Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

RAZGOVOR SA GLAVNOM TUŽITELJKOM

Del Ponteova za IWPR govori o izazovima i uspesima koji su obeležili njen mandat.
By IWPR ICTY
U ekskluzivnom intervjuu za IWPR, haška tužiteljka na odlasku kaže kako je uspela da dokaže da se dogodio genocid i da niko ne sme ostati nekažnjen.



Pitanje: Zašto od sudija MKSJ-a [Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju] niste zatražili da skinu oznaku tajnosti sa transkripata sastanaka Vrhovnog saveta odbrane (VSO), kojima sud trenutno raspolaže? Tražili ste da se obelodane samo zahtev Srbije da dokumenta ostanu poverljiva i odluke sudija da odobre taj zahtev. Da li je to istina?



Odgovor: Miloševićev je slučaj – slučaj u kojem su ta dokumenta bila korišćena – okončan. Za sada je [na nivou tužilaštva] odlučeno da se zahteva da se obelodane samo dve odluke sudija u tom slučaju [kojima oni izlaze u susret zahtevima Srbije]. Razlog za takav pristup jeste to što smatramo da je u interesu pravde da javnost, kada je reč o tim dokumentima, bude informisana o procesu odlučivanja u MKSJ-u.



P: Znajući koliko ste bili nepopustljivi u višegodišnjem pritisku na Srbiju da preda preostale osumnjičenike za ratne zločine, mnogi su se iznenadili kada ste joj dali zeleno svetlo za parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), premda ključni preduslov – hapšenje Mladića i ostalih begunaca – nije ispunila. Zašto ste to učinili, i mislite li da ste time Srbiji poslali pogrešnu poruku?



O: Evropska Unija je odlučila da parafira SSP. Nije na meni da odlučujem o tome. U to vreme sam izvestila o izvesnom napretku u saradnji Srbije [s Tribunalom]. Taj se napredak ticao neispunjenih obaveza u pogledu pristupa važnim dokumentima u arhivama, a ne potrage za beguncima.



Evropska Unija je jasno rekla da će potpisivanje SSP-a zavisiti od pune saradnje [Srbije] s MKSJ-om. A puna saradnja znači da [osumnjičenik za bosanske ratne zločine, general Ratko] Mladić bude u Hagu, i nadam se da će Evropska Unija ostati pri tom principijelnom stavu.



P: Kako objašnjavate činjenicu da ostali visoki zvaničnici iz Srbije, koji su bili veoma bliski bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću – poput Blagoja Adžića, Veljka Kadijevića, Borisava Jovića i Dobrice Ćosića – nikada nisu optuženi? Veljko Kadijević se u optužnici protiv Miloševića čak i pominje kao učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata, a da ipak nikada nije optužen za ratne zločine. Kakve su šanse da se to uopšte dogodi?



O: Tokom godina su mnoge odluke morale biti donete shodno raspoloživim sredstvima i vremenu. Onoga trenutka kada je Tribunalu naloženo da primeni izlaznu strategiju, dobili smo krajnji rok. A to je rezultiralo time da su mnoge istrage okončane pre završetka. Radi se o kontraefektu izlazne strategije.



Međutim, jedna od posledica te strategije jeste poboljšanje komunikacije sa nacionalnim tužiocima u bivšoj Jugoslaviji. U poslednjih nekoliko godina, moja kancelarija je uspostavila odličnu saradnju sa sudstvima u bivšoj Jugoslaviji – mi smo u neprekidnom radnom kontaktu sa tužiocima za ratne zločine u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a odnedavno i u Crnoj Gori.



Moj prelazni tim svakodnevno radi s lokalnim tužiocima na prenosu istražne građe koju smo tokom godina prikupili, a koja lokalnom sudstvu pomaže u nastojanju da procesuiraju osumnjičenike za ratne zločine. Razvili smo i regionalnu saradnju među tužiocima, što je od izuzetne važnosti za sprečavanje nekažnjivosti.



Najvažniji rezultat svega toga je to što niko ko je počinio zločin ne može mirno da spava. Ne postoje nikakva procesualna ograničenja u pogledu ratnih zločina i sve žrtve moraju dočekati pravdu.



P: Nedavno je bosanski list Dnevni avaz preneo Vaš intervju za Špigl (Der Spiegel), u kojem navodno govorite o tome da tužilaštvo MKSJ-a poseduje dokaze o tome da je bivši bosanski predsednik Alija Izetbegović plaćao mudžahedine koji su se borili u Bosni. Jeste li to zaista rekli? Ukoliko jeste, zašto taj dokaz nije iznet ni na jednom suđenju oficirima bosanske vojske, uključujući Rasima Delića?



A ako niste, zbog čega niste odgovorili na pismo Bakira Izetbegovića – sina bivšeg predsednika – u kojem on od Vas zahteva da dokažete ili poreknete te navode, za koje on kaže da su potpuno neosnovani?



