Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

RAZLICITE REAKCIJE NA ODLUKU O VUKOVARSKOM SLUCAJU

Povlacenje zahteva tuzilastva da se slucaj «vukovarske trojke» prepusti sudovima na Balkanu u Hrvatskoj je docekano sa zadovoljstvom, a u Srbiji sa razocarenjem.
By Goran Jungvirth

Neocekivana proslosedmicna odluka glavne tuziteljice Karle del Ponte (Carla Del Ponte), o povlacenju ranije iznetog predloga optuzbe da hasko sudjenje «vukovarskoj trojci» bude prepusteno nekom od balkanskih sudova, naisla je na podeljene reakcije.

Trojica bivsih oficira jugoslovenske vojske – Veselin Sljivancanin, Mile Radic i Mile Mrksic – optuzeni su za ucesce u masakru koji je 1991. godine, nedaleko od Vukovara (istocna Hrvatska), pocinjen nad oko 260 hrvatskih civila.

Hrvatska ministrica pravosudja, Vesna Skare-Ozbolt, izjavila je 15. juna za IWPR kako je zadovoljna tom odlukom. Izrazavajuci stav koji se unekoliko razlikuje od dosadasnjih zvanicnih saopstenja, ona je istakla da «zbog tezine samih zlocina [ovaj slucaj] zasluzuje da bude vracen Hagu, kako bi bio procesuiran pred medjunarodnim pravosudjem».

S druge strane, beogradski pravnici nisu krili svoju razocaranost odlukom tuzilastva. Predstavnik lokalne kancelarije tuzilastva za ratne zlocine, Bruno Vekaric, izjavio je za IWPR kako postoji citav niz argumenata u prilog odluke da se pomenuto sudjenje odrzi pod pokroviteljstvom srpskog sudstva, koje se, po njegovim recima, u dosadasnjim slucajevima pokazalo kao besprekorno. On je naglasio da bez preuzimanja vukovarskog procesa «necemo biti u prilici da se suocimo sa istinom i analiziramo . . . zlocine na pravom mestu.»

Ni pravni ekspert jedne od ambasada zapadnih zemalja, koji je zeleo da ostane anoniman, nije krio razocaranje. «Steta, posto je to bio jedini slucaj koji je Hag mogao proslediti Srbiji», kazao je on.

Najzad, jedan od komentatora konstatovao je kako je to «mogla biti dobra proba», pogotovo sto su optuzenici jugoslovenski oficiri, ali je i priznao da sama odluka predstavlja mozda najbolje resenje, buduci da bi se prepustanje slucaja verovatno negativno odrazilo na odnose izmedju dveju susednih zemalja.

Ocigledno je da se Del Ponteova za povlacenje predloga opredelila usled rasplamsavanja ostre rasprave izmedju dveju bivsih jugoslovenskih republika o tome pred cijim bi sudom trebalo da se sudi za zlocine pocinjene u Vukovaru.

Radi se o jednom od najzloglasnijih dogadjaja u hrvatskom ratu. Nakon sto su srpske snage zauzele Vukovar, u gradskoj su bolnici 264 osobe hrvatske nacionalnosti bile izdvojene i potom prevezene na obliznje poljoprivredno dobro Ovcara. Tamo se desilo pogubljenje, koje su izvrsili pripadnici srpske Teritorijalne odbrane (TO) i paravojnih formacija. Zrtve su bile bolnicko osoblje, pacijenti i ratni zarobljenici.

Trojica oficira terete se za nadziranje okupljanja i transporta zrtava uprkos tome sto su znali – ili se barem osnovano sumnja da su imali razloga da znaju – sta ce im se dogoditi. Sva trojica su pred Tribunalom izjavili da se ne osecaju krivima ni po jednoj tacki optuznice.

Jos kada je u februaru tuzilastvo podnelo zahtev u skladu s Pravilom 11 bis – koje predvidja prepustanje sudjenja optuzenicima nizeg i srednjeg ranga nacionalnim sudovima kako bi se ostvarila izlazna strategija Tribunala (okoncanje svih sudjenja do 2008. i zavrsetak rada do 2010.) – veliki se broj posmatraca nasao u cudu.

Glavni razlozi tog cudjenja bili su relativno visok rang okrivljenih, vaznost slucaja, te pritisak i napor koji su svojevremeno bili ulozeni kako bi se optuzenici uopste nasli u Hagu. Poslednje se pogotovo odnosi na celodnevnu opsadu Sljivancaninovog stana u Beogradu.

No, optuzba je svoj zahtev potkrepila citavim nizom argumenata, isticuci da optuzenici u vreme kada su zlocini pocinjeni nisu obavljali tako vazne funkcije, kao i da postoje svi razlozi da se veruje u sposobnost lokalnih sudova za procesuiranje ovakvih slucajeva.

Beogradski i zagrebacki politicari su zahtev tuzilastva koji se ticao «vukovarske trojke» iskoristili za podizanje medijske temperature u cilju ostvarenja vlastitih aspiracija.

«Za Srbiju je neprihvatljivo da 'vukovarska trojka' . . . bude izrucena hrvatskom pravosudju», kazao je odmah predstavnicima medija predsednik Srbije Boris Tadic.

Hrvatska ministrica Ozbolt je u to vreme pak za IWPR izjavila kako njena zemlja vukovarska ubistva smatra «najtezim zlocinom koji je uopste pocinjen na hrvatskoj teritoriji», te da ce «uciniti apsolutno sve sto je potrebno kako bi slucaj bio prepusten Hrvatskoj».

