Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

RESENJE SUKOBA NI NA VIDIKU

Nema mnogo nade da ce se ogorceni trinaestogodisnji sukob izmedju Moldavije i odmetnutog regiona u kojem zivi slovensko stanovnistvo razresiti u skorijoj buducnosti.
By IWPR Balkans

Republika Moldavija, mala zemlja stesnjena izmedju Rumunije i Ukrajine, jos se bori sa problemima koje joj je donela nezavisnost stecena posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine.


Od tada, zemlja koja je nekada bila “zitnica i vinograd” bivse supersile postala je najsiromasnija zemlja u Evropi, u kojoj osamdeset procenata od 4,4 miliona stanovnika zivi ispod granice siromastva.


Pored glasina o korupciji i zabrinutosti zbog kriminalnih aktivnosti kao sto je trgovina ljudima, izvor brige za EU je i to sto vlada vec gotovo 14 godina nema kontrolu nad 11 procenata teritorije.


Otpadnicka republika Transdnjestar, uska traka zemlje uz istocnu, levu obalu reke Dnjestar u blizini drzavne granice sa Ukrajinom, 1990. godine je proglasila nezavisnost od tada jos sovjetske republike, i od tada insistira na otcepljenju.


Oko 1.600 ruskih vojnika i 20.000 tona naoruzanja – ostaci 14. sovjetske armije – sluze kao snage bezbednosti i policija u Transdnjestru, koji je ocuvao bliske veze sa Moskvom.


Nijedna vlada ili ambasada ne priznaje ovu otpadnicku zemlju, koja je sada poznata kao utociste onih koji trguju ljudima, oruzjem i drogom preko cesto porozne granice izmedju ovih bivsih sovjetskih republika.


Pre Drugog svetskog rata, veci deo onoga sto danas predstavlja moldavsku drzavu bio je deo Rumunije, ali je zemlja prikljucena Sovjetskom Savezu.


Krajem osamdesetih godina, pretezno ruska i ukrajinska populacija istocno od Dnjestra – koja je tradicionalno bliza Moskvi nego moldavskoj prestonici Cisnjevu – bila je sve zabrinutija mogucnoscu da centralne vlasti donesu odluku o pripajanju Rumuniji.


Usvajanje zakona kojim je moldavski – jezik prakticno identican sa rumunskim – proglasen za sluzbeni jezik, 1989. godine, pojacalo je ove strahove. To je navelo zvanicnike s druge strane Dnjestra, koji su govorili ruski, da organizuju sopstvenu upravu u gradu Tiraspol i poglase nezavisnost ove oblasti.


Kratak ali krvav sukob 1992. godine uzrokovao je smrt preko 700 ljudi u periodu od sest meseci pre intervencije ruskih trupa kojom je sukob okoncan.


Dvanaest godina kasnije, misljenja su i dalje zestoko podeljena u pogledu uzroka ovih problema – sto ne ostavlja mnogo nade da se situacija moze normalizovati i zemlja ponovo ujediniti.


Zamenik ministra Moldavije za ujdinjenje, Viktor Postolase, kaze: “Sukob je poceo zbog zelje jedne grupe bivsih sovjetskih zvanicnika da zadrze kontrolu nad Transdnjestrom, regionom koji treba da posluzi kao prolaz do citavog regiona Balkana.”


Ilije Ilasku, bivsi politicki zatvorenik koji je posle sukoba proveo devet godina u zatvoru u Tiraspolu, slaze se sa ovom tvrdnjom. “Ruski geopoliticki interesi su jedini uzorok rata u ovom regionu”, izjavio je za IWPR.


Ali, politicari i analiticari s druge strane reke odbacuju takve tvrdnje, i izjavljuju da im namera Moldavije da se prikljuci Rumuniji nije ostavila nikakvog izbora osim da zastite interese zajednice koja govori ruski jezik.


Grigorij Volovoj, bivsi transdnjestarski politicar koji sada radi kao novinar, kaze: “Prva reakcija nasih lidera na usvajanje zakona o jeziku 1989. godine bio je zahtev da se usvoje amandmani na ovaj zakon, a kada to nije uspelo, zahtevali smo da se formira slobodna ekonomska zona u regionu. Posle odbacivanja tih zahteva i pretnji koje su usledile, organizovan je referendum o nezavisnosti regiona i osnovana je nova vrsta drzave.”


Pet godina nakon sto je otpadnicka republika proglasila nezavisnost – posle intenzivnog posredovanja od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS, i uz ucesce Rusije i Ukrajine – Cisnjev i Tiraspol su konacno dosli do “memoranduma o sporazumu”, koji je garantovao izvestan stepen autonomije za region.


Tome je sledio sporazum potpisan na samitu OEBS-a u Istanbulu 1999. godine, kada je Rusija prihvatila da okonca vojno prisustvo u regionu do kraja 2002. Ipak, do sada nije odredjen rok za ovo povlacenje, uprkos tome sto je OEBS rezervisao 30 miliona dolara kao finansijsku pomoc za realizaciju ovog projekta.


U medjuvremenu, planovi za angazovanje mirovnih snaga OEBS-a naisli su na snazan otpor u Tiraspolu. “Ako se preduzmu takvi koraci, to bi moglo dovesti do novog izbijanja sukoba – ukljucujuci i oruzani sukob”, upozorio je nedavno zamenik ministra za bezbednost u Transdnjestru, Oleg Gudimo.