O: U sklopu suđenja Deliću, mi raspolažemo dokazima da su mudžahedini sudelovali u ratu i da su za to bili plaćeni. Nemam dokaza da je Izetbegović lično vršio ta plaćanja.



P: Neki eksperti smatraju da su optužnice protiv oficira bosanske vojske veoma slabe, budući da je gotovo nemoguće dokazati komandnu odgovornost za pojedinačne zločine ako nije postojao prethodni plan da se oni počine, i budući da je broj tih zločina relativno mali.



S obzirom na to sa koliko problema se suočavate pri dokazivanju komandne odgovornosti u takvim slučajevima, zbog čega ste odlučili da optužite sam vrh bosanske vojske? Zar ne mislite da takva strategija tužilaštva samo osnažuje mit po kojem su sve strane podjednako krive?



O: Pre svega, meni je Savet bezbednosti [Ujedinjenih nacija] dao mandat za krivično gonjenje onih za koje se veruje da su najodgovorniji za najteže zločine. I drugo, ja nastupam na osnovu dokaza koji su mi dostupni. Sve optužnice koje je podigla Kancelarija tužilaštva potvrđene su od strane sudija Tribunala. Presude govore same za sebe. Ne obaziremo se na mitove, već isključivo na dokaze.



P: A zašto je, po Vašem mišljenju, bivši predsednik parlamenta bosanskih Srba, Momčilo Krajišnik, oslobođen optužbi za genocid? Pojedini posmatrači kažu da tužilaštvo nije ni pokušalo da dokaže njegovu odgovornost za genocid. U postupku protiv Miloševića, imali ste svedoke koji su iznosili dokaze o ulozi političke elite u genocidu. No, na suđenju Krajišniku je to izostalo. Zašto ste od njega odustali tako lako – niste se čak ni žalili na odluku sudija da ga oslobode optužbi za genocid.



O: Sudsko veće je zaključilo da su zahtevi za „actus reus“ [tj. sam čin] genocida ispunjeni počinjenim zločinima ubistava i istrebljenja, a u nekim slučajevima i okrutnog i nehumanog postupanja. Nije, međutim, van svake sumnje dokazano to da su ta zlodela izvršena sa namerom da se u celini ili delimično – kao etnička grupa – unište bosanski Muslimani ili bosanski Hrvati.



Genocidna namera počinitelja je ključni element za dokazivanje genocida.



Sudsko veće je korektno razmotrilo faktičke okolnosti zločina, poput velikog broja ubistava, relativnog broja ubistava u odnosu na populaciju čitavog naselja ili pritvorskog centra u kojima su se ubistva odigrala, te odabira žrtava. Razmotrilo je i neke dodatne okolnosti, poput jezika koji je korišćen od strane počinilaca i ostalih osoba prisutnih na mestu zločina, kao i u zvaničnim izveštajima. Na temelju analize svih tih dokaza nije bilo moguće otkriti da li su njegovi saučesnici imali genocidnu nameru. [Iz tog ugla posmatrano], osuda za genocid protiv Krajišnika nije bila pravno moguća. Jednostavno rečeno, čak i da je Krajišnik lično nameravao da počini genocid, ako njegovi saizvršioci nisu imali tu nameru kada su same zločine činili, on ne može biti osuđen za genocid.



P: Nedavno ste izjavili da ste sa 80 procenata sigurni da će Mladić biti uhapšen do kraja ove godine. Da li još uvek verujete u to i na čemu zasnivate tu svoju procenu? Srbijanska vlada je u više navrata već obećavala da će uhapsiti Mladića, ali se to nije desilo. Mislite li da je situacija sada drugačija? Da li Vi lično verujete da će bivši lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić, i Mladić ikada biti uhapšeni?



O: Još uvek verujem da će oni jednoga dana biti uhapšeni. Međutim, obavestila sam Savet bezbednosti da je moj optimizam da će se to uskoro dogoditi značajno oslabio.



Moja je ocena da ipak postoji jasna, deklarativna opredeljenost Srbije za saradnju s Tribunalom.



Taj nivo opredeljenosti smo videli samo na rečima, a ne i na delima. Postoji ozbiljan nedostatak liderstva u nadziranju civilnih i vojnih obaveštajnih službi. Nema nikakve strategije, niti adekvatne analize, usled čega se akcije preduzimaju nesistematski, uz nedovoljnu pripremu i nekoordinisano. Odluke koje se donose na najvišem nivou ne sprovode se uvek u delo. Ne postupa se uvek u skladu sa specifičnim podacima koji se prosleđuju iz moje kancelarije, niti se oni adekvatno proveravaju, odnosno dovoljno brzo procesuiraju. Važne operativne odluke se ne sprovode ili se sprovode presporo, a ponekad i beskonačno odlažu, iz razloga koji nisu uvek jasni.



Civilne obaveštajne službe nisu voljne da sarađuju sa kolegama iz vojnih, i nastavljaju da odbijaju da obezbede kompletne i razumljive izveštaje.



