni da im podrska Rusije ucvrscuje polozaj u zemlji, razni srpski rezimi saradjivali su sa Rusima u odrzavanju mita o "slovenskoj braci". Dve zemlje uvek su bile spremne jedna drugoj da stanu u


zastitu.


Nakon propasti Sovjetskog Saveza , Moskva je ocenila da bi pruzanjem podrske projektu "velika Srbija" mogla da bude prisutna na Balkanu i da tu siri svoj uticaj. Sve dok je trajala jugoslovenska kriza, Rusija je za srpski rezim bila aparat za odrzavanje u zivotu.


Jos je vaznije to da je jugoslovenska kriza takodje pomogla Rusiji da, zahvaljujuci svom


ad hoc pristupu regionalnim konfliktima, ponovo, nadje mesto na medjunarodnoj pozornici. Ali, saosecanje s Milosevicem uvek je bilo podredjeno ruskim sirim interesima za odrzavanjem dobrih odnosa sa Zapdom.


Srbi su bili zaprepasceni kada je Moskva u februaru 1992. priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske, a potom, u leto te godine, i Makedonije i Bosne i Hercegovine.


Medjutim, oni koji su ovaj potez pripisivali "negativnom uticaju" ministra spoljnih poslova, Andreja Kozirjeva, nisu prepoznali nove tendencije u ruskoj medjunarodnoj strategiji.


Rusija se sve vise udaljavala od Balkana, a sve vise priblizavala politickim, ekonomskim,


pa cak i vojnim institucijama zapadne Evrope. Uloga Rusije u pregovorima vezanim za Dejtonski sporazum i njegovo sprovodjenje, kao i cinjenica da je ona bila clanica Kontakt grupe ciji je cilj bio da smiri rastucu kosovsku krizu, govore o tome da Rusija zna gde su njeni interesi.


Istovremeno, imajuci na umu tradicionalni nacionalisticki i socijalisticki nacin misljenja svog naroda, Rusija je istovremeno bodrila vojne snage u Srbiji, pothranjujuci tako njihovu iluziju da imaju saveznika na Istoku. Razapeta izmedju tradicionalista i istinskih interesa


da udovolji Zapadu, ruska spoljna politika pretvorila se u sticanje vestine da se jedno kaze,


a nesto sasvim drugo uradi.


Na primer, na sednici Saveta bezbednosti UN, Moskva se zalagla protiv toga da se Jugoslaviji nametnu sankcije, da bi kasnije glasala za njihovo uvodjenje. Slicno tome, Slobodan Milosevic bio je zapanjen kada je Rusija prihvatila Helsinski mirovni ugovor za Kosovo, kojim se medjunarodnim snagama obezbeduje ulazak u tu pokrajinu.


Cak i tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, koje Moskva nije nicim nastojala da spreci, srpski I ruski krugovi u Dumi sirili su ideje o rusko-beloruskom savezu sa Jugoslavijom. Nijedna strana nije ovu ideju uzimala ozbiljno, ali je ona ipak koriscena za podsticanje srpske nacionalisticke svesti i samim tim jacanje podrske Milosevicu. Ovakve igre namecu


Moskvi moralnu obavezu da rascisti racune sa Srbijom.


Trenutno, Rusija se uzdrzava da pruzi podrsku Demokratskoj opoziciji Srbije, jer pokusava da proceni kako da najbolji nacin obezbedi svoj uticaj u ovom regionu. Milosevic je uvek podrzavao ruske interese. Moskva sada ceka na signal od opozicije da ce ih i ona stititi .


Sto se srpske opozicije tice, ona je odlozila slanje takvih poruka Moskvi, kao odgovor na razocaranje koje je dozivela zbog ruske de facto podrske Milosevicu. Sada je Moskva na potezu. Bude li predugo odlagala podrsku novom predsedniku Jugoslavije, mitovi o "slovenskom bratstvu" mogli bi zauvek biti zakopani, sto bi zaista dovelo do slabljenja ruskog uticaja na Balkanu.


Jelica Kurjak je strucnjak za medjunarodne odnose pri Institutu za medjunarodnu politiku


i privredu u Beogradu.