Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Rukovodiocima Drzavne bezbednosti Srbije odobreno pustanje na slobodu do pocetka sudjenja

By IWPR ICTY
Pretresno vece MKSJ-a nalozilo je privremeno pustanje na slobodu bivseg sefa Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije i njegovog zamenika do pocetka sudjenja po pet tacaka optuznice za zlocine protiv covecnosti i ratne zlocine, ukljucujuci progone, ubistva, deportacije i nehumane postupke. Sud je ocenio da Jovica Stanisic i Franko Simatovic zvani «Frenki» ne predstavljaju opasnost za zrtve i svedoke i da im se moze verovati da ce pojaviti na sudjenju, odnosno da se na vladu Srbije i Crne Gore (SCG) moze osloniti da ce ih uhapsiti i vratiti tribunalu. Onima koji su upoznati sa ulogom Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije 90-tih i odsustvom saradnje SCG sa tribunalom, odluka izgleda izmestenom iz realnosti.



Da bi odredilo da li ce se optuzeni vratiti na sudjenje, vece mora uzeti u obzir stepen njegove saradnje sa tribunalom, da li se on dobrovoljno predao, njegove licne garancije, ozbiljnost optuzbi koje su mu stavljene na teret i garancije vlade za njegov povratak. Poklanjajuci malo paznje tezini dela za koja su optuzeni, vece se oslonilo na njihove licne garancije i na dobrovoljnu predaju (iako su oni u vreme predaje vec bili pritvoreni od srpskih vlasti). Dodatno, vece je ocenilo da su oni saradjivali sa tribunalom uprkos cinjici da je tuzilastvo izvestilo da ni jedan od dvojice nije bio direktan ili iskren tokom saslusanja, te da su pruzili malo vrednih dokaza. Ne osvrcuci se na njihov nedostatak iskrenosti, vece je zakljucilo da njihova saradnja sa tribunalom nije osporena zbog toga sto informacije koje su dali malo vrede.





Vrednost garancija vlade SCG je takodje pod znakom pitanja uzimajuci u obzir pismo predsednika tribunala Savetu bezbednosti UN od 4.maja 2004.godine u kome se navodi da SCG ne saradjuje sa tribunalom. Tu ocenu je on ponovio 29.juna 2004. posebno ukazujuci da «izgleda da (vlada) preduzima malo ili nimalo koraka u pogledu cetvorice begunaca visokog ranga» koji su u bekstvu sest meseci. Cini se da je vece impresionirano samom cinjenicom da je vlada isporucila tribunalu Simatovica i Stanisica (transfer koji je sud ocenio dobrovoljnim na strani optuzenih), ali i da ne pravi razliku izmedju okolnosti koje su postojale neposredno nakon ubistva premijera Zorana Djindjica kada su hiljade ljudi, ukljucujuci Stanisica i Simatovica, privedeni i pritvoreni, i okolnosti od prosle nedelje kada je Goran Hadzic nestao nedugo nakon sto je MKSJ vlastima SCG dostavio optuznicu protiv njega. Nakon Hadzicevog «bekstva», glavna tuziteljica sazvala je konferenciju za stampu da bi iskazala svoju zaprepascenost, zapretivsi da ce jos jednom prijaviti SCG Savetu bezbednosti zbog nesaradnje (sa tribunalom).



Uprkos cinjenici da su okrivljeni bili najmocniji ljudi u Sluzbi drzavne bezbednosti Srbije (SDB), sud je takodje ocenio da nema indicija niti informacija koje bi dovele u sumnju da bi vlasti SCG mogle da obezbede njihovo hapsenje i transfer ukoliko to bude potrebno. Posao SDB-a bio je da prikuplja i upotrebljava informacije protiv svakoga ko je smatran pretnjom tadasnjem rezimu na cijem celu je bio Slobodan Milosevic. Bilo bi krajnje naivno pretpostaviti da Stanisic i Simatovic vise nemaju pristup dosijeima i tajnoj mrezi koja je skoro deceniju prozimala srpsko drustvo. Ponovicemo, bez osvrta na skorasnje dokaze o nesaradnji, sud se oslonio na cinjenicu da je vlada jednom predala ovu dvojicu, te da se moze racunati da ce to uciniti ponovo. Ako je to tako, nije jasno zasto SCG nije predala generale ili nekoga od vise od dvanaest optuzenika za koje se tvrdi da se nalaze u Srbiji i Crnoj Gori.



Da bi odobrilo privremeno pustanje, vece mora takodje da ustanovi da optuzeni nece predstavljati opasnost za zrtve i potencijalne svedoke. Vece je to ucinilo uz probleme. Zakljucak je posebno problematican u Simatovicevom slucaju. U vreme kada je predat tribunalu, on je od strane srpskih vlasti bio pritvoren nakon ubistva Zorana Djindjica «zbog sumnje da ugrozava bezbednost drugih gradjana i bezbednost republike». Jos vaznije, tuzilastvo je podsetilo dvojicu sudija, koji su i clanovi veca u slucaju protiv Milosevica (sudije Patrik Robinson i O-Gon Kvon) na Simatovicevu epizodu sa svedokom tokom tog sudjenja.



