Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Pukovnik JNA opisuje veze sa VRS: “Radim za onog ko me placa”

Day 200
By IWPR ICTY
U cetvrtak, 12.juna, bivsi komandant baze JNA (Jugoslovenska narodna armija) povezao je aktivnosti jedinica TO (“Teritorijalna odbrana”) etnickih Srba u Bosni sa JNA i najvisim zvanicnicima u Beogradu, ukljucujuci Slobodana Milosevica. Pukovnik Osman Selak, bosanski Musliman, bio je odgovoran za preko 2000 vojnika i civilnih radnika u logistickoj bazi u Banja Luci dok nije napustio polozaj u oktobru 1992. Tokom te godine, vojna organizacija teritorija bivse Jugoslavije dozivela je radikalne promene. Jedinice JNA su povucene prvo iz Slovenije i Hrvatske, a za tim i iz Bosne u maju 1992. U isto vreme, JNA se pregrupisala i postala poznata pod imenom VJ, dok su novoformirane vojske nastale u Bosni osnovane, u vecem ili manjem obimu, prema etnickoj pripadnosti. Posle 18.maja Selakova baza je zvanicno snabdevala vojsku Srpske Republike Bosne i Hercegovine, koja ce kasnije, u avgustu 1992.godine, postati VRS ili Vojska Republike Srpske. Ta tela su saradjivala sa lokalnim jedinicama TO, koje su bile uspostavljene pod Titom kao vid lokalne odbrane, i koje su odigrale razorne uloge u bosanskom sukobu.

Pred sudom Selak je identifikovao dokumenta potpisana od vodja TO u etnicki srpskim opstinama kojima je zahtevana oprema i municija od JNA. Prema svedokovom iskazu svim tim zahtevima je udovoljeno. On je opisao jedan zahtev za 1200 uniformi za jedinicu TO u Bosanskom Petrovcu, sto je s obzirom da je preko 500 ljudi normalno ucestvovalo u jedinici, predstavljalo mobilizaciju celokupnog muskog stanovnistva opstine. Selak je takodje potvrdio da je postojao svakodnevni, direktni kontakt izmedju njegove baze i Beograda cak i posle maja 1992.godine, kada je JNA zvanicno povucena iz novopriznate Bosne. Selak je svedocio da nijedan srpski ni crnogorski oficir JNA nije zaista napustio banjalucku bazu nakon povlacenja, protivno zvanicnom naredjenju da svo osoblje koje nije poreklom iz Bosne napusti teritoriju. On je rekao da su oficiri ostali delom novoformirane vojne strukture bosanskih Srba, ostavljajuci netaknutim njihov lanac komande i kontakte sa saveznom i srpskom vladom u Beogradu.



Ovo je trece sudjenje u tribunalu na koje je Selak pozvan kao svedok. Njegovo svedocenje je upotrebljeno u slucaju Tadic kao potvrda nalaza suda da je VRS zadrzala direktan kontakt sa VJ i da su one delile istu komandnu strukturu koja je poticala iz Beograda. Tuzilac Dermot Grum podneo je sudu dugacak prepis svedocenja iz slucaja Tadic, kao i iskaza koji je Selak dao u slucaju Bradjanina i Talica, ogranicavajuci u cetvrtak direktno ispitivanje samo na nekoliko kljucnih tacaka. Ovaj dokaz se nadovezuje na svedoka C-47, koji je prosle nedelje svedocio o bliskim vezama komande i organizacije izmedju srpskih paravojnih grupa aktivnih u Hrvatskoj i Bosni, oficira JNA, i najvisih politickih zvanicnika srpske i jugoslovenske vlade. Selakovo svedocenje podrzava navode da su srpska policija, paravojne i vojne snage bile veoma ukljucene u nasilnu podelu Bosne, suprotno Milosevicevim tvrdnjama.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je pravilno identifikovao najvecu slabost Selakovog svedocenja: kao Bosnjak, Selak nije smatran “politicki podobnim” od najveceg dela rukovodstva bosanskih Srba, i bio je iskljucen iz mnogih razgovora izmedju vojnih zvanicnika u Republici Srpskoj i najvisih vojnih zvanicnika u Beogradu. Ipak, srz onoga sto je on video je snazan dokaz protiv Milosevice trvdnje da se VJ ne moze povezati sa dogadjajima na terenu u Bosni. Na primer, Selak je svedocio o naredbi JNA iz 1990. kojom je preuzeto oruzje od svih jedinica TO u bivsoj Jugoslaviji (sto je znacilo od svih etnickih grupa) da bi bilo uskladisteno u vojnim skladistima. Prema njegovom iskazu, naoruzanje koje je bilo u njrgovoj odgovornosti je preraspodeljeno 1991. u skladu sa naredjenjima generala JNA Adzica i Uzelca. Medjutim, oruzje je podeljeno samo jedinicama TO u srpskim opstinama.