Uprkos deklarativnoj privrženoisti srbijanskih vlasti punoj saradnji sa mojom kancelarijom i poboljšanju procedure, ne postoji jasan redosled poteza, jasan plan potrage za beguncima, ne postoji ozbiljno vođstvo, niti znaci da se čine ozbiljni napori da se begunci uhapse. Ne mogu da poreknem da se neke mere preduzimaju, ali sporo i neefikasno – što je svakako neprikladno s obzirom na zahteve trenutka.



P: Ako oni zaista budu uhapšeni, gde će im se suditi ukoliko Tribunal 2010. bude zatvoren? I šta će se dešavati nakon toga? Mislite li da će regionalni sudovi za ratne zločine biti u stanju da nastave da rade ono što je radio MKSJ i uspešno gone optuženike za ratne zločine, čak i one najvišeg ranga? I mislite li da bi osnivanje regionalnog suda za ratne zločine na Balkanu bilo dobra ideja?



O: Čvrsto verujem u to da Tribunal ne sme da bude zatvoren pre no što Mladić i Karadžić budu dovedeni u pritvor. Oni ne mogu biti procesuirani pred lokalnim sudovima u regionu i ne vidim smisao osnivanja nove institucije koja bi se bavila istim slučajevima. Verujem da će Savet bezbednosti omogućiti MKSJ-u da ispuni svoj mandat.



P: Šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo učiniti s arhivom MKSJ-a? Da li podržavate inicijativu bosanskih vlasti po kojoj bi nakon 2010. ona bila izmeštena u objekat pod nadzorom UN-a koji bi se nalazio u Sarajevu?



O: Mnogi pokreću pitanje o tome šta će se dogoditi sa arhivom nakon što MKSJ bude zatvoren. U Tribunalu je osnovana radna grupa, kojom rukovodi [bivši glavni tužilac, sudija Ričard] Goldstoun (Richard Goldstone), i koja će, pored ostalog, odrediti i gde bi trebalo smestiti arhive. Ta radna grupa će početkom naredne godine predočiti nekoliko predloga koji se tiču budućnosti arhiva.



Lično se nadam da će dokumenta biti dostupna praktičarima, tužiocima koji će nastaviti da vode postupke za ratne zločine pred domaćim sudovima, kao i samim žrtvama.



Gde će ona biti fizički smeštena – to je pitanje od simboličke važnosti. Smatram kako je ključno to da što veća količina dokumenata bude lako dostupna i pristupačna zainteresovanima iz regiona, kao i da se originalna dokumenta čuvaju na način da bude sprečena svaka mogućnost oštećenja ili uništenja te važne građe.



P: Kakvo je Vaše mišljenje o izlaznoj strategiji Tribunala? Neki kažu da se ona već sada ozbiljno odražava na pravičnost sudskih postupaka, pošto suđenja moraju da teku ubrzano. Takođe tvrde i da UN i čitav svet, odlukom da Tribunal bude tako brzo zatvoren, trguju pravdom zarad udobnosti. Slažete li se s tim?



O: Izrazila sam zabrinutost zbog izlazne strategije i odluke sudija da u nekim slučajevima skrate optužnice. Takođe me brine kad vidim kako sudije drastično ograničavaju vreme kojim tužioci raspolažu za iznošenje dokaza. Ostaje da se vidi kako će se to odraziti na suđenja koja su u toku.



P: Šta mislite: koje su Vaše najveće zasluge, i gde ste kao glavna tužiteljka najviše pogrešili?



O: Moj tim i ja smo puno toga postigli. Podigli smo optužnice protiv 63 osobe, dok je 91 osoba privedena u pritvor Tribunala. Preko 80 ljudi je izvedeno pred sud, dok su ih desetine i desetine osuđeni.



Dokazali smo van svake razumne sumnje da je u Srebrenici počinjen genocid, da su silovanja vršena u sklopu zavođenja terora i da ih stoga treba tretirati kao zločine protiv čovečnosti, da zločini koji su nad civilima počinjeni tokom opsade Sarajeva zaslužuju najstrožu kaznu, kao i mnoge druge veoma važne činjenice koje se tiču zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji i individualne odgovornosti onih koji su za njih osuđeni.



I pritvaranje Miloševića je svakako bilo značajno postignuće – time smo pokazali da niko ne sme ostati nekažnjen.



Sve to nikada nije zasluga jedne osobe. U pitanju je timski rad visoko profesionalnih i posvećenih pojedinaca.



Što se tiče grešaka, prepustiću nekom drugom da izvrši tu analizu.



P: I konačno, šta bi od MKSJ-a mogao da nauči Međunarodni sud pravde (MSP)?



O: Smatram da je MSP-u već koristilo iskustvo MKSJ-a. Eksperti Tribunala su u velikoj meri doprineli podsticanju rasprave o stvaranju te institucije. No, prepustiću svojim kolegama iz MSP-a da Vas podrobnije informišu o onome što im se čini korisnim.



Merdijana Sadović je voditeljica Programa za Haški tribunal IWPR-a.