Dragan Vasiljkovic, poznat kao «Kapetan Dragan», priznao je tokom ispitivanja od strane tuzioca, da je razgovarao sa Simatovicem izmedju prvog i drugog dana svog svedocenja. Sudije Robinson i Kvon su ocigledno poverovali Kapetanu Draganu da oni nisu razgovarali o njegovom svedocenju, uprkos cinjenici da se svedocenje dramaticno promenilo od prethodnog dana cak dotle da je drugog dana on kategoricki negirao veci deo svog iskaza koji je dao prethodnog dana [pogledaj izvestaj KMP-a «Kapetan Dragan svedoci o upletenosti Srbije u rat u Hrvatskoj» od 19.februara 2003.godine; «Problemi sa insajderima III: Kapetan Dragan» od 20.februara 2003.godine, i «Propao pokusaj miniranja suðenja» od 21.februara 2003.godine]. Iako nema dokaza da je Simatovic pokusao da podriva sudjenje Milosevicu, u najmanju ruku se pojavila sumnja u to. Zanimljivo je da je, odredjujuci privremeno pustanje na slobodu, vece navelo: «Nema dokaza koji bi ukazali da je optuzeni [Simatovic] ometao ili pokusavao da ometa postupak?.



Da bi doslo do ovog zakljucka, vece je bilo ili naivno ili je za zaljenje koliko ne zna kakvu su ulogu sluzbe bezbednosti igrale u bivsim komunistickim drzavama. Ponovicemo da su dvojica sudija u predmetu protiv Milosevica cula materijalne dokaze o naporima Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije da podrije pravni poredak bivse Jugoslavije. Iako oni nisu odlucili o kredibilitetu tog dokaza i iako je taj dokaz izveden u drugom predmetu, on bi u najmanju ruku trebalo da dovede do osnovane sumnje. U zapisniku, u onom delu u kome je dostupan javnosti, nema odgovora na pitanje da li je tuzilastvo dostavilo pretresnom vecu dokaze o aktivnostima SDB-a i o ulozi optuzenog, posto su rocista po zahtevu okrivljenog za privremeno pustanje na slobodu odrzana bez prisustva javnosti.



Stanisic je takodje trazio privremeno pustanje na slobodu, tvrdeci da ce ili umreti ili da nece biti sposoban da aktivno ucestvuje u postupku ukoliko ne bude pod tretmanom u Beogradu. Sud je odlucio na stetu okrivljenog, oslanjajuci se na svedoka odbrane koji «je nedvosmisleno tvrdio da tretman moze biti uspesniji u odgovorajucim medicinskim ustanovama u Hagu i Amsterdamu».



MKSJ je 1999.godine promenio svoje pravilo o privremenom pustanju na slobodu uklanjajuci zahtev da «posebne okolnosti» moraju biti dokazane da bi se dozvolilo privremeno pustanje do pocetka sudjenja. Ovo je uzrokovano progresivnijim stavom u nacionalnim sudovima gde je pretpretresni pritvor rezervisan samo za najozbiljnija dela, kao sto su ubistvo i izdaja, ili gde postoji opasnost od bekstva ili opasnost za potencijalne svedoke. MKSJ je, medjutim, poseban sud, osnovan u svrhu sudjenja za pocinjene najteze zlocine, najcesece zlocine pocinjene nad velikim brojem ljudi. U takvoj situaciji ozbiljnost zlocina generalno nadvladava pustanje na slobodu pre pretresa. Promene pravila MKSJ-a iz 1999.godine idu direktno protiv te realnosti. Ta cinjenica je inspirisala mnoge odluke kojima su odbijena pustanja na slobodu do pocetka sudjenja, cak i nakon promene pravila. U ovom trenutku, samo cetvorica od 29 optuzenih koji cekaju na sudjenje su privremeno pustena na slobodu.



Odluka da se puste dvojica rukovodilaca srpske sluzbe bezbednosti je u suprotnosti sa ovim trendom. Umesto toga, izgleda da odluka reflektuje stavove odredjenih sudija, pre svih sudije O-gon Kvona i sudije Patrika Robinsona (kojima se ovde pridruzio sudija Ben Svart) koji su takodje odobrili privremeno pustanje Dragoljubu Ojdanicu i Nikoli Sainovicu, ali je tu odluku kasnije preinacilo zalbeno vece, koje je smatralo da takva odluka dovodi do rizika vezanih za njihove pozicije nadredjenih. Na zalost, odluka zalbenog veca sadrzi premalo smernica za naredna sudjenja na kojima se veca hvataju u kostac sa problemom privremenog pustanja na slobodu.
Pretresno vece je u slucaju Stanisica i Simatovica odobrilo zahtev tuzilastva da se izvrsenje odluke odlozi do donosenja odluke po zalbi. To pruza mogucnost zalbenom vecu da preispita odluku i da se konkretnije pozabavi ovim pitanjem. Ono bi posebno trebalo da se odredi prema pitanju da li zaista u pravilima MKSJ-a postoji sklonost ka privremenom pustanju na slobodu i, ukoliko postoji, da li je to prigodno u svetlu ozbiljnosti zlocina za koje MKSJ ima nadleznost da sudi.

-------------------------------

Pogledaj sledece izvestaje KMP-a o privremenom pusanju na slobodu do pocetka sudjenja: «Sainovic i Ojdanic pusteni iz pritvora» od 27.juna 2002.godine; «Zalbeno Veæe odluèuje o privremenom pu?tanju optuzenih iz pritvora: Odbaceni zahtevi Ojdanica i Sainovica» od 7. novembra 2002.godine.