Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Profit Vazniji Od Osecanja U Naftnoj Industriji

Dok se politicki lideri sirom Balkana, iz Evropske unije, Rusije i Sjedinjenih drzava spremaju za sastanak o ekonomskom i politickom paktu stabilnosti za region koji ce biti odrzan ovog meseca, makar u jednoj oblasti stare niti jos uvek povezuju bivse nep
By IWPR Balkans

Standardna dijagnoza zapadne Evrope o problemima regiona glasi: Balkan je glavno krizno zariste kontinenta zbog siromastva i ekonomske zaostalosti.


Medjutim, Zapad smatra da za ovakvu dijagnozu nije dovoljna samo poveca doza finansijske pomoci. Umesto toga, svom svadljivom pacijentu preporucuje period mira i tisine. Kombinacija ova dva leka bi mogla da ucini cudo za zdravlje naftne industrije bivse Jugoslavije.


Vodje devet balkanskih zemalja koje su van Evropske unije, 15 zemalja clanica EU, Sjedinjenih drzava, Kanade, Japana i Rusije ce se okupiti u Sarajevu 30. jula kako bi pronasle nacin za sprovodjenje "Pakta o stabilnosti" za Balkan. Sa ciljem da stimulise demokratske i ekonomske reforme u regionu po okoncanju kosovskog rata, medjunarodna zajednica se nada da ce godine propadanja u bivsoj Jugoslaviji ustupiti mesto prosperitetu.


Ozivljavanje naftne industrije bi moglo da predstvalja izlaz za sve. Deset godina tranzicionih procesa u Istocnoj Evropi zaobislo je bivsu Jugoslaviju - sa izuzetkom Slovenije - dok ekonomski pokazatelji kazu da ratom razorene drzave na tlu nekadasnje SFRJ jos nisu uspele da dostignu nivo drustvenogproizvoda iz 1989. godine.


Procene steta su razlicite, ali prema lokalnim izvorima, Hrvatska je izgubila najmanje 1,5 milijardu dolara bruto produkta, Makedonija 0,5 milijardi dolara, Bosna i Hercegovina (ukljucujuci Republiku Srpsku) blizu jednu milijardu dolara.


Iako je saradnja medju mnogim doskorasnjim neprijateljima malo verovatna, kosovski rat je, medutim, na indirektan nacin probudio neke stare ekonomske meduzavisnosti izmedju republika u bivsoj Jugoslaviji, narocito u energetici, a posebno u naftnoj privredi.


Posto je NATO poceo da unistava naftne rafinerije u Srbiji, sefovi hrvatskog naftnog monopola INA u Zagrebu diskretno su ponudili da sami preraduju naftu sa srