Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Romi u Srbiji protiv tihe diskriminacije

Barijere na koje nailaze su mozda manje upadljive nego u nekim drugim zemljama, ali ova veoma siromasna zajednica se jos uvek suocava sa snaznom diskriminacijom u drustvu.
By IWPR

Nebojsa Radosavljevic strahuje da ce i ovu zimu morati da provede kao podstanar u Beogradu sa svojom petoclanom porodicom, cekajuci da vidi da li ce tuzilac podici optuznicu protiv grupe gradjana koji su ga sprecili da kupi plac u beogradskom prigradskom naselju Sremcica zato sto je Rom.


Proslog septembra je kaparisao parce zemlje na kome je hteo da izgradi kucu i poslovni prostor za svoju firmu za proizvodnju zacina.


Kao Rom koji je ceo svoj zivot proveo u Beogradu navikao je na – kako kaze – "tihu diskriminaciju", ali ipak nije ni slutio sta ga ceka.


Kada su neljubazne komsinice saznale za Radosavljeviceve namere, pobunile su se sto ce "plac biti prodat Ciganima".


Jedna od njih je rekla: "Ako treba, plac mogu da kupe i Turci, ili bilo ko, samo ne Cigani".


Žena je potom pozvala u pomoc obliznjeg komsiju Mladena Sakica, koji je otvoreno zapretio Radosavljevicu: "Ne damo vam da kupite plac, a i ako ga kupite, odletece vam kuca u vazduh". Kad ga je Radisavljevic upitao da li je rasista, Sakic mu je odgovorio da jeste.


Radosavljevic je odustao od kupovine placa izgubivsi kaparu koju je vec uplatio. "Nisam zeleo da pravim probleme. Imam troje dece i odustao sam od kupovine placa kako ne bih kasnije morao da razmisljam o tome sta bi nam se moglo dogoditi", rekao je on za IWPR.


Radosavljevic je, uz pomoc nevladinih organizacija Fond za humanitarno pravo, Centra za prava manjina i Evropskog centra za prava Roma, podneo krivicnu prijavu protiv nesudjenih komsija.


Optuzio je ih zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, ugrozavanja sigurnosti i narusavanja njegove slobode kretanja.


Krivicna prijava koju je Radosavljevic podneo Okruznom tuzilastvu u Beogradu je odbijena u delu koji se odnosi na izazivanje nacionalne, rasne i verske mrznje s obrazlozenjem da u sukobu izmedju ostecenih i okrivljenih nije prisustvovalo ni jedno lice, te stoga nije moglo doci do izazivanja nacionalne i rasne netrpeljivosti.


Drugom opstinskom tuzilastvu prosledjen je predmet i ocekuje se podizanje optuznice za preostala krivicna dela iz prvobitne krivicne prijave.


Radosavljevicev slucaj nije ni najmanje neuobicajen i ukazuje na – u javnosti – malo poznatu stranu odnosa prema etnickim zajednicama u Srbiji, odnosno narastajucu netoleranciju prema Romima.


Neprijateljstva izmedju Srba i Hrvata, Albanaca i bosanskih Muslimana su dobro poznata i dokumentovana, ali u filmovima, dnevnim listovima i drugim medijima se tezilo stvaranju utiska da Romi imaju manje problema sa Srbima nego sto je to slucaj sa pripadnicima drugih etnickih grupa.


Tacan broj Roma koji zivi u Srbiji nije lako utvrditi zbog toga sto vecina nema registrovanu adresu prebivalista. Na popisu koji je sproveden 2002. godine, 109.000 osoba se izjasnilo da je romske nacionalnosti. Taj broj je, sasvim sigurno, daleko veci.


Dejan Markovic, predstavnik Srbije u Medjunarodnom Romskom nacionalnom kongresu kaze da prema podacima medjunarodnih organizacija Roma na teritoriji Srbije, Crne Gore i Kosova ima izmedju 600 i 800 hiljada.


Profesor Bozidar Jaksic, sociolog Instituta za drustvene nauke u Beogradu, koji se bavi romskim pitanjem, daje nesto nizu procenu. On tvrdi da Roma u Srbiji ima izmedju 350.000 i 400.000.


Roma je na Kosovu, pre pocetka medjuetnickih sukoba bilo 150.000, a sada ih tamo ima izmedju 20 i 25 hiljada. Veliki broj Roma iz Srbije je u poslednjih deset godina napustio zemlju i nalazi se u zemljama zapadne i centralne Evrope, Sjedinjenim Drzavama i Australiji.


Bez obzira na brojke, ono oko cega nema nikakve dileme je da romska populacija u Srbiji zauzima dno socijalne lestvice i da se velikim delom ovaj narod bori za golo prezivljavanje.


Nastanjuju se mahom u romskim naseljima, takozvanim mahalama, na periferiji gradova. U samom Beogradu ima 110 takvih naselja. U njima zive u kucama napravljenim od kartona, dasaka, bez adrese prebivalista, bez struje, vode i kanalizacije.


Kao po pravilu, za njih su rezervisani poslovi u komunalnim sluzbama i na deponijama, a najcesce se izdrzavaju prikupljanjem kartona i praznih flasa.


Teska ekonomska situacija u Srbiji jos vise otezava polozaj Roma. Mnogi od njih su prinudjeni da prose i nisu u stanju da brinu o svojoj deci. Broj romske dece koja zbog ovakve situacije zavrsavaju na ulici raste.


Diskriminacija kojoj su Romi izlozeni u svim oblastima sprecava ih da se izvuku iz zacaranog kruga bede i siromastva. I do 80 odsto romske dece zavrsi samo osnovnu skolu ili u potpunosti odustane od skolovanja. Samo 10 odsto Roma zavrsi srednju skolu.


"Veliki deo Roma predskolskog uzrasta govori jedino romski jezik. Zbog toga im je tesko da kvalitetno urade testove pred upis u osnovne skole, pa ih pedagozi i psiholozi cesto smatraju zaostalima, zbog cega ih salju u skole za decu ometenu u razvoju. Gotovo osamdeset odsto ucenika u skolama za decu ometenu u razvoju su Romi", kaze Dejan Markovic.


Radosavljevic potvrdjuje Markovicevu tezu. Kaze da je zavrsio samo osnovnu skolu.


"Bilo je to delimicno i zbog toga sto sam se uhvatio sa losim drustvom, ali svakako da je i diskriminacija tome doprinela," kaze on.


"Ja sam bio prvak Jugoslavije u takmicenju iz matematike, a u svojoj skoli sam imao cetvorku. Moji roditelji su bili usmereni jedino na to da nekako prezivimo, nisu ni znali da sam isao na takmicenja."


Radosavljevic je na samom pocetku svog zivota saznao da se stereotip o Romima u glavama mnogih ljudi znaci – "lopov". "Secam se kako su jednoj devojcici koja je isla sa mnom u prvi razred bili ukrali neke pare. Prvo sto je uciteljica uradila bilo je da me pretrese do gole koze", kaze Nebojsa Radosavljevic. Potom dodaje: "Ja svoju decu moram maksimalno da iskolujem jer to je jedini nacin da im obezbedim pristojan zivot".


Romima je tek 2002. godine, saveznim Zakonom o pravima i zastiti nacionalnih manjina priznat status nacionalne manjine u tadasnjoj Saveznoj republici Jugoslaviji, SRJ.


Posto je SRJ prestala da postoji, a odgovarajuce institucije drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, SCG, jos uvek nisu formirane, prakticno ne postoje organi koji su nadlezni za sprovodjenje pomenutog zakona.


"Medjunarodna konvencija o ukidanju rasne diskriminacije Ujedinjenih nacija je potpisana jos 1965. godine, ali je Jugoslavija tek u julu 2001. godine priznala nadleznost Komiteta za ukidanje rasne diskriminacije.


Da bi se odredjena predstavka uputila pred taj Komitet, neophodno je da se prethodno iscrpu sva domaca pravna sredstva. Medjutim, najvisa instanca – Savezni ustavni sud na nivou SCG – vise ne postoji, pa je situacija u pravnom smislu konfuzna.


Ministarstvo za ljudska i manjinska prava SCG nema nikakve stvarne nadleznosti. Na republickom nivou ne postoji ministarstvo koje se bavi unapredjenjem i zastitom manjinskih prava. Ne postoji zakon protiv diskriminacije. Pripremljen je nacrt tog zakona, ali nema politicke volja da se on usvoji.