Nada u mirno resenje porasla je u novembru 2003, sa predlogom koji je sacinila Moskva, a kojim se predvidja pretvaranje Moldavije u federaciju u kojoj bi Transdnjestar zadrzao upravljacka i zakonodavna tela, ukljucujuci i kontrolu nad sopstvenim budzetom i fisklanom politikom, a imao bi i sopstveni zakon o jeziku.


Posle pocetnog pozitivnog izjasnjavanja o planu, predsednik Moldavije Vladimir Voronjin ga je potom odbacio zbog snaznog negodovanja u Cisnjevu, gde je plan protumacen kao sredstvo suzavanja suvereniteta drzave.


Ideja federalizma se posmatra sa nepoverenjem i u otpadnickoj republici.


“Vecina ljudi (ovde) ostro se protivi bilo kakvom obliku federalne zajednice sa Moldavijom, ali takodje su svesni da je ekonomska saradnja izmedju dve strane i dalje neophodna”, izjavio je Sergej Ilcenko, glavni urednik dnjestarskog dnevnika “Kurir”.


Grigorij Marakutsa, predsednik transdnjestraskog parlamenta, izjavio je da lokalni zvanicnici jos raspravljaju o formiranju zajednicke drzave, u skladu sa zeljama medjunarodne zajednice. “Ali sve je vise glasova koji tvrde da su ovi pregovori beskorisni jer ce uskoro biti sasvim moguce napraviti potpuno nezavisnu drzavu izvan Moldavije”, izjavio je na skorasnjoj konferenciji za stampu.


Komitet za inostrane poslove u ovoj republici saopstio je ranije ovog meseca da se novi referendum na kojem bi gradjani birali izmedju daljih pregovora sa Moldavijom o federalizaciji i konsolidacije nezavisnog statusa – vec nalazi u pripremnoj fazi, mada nije receno za kada je ovaj plebiscit planiran.


Posmatraci upuceni u situaciju u Transdnjestru sumnjaju u kredibilitet takvog referenduma.


“Nema demokratski izabrane vlade, a ljudi koji bi zeleli da izraze svoje politicke stavove i dalje su uplaseni jer disidente uhodi politicka policija”, izjavio je jedan ruski novinar koji je razgovarao sa IWPR pod uslovom da ostane anoniman.


U ostatku zemlje koji se nalazi s druge strane reke, gde je vecina stanovnistva moldavskog porekla, ideja o nezavisnom Transdnjestru kod mnogih izaziva nelagodnost.


Stefan Jurja, bivsi vojnik koji se borio za Moldaviju u sukobu 1992. godine, kaze: “Ljudi (u Transdnjestru) moraju stati na put agresivnoj politici i nelegitimnim akcijama. Nazalost, bojim se da ce Rusija na kraju uspeti u nametanju svojih pogleda kojima se podrzava nezavisnost Transdnjestra.”


Odnosi izmedju Cisnjeva i Tiraspola dodatno su optereceni u leto 2004, posle odluke Transdnjestra da zatvori skole i vrtice u kojima se nastava moldavskog jezika obavlja koriscenjem latinicnog pisma. Transdnjestar je zadrzao cirilicno pismo iz sovjetske ere koje je uvedeno da bi se jezik ucinio razlicitim od rumunskog, dok je Moldavija presla na latinicu.


Ovo grubo zatvaranje skola izazvalo je zestoke reakcije medjunarodne zajednice koja je odluku ocenila kao “jezicko ciscenje”.


Ovaj sukob se odvijao preko ledja populacije sa obe strane reke koja svakako ima i vaznijih briga.


”Mnogi gradjani nemaju nikakvo misljenje o ovom sukobu zbog bede u kojoj zive”, istice Oazu Nantoi iz Instituta za javnu politiku i Cisnjevu. “Pre svega, posveceni su svojim urgentnim ekonomskim i licnim potrebama, pa tek onda problemima u zemlji. U jednom ispitivanju javnog mnjenja Moldavci su pitani sta misle o federalizaciji i 80 procenata je odgovorilo da ne znaju nista o tome i da nemaju nikakvo misljenje.”


Pod takvim uslovima, analiticari smatraju da je jedino moguce resenje u nastavku dijaloga izmedju Cisnjeva i Tiraspola, pod nadzorom medjunarodne zajednice.


”Rusija, Ukrajina, EU i SAD moraju doci do zajednickog stava o pitanju federalizacije Moldavije i organizovati susret izmedju lidera Moldavije i Transdnjestra da bi se prevazisla ova politicka kriza”, kaze Andrej Safonov, politicki analiticar iz Transdnjestra. “Nema drugog resenja ako Moldavija treba da postane stabilna i prosperitetna zemlja na granici EU.”


Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin ostaje cvrst u svom stavu, ali priznaje da ce svako resenje ovog dugotrajnog i razarajuceg sukoba na kraju zavisiti od angazmana medjunarodne zaednice – narocito Moskve.


”Rezim u Transdnjestru jeste i ostace lutka kojom upravljaju Rusija i Ukrajina”, rekao je Voronjin nedavno. “Ali nikada necu dozvoliti da ovaj region – taj ogromni mracni ambis korupcije – to i ostane.”