Medjutim, izvesni su hrvatski politicari smatrali da bi primena Pravila 11 bis prakticno umanjila tezinu vukovarskog masakra, posto najteza kazna koja za takav zlocin moze biti izrecena u Zagrebu iznosi 20 godina, dok Tribunal moze da osudi i na dozivotnu robiju.

Cinjenica da je tuziteljica odluku o tome koja je zemlja pogodnija za sudjenje prepustila «vecu za prosledjivanje» Tribunala dovela je do toga da je 12. maja odrzano zasedanje. Razmena argumenata suprotstavljenih strana bila je veoma ostra. Redjale su se uzajamne optuzbe za pristrasnost i nepostenje, da bi i same sudije na kraju priznale kako im je poveren gotovo neostvariv zadatak.

A onda je, 9. juna, tuziteljica podnela zahtev za povlacenje predloga po kojem je slucaj trebalo da bude prepusten lokalnom sudstvu. U obrazlozenju se pozvala na rezoluciju saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1998., u kojoj su sva trojica optuzenika poimenice pomenuti (sto, po njenom misljenju, dokazuje vaznost vukovarskog slucaja), kao i na «moguce poteskoce . . . koje se nisu mogle predvideti u vreme kada je predlog podnet, niti kada se o njemu vodila rasprava».

Nasuprot tome, odbrana je ukazala na to da se ne moze tvrditi da rezolucija iz 1998. predstavlja «novu ili nepredvidivu» okolnost. Osim toga, srpska vlada je istakla da pomenuta rezolucija nema nikakve veze «ni sa jednim od faktora koji bi na bilo koji nacin mogli biti relevantni za sam proces».

Visoki izvor iz Tribunala je pak nagovestio da mozda postoje izvesni problemi oko dovodjenja svedoka, kao i oko saradnje u istragama na terenu. Ali, javnost o tim problemima nije obavestena, dok je predstavnica za stampu Kancelarije tuzilastva odbila da za IWPR kaze bilo sta o tome.

Ni tu nije kraj. Sutradan po podnosenju zahteva tuzilastva za povlacenje predloga, srpska vlada i pravni zastupnici trojice okrivljenih pokusali su da ospore taj potez vlastitim podnescima koje je visoki izvor iz Tribunala nazvao «argumentovanima».

Odbrana je saopstila da je «zacudjena takvim zahtevom tuzilastva». Branioci su ukazali na to da su sve cinjenice pred sudom vec iznete i da su sudije vec konstatovale kako nije potrebna nikakva dodatna rasprava. Takodje su izneli stav po kojem bi se cetiri meseca – koliko je proteklo od podnosenja prvobitnog predloga do njegovog povlacenja – ispostavila kao cist gubitak ukoliko slucaj bude vracen Hagu, sto bi bilo krajnje neekonomicno.

Stavise, odbrana od suda zahteva da sam odluci o sudbini slucaja, posto nije obavezan da postuje stavove tuzilastva. Po Statutu Tribunala, sudije se na prepustanje slucaja regionalnim sudovima mogu odluciti na predlog tuzioca, ali i samoinicijativno.

I srpska se vlada slaze sa tezom po kojoj bi odluku o tome da li ce slucaj biti prosledjen ili ne trebalo da donesu sudije, a ne tuziteljica. Takodje je istakla i da u zahtevu tuzilastva nisu navedena nikakva konkretna «pitanja» niti «moguce poteskoce», usled cega «ne postoje dovoljno ubedljivi dokazi» na osnovu kojih bi sud trebalo da se izjasni u prilog tog zahteva.

Jos uvek je neizvesno hoce li sudije odluciti da odrze i dodatno saslusanje na kojem ce biti razmotreni argumenti odbrane. Pravila ih na to ne obavezuju.

Jedno od pitanja koje je nakon okoncanja sukoba na Balkanu ostalo otvoreno jeste i odsustvo saradnje izmedju lokalnih sudstava, pogotovo kada je rec o problemu ekstradicije osumnjicenih.

Stoga je ovog meseca Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) sazvala konferenciju o medjudrzavnoj saradnji u vezi sa sudjenjima za ratne zlocine. Skup je odrzan na Brionima (Hrvatska), uz ucesce pravnih eksperata, predstavnika Tribunala, kao i samih ministara iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, te Srbije i Crne Gore.

Analiticari tvrde da su sugestije o tome kako je krajnje vreme da otpocne saradnja u pogledu ekstradicije naisle na gotovo jednodusno i nedvosmisleno odbijanje.

Za sada postoji deset predmeta koje bi Tribunal mogao proslediti lokalnim pravosudnim sistemima. Osim u tri slucaja, u pitanju su sudjenja koja bi se odvijala u Bosni.

Prosledjivanja slucajeva smisljena su u sklopu nastojanja da svi procesi ipak budu okoncani do 2008., kada istice rok koji je odredio Savet bezbednosti. Medjutim, glavna tuziteljica i predsednik Tribunala su ove sedmice u Njujorku, prilikom prezentacije redovnog sestomesecnog izvestaja, izneli ocekivanja da ce – usled niza faktora koji ce ih spreciti da u roku zavrse posao – sudjenja ipak potrajati barem do kraja 2009.

Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba. U pisanju izvestaja sudelovali su i Daniel Sunter iz Beograda i Janet Anderson iz Haga.