Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

REGIONALNI IZVESTAJ: POJACANI NAPORI DA SE IDENTIFIKUJU POGINULI U RATU

Hrvatska i Srbija pojacale su napore u pravcu razmene informacija o sudbini ljudi koji se vode kao nestali u balkanskom sukobu.
By IWPR ICTY

"Za svakim covekom ostane samo grob, kao trag da je postojao", kaze Stanka, hrvatska Srpkinja iz Kninske krajine, koja godinama traga za svojim suprugom koji je nestao tokom rata. "Kada smo tek dosli u Srbiji sa konvojem, nadali smo se da je ziv. Kako su meseci i godine prolazile tako se ta nada smanjivala. Ali je rasla zelja da saznamo gde mu je grob."


Poboljsanjem saradnje izmedju Srbije i Hrvatske - barem kada je rec o potrazi za osobama koje su nestale tokom rata - Stankina je zelja konacno ispunjena. Zahvaljujuci naporima obeju vlada, od jesenas je, osim Stanke, jos 40 ljudi identifikovalo posmrtne ostatke svojih najmilijih.


Ratovi u bivsoj Jugoslaviji ostavili su za sobom stotine masovnih grobnica. A Hrvatska i ugoslavija iz ociglednih razloga nisu zurile s ekshumacijom zrtava vlastitih vojski. Medjutim proces identifikacije je takodje bio kocen odsustvom komunikacije izmedju srpske i hrvatske komisije za nestale osobe.


Buduci da mu je bio dozvoljen pristup dokumentaciji obeju komisija, Medjunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) pomagao je da se pomenuti jaz premosti - ali je i njegov uspeh bio tek delimican. Rodjaci nestalih su, pri pokusaju da nesto takodje saznaju preko ambasada, nailazili na zid cutanja. A ni vlade nisu davale podatke o masovnim grobnicama, zatvorenicima ratnih logora ili neidentifikovanim telima koja su sahranjena na njihovoj teritoriji.


Pravi napredak je ostvaren tek nakon sto su - u januaru, odnosno oktobru 2000. godine - i Hrvatska i Srbija izabrale nove vlade. Politicke promene su, zajedno s pritiskom Haskog tribunala za ratne zlocine, konacno dovele do toga da obe vlade priznaju postojanje masovnih grobnica u oblastima koje kontrolisu.


One su pri tom naglasile i da ce iskopavanjem nekih grobnica biti dokazano da nikakvi ratni zlocini nisu ni pocinjeni, tvrdeci da su na doticnim mestima pokopani iskljucivo vojnici koji su poginuli u borbi.


Beogradska vlada je vest o postojanju "neprijateljskih" grobova na Novosadskom groblju saopstila tokom leta 2001. Docnije je objavila i informacije o postojanju masovnih grobnica u Batajnici (predgradje Beograda), ali vise da bi na odgovarajuci nacin opravdala izrucenje svrgnutog predsednika Slobodana Milosevica Hagu, nego da bi pomogla da se identifikuju zrtve zakopane u tim grobnicama.


Isto tako, jugoslovenska komisija je zagrebackim kolegama predala dokumentaciju o nestalim Srbima, za koje se veruje da su sahranjeni u Hrvatskoj. Zajednicki rad dveju komisija unapredjen je nakon sto je Zagreb objavio postojanje vise stotina neidentifikovanih grobova na Novom kninskom groblju (jugoistocna Hrvatska).


Pod budnim okom haskih i beogradskih vestaka, hrvatske vlasti obavile su, u leto 2001., ekshumaciju otprilike 100 leseva. Do sada je, zahvaljujuci analizi DNK koju je izvrsio zagrebacki Institut za sudsku medicinu, identifikovano ukupno 40 tela. Pitanje analize DNK pojavilo se kao prepreka u saradnji medju komisijama. Naime, obe komisije su insistirale da njihova strana obavi pomenuta ispitivanja, i to uprkos cinjenici da Srbija u to vreme nije ni imala odgovarajucu laboratoriju.


Predsednik hrvatske Komisije za zatocena i nestala lica, Ivan Grujic, procenjuje da su lesevi oko 300 Hrvata - koji su ubijeni u sukobima vodjenim tokom devedesetih - otplovili Dunavom u pravcu Srbije, gde su bili izvadjeni iz reke i sahranjeni. Zagreb je zatrazio da dobije pristup dokumentaciji srpske policije, koja je izvrsila autopsiju i sacinila zapis o telima koja su pronadjena u reci. Mrtvi su obicno bili sahranjivani u individualnim grobovima na lokalnom groblju. Medjutim, sve do 2001. ove informacije nisu bile pustene u javnost.


Beogradske vlasti su do sada potvrdile da se na novosadskom groblju nalazi ukupno 87 neidentifikovanih tela koja su izvadjena iz Dunava. Jos oko 100 sahranjeno je u Sremskoj Mitrovici.


Visnja Bilic, sekretar Odjela za zarobljene i nestale pri hrvatskoj vladi, ne skriva zadovoljstvo ovakvim razvojem dogadjaja. "Prosle godine su dve komisije ostvarile znacajan napredak. Mozemo biti zadovoljni javnim priznanjem Jugoslavije da postoje zrtve rata u Hrvatskoj koje su sahranjene na srpskoj teritoriji. Takodje smo se saglasili i oko izvesnih konkretnih mera koje ce pomoci da se izvrsi identifikacija tih ljudi", rekla je ona.


Miroslav Alimpic, istrazni sudija Okruznog suda u Novom Sadu, tvrdi da je na gradskom groblju, od ukupno 87, za sada identifikovano 12 tela. Uzorci DNK poslati su u Zagreb i Beograd, gde ce biti cuvani sve dok u Srbiju ne stigne odgovarajuca oprema, kada ce se poceti s radom.


U aprilu 2002., ministri inostranih poslova Hrvatske i Jugoslavije - Tonino Picula i Goran Svilanovic - postigli su saglasnost oko neophodnosti rada na utvrdjivanju odgovornosti obeju zemalja za ratne zlocine i cetvoromesecnog ublazavanja viznog rezima.


Ukidanje viza umnogome bi smanjilo probleme s kojima se, pri pokusaju da otputuju u Hrvatsku, suocavaju rodjaci nestalih osoba i izbeglice uopste.


Crveni krst se pak nada da ce dalje poboljsanje odnosa izmedju Beograda i Zagreba dovesti i do razmene podataka o vecini mrtvih osoba koje jos uvek nisu identifikovane. Pomenuta organizacija igra kljucnu ulogu u tom procesu, obezbedjujuci olaksice za putovanje rodjaka iz jedne u drugu zemlju radi identifikacije poginulih.


Stanka se upravo vratila s takvog puta. "Bilo je to i najteze i najlakse putovanje u mom zivotu", rekla je ona. "To mi je bio najtezi i najlaksi put. Tesko je objasniti, ali kada su mi dali papir da konacno potvrdim muzevljevu smrt, osetila sam neko olaksanje. Kao da je ponovo sa nama. A i bice uskoro, kada mu posmrtni ostaci budu prebaceni u Srbiji. Moci cu na grob da mu nosim cvece."


Marina Grihovic je nezavisni novinar uz Beograda i clan dopisnicke mreze IWPR za ratne zlocine.