Snage JNA koje su se vracale iz Slovenije i Hrvatske, nakon njihove secesije iz Jugoslavije, imale su naredjenje da iznesu svu vojnu opremu sa tih teritorija. Selak je pred sudom izjavio da su transporti JNA koji su prolazili kroz Bosnu delili to oruzje clanovima ultra-nacionalisticke Srpske Demokratske Stranke (koju je predvodio Radovan Karadzic) i srpskim jedinicama TO. Prijatelji suda su tokom ispitivanja pokusali da izmame da je takva podela oruzja i opreme bila normalna popuna baza JNA u Bosni ili rezultat zabune nastale na terenu o tome sta je odgovarajuca uloga savezne vojske u tom trenutku.



Bar sto se tice pitanja popune Selak je bio jasan: njegova kasarna bila je na nivou od 105% kapaciteta opremljenosti, sto je bio maksimum dozvoljen po vojnim propisima, i sasvim sigurno nije zahtevala dodatna pojacanja. Pre ce biti da je njegova baza snabdevala lokalne srpske jedinice svim vrstama municije koja im je nedostajala, nakon sto ju je dobila od jedinica JNA koje su se povlacile. Selak je jos izjavio da on sam nije mogao da vidi nijedan razlog zasto vojna oprema nije transportovana iz Bosne kada je ona proglasila nezavisnost i kada je JNA naredjeno da se izmesti iz nje, kao sto je bio slucaj sa Slovenijom i Hrvatskom. Umesto toga, on je naveo da je vojna oprema ili jednostavno preuzeta od nove VRS, ili dalje predavana jedinicama TO.



Uz dnevne komunikacije sa Beogradom, Selak je takodje organizovao ceste konvoje iz baze u Banja Luci za Beograd nakon zvanicnog razlaza 18.maja 1992. pa do njegovog odlaska sa polozaja. Ti konvoji su se sastojali od kolone od 45-50 cisterni i kamiona sa prikolicama, i Selak ih je opisao kao liniju zivota koja je u zivotu odrzavala Banja Luku, prevozeci gorivo, municiju, hranu i novac iz Srbije. Selak je rekao da bez tog koridora nije bilo moguce vojno prisustvo u Banja Luci. Dodatno, plate i beneficije oficirima koji su ostali u Banja Luci nakon naredjenja da svi pripadnaci JNA koji nisu poreklom iz Bosne napuste Bosnu, su i dalje obezbedjivane iz Beograda i ti oficiri su i dalje bili deo centralizovanog sistema cije je sediste bilo u Beogradu. Vojni personal regrutovan nakon 19.maja 1992 bio je finansiran od strane administracije VRS.



Milosevic je ovo otkrice tretirao kao nesto ocigledno i kao nesto sto ne potvrdjuje odnos komandovanja ili odgovornosti; prema njegovoj formulaciji, personal JNA koji je ostao u Bosni imao je stecene imovinske interese i prava u JNA i ulaganja u socijalni sistem koji ih nije napustio. Ne priznajuci da su srpski i crnogorski oficiri bili u Bosni nakon zvanicnog povlacenja, Milosevic nije osporio da je sastav JNA nastavio da bude placan od strane vlade SRJ u Beogradu. On je osporio samo zakljucnu implikaciju da je komanda JNA bila na bilo koji nacin odgovorna za akcije VRS ili povezana sa njima. U odgovoru na to Selak ga je podsetio na lokalnu izreku: “Radim za onog ko me placa”.