Dragan Lalosevic iz Fonda za humanitarno pravo je identifikovao nekoliko nivoa diskriminacije protiv Roma u Srbiji.


"Ova diskriminacija poprima ekstremne vidove poput etnicki motivisanog nasilja. Skinhedi se posebno isticu cestim prebijanjem Roma, a bilo je i smrtnih slucajeva", kaze Lalosevic.


"Medjutim, postoji diskriminacija i u obrazovanju, prilikom ostvarivanja prava na socijalnu zastitu, pristup javnim mestima kao i u vidu sirenja govora mrznje".


Romi su poceli da naseljavaju Balkan u 12. i 13. veku, a pojedine teorije govore o tome da su dosli i ranije. Kao nomadski narod nastanjivali su se sukcesivno u ovim krajevima. Bavili su se razlicitim zanatima. U vreme Otomanskog carstva bili su kovaci i trubaci u turskoj vojsci. Takodje su bili vesti trgovci konjima.


Profesor Jaksic smatra da je diskriminacija prema Romima u Srbiji svakako prisutna, ali da su njeni sistemski oblici blazi nego u nekim zemljama u okruzenju. "Romi u Srbiji nemaju odvojena mesta u avionima, kao sto je to, na primer, slucaj u Ceskoj", kaze on.


Diskriminacija ide ruku pod ruku sa izvesnim stepenom iskoriscavanja u umetnicke svrhe. Zbog nacina zivota koji nosi jasan pecat romantike i egzotike, kao i vecitog odbijanja da se povinuju arsinima koje namece sistem, Romi su cesto tema celovecernjih filmova poput onih Emira Kusturice.


Uprkos zivopisnom prikazivanju njihovog zivota na filmu, Romi nikada nisu bili prihvaceni od strane vecinske populacije. U jednom istrazivanju koje je sprovedeno na univerzitetima u Srbiji, studenti su se uglavnom sa simpatijama izjasnjavali o Romima, ali su na pitanje da li bi usli u brak sa osobom romske nacionalnosti, u 90 odsto slucajeva odgovarali odrecno.


Markovic veruje da Romi moraju da se organizuju institucionalno ukoliko zele da poprave svoj polozaj u drustvu. "Romi moraju da naprave zajednicku strategiju za resavanje svog problema", kaze on.


Romi su, do sada, uglavnom svoje glasove davali vecinskim politickim partijama koje osim njihovih glasova nisu zanimali njihovi problemi. Novi Zakon o izborima predvidja zastupljenost manjina u parlamentu, tako da bi se to moglo promeniti.


Promenjen je i Zakon o lokalnoj samoupravi koji daje mogucnost da predstavnik nacionalnih manjina ucestvuje u lokalnoj samoupravi u etnicki mesovitim sredinama.


Medjutim, prema profesoru Jaksicu, podsticati Rome da formiraju sopstvene etnicke stranke moze stvoriti dodatne probleme.


"Bojim se da bi opcija koja im se ovde nudi, a to je da se politicki organizuju po etnickom principu, dovela do stvaranja romskih elita", kaze Jaksic. "A to bi, dugorocno, bilo kontraproduktivno za Rome."


Po njegovom misljenju Romi su najveci stradalnici poslednjih ratova na Balkanu. Nisu mogli uticati na njihove tokove i ishode, a uvek su bili zrtve. Na Kosovu su oblici zloupotrebe Roma bili stravicni i sa srpske i sa albanske strane, dodaje Jaksic.


U medjuvremenu, porodice Radosavljevic, koja trenutno zivi u iznajmljenom stanu, iscekuje odluku sudu u vezi sa njihovim izgubljenim placom. Takodje je stigao i poziv za regrutaciju najstarijeg sina Zorana.


"Nisu nam ni pare toliko bitne. Boli nas ono sto se dogodilo. Želimo da se ti ljudi kazne zbog onoga sto su uradili i da se to vise ne ponovi", kaze Zoranova majka Julijana Radosavljevic.


"Ja sam pisala Rasimu Ljajicu, ministru za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore", dodaje ona. "Kako moze drzava da trazi da moje dete ide u vojsku, a ja ne mogu da kupim parce zemlje?"


Milos Steric je novinar beogradskog dnevnog lista "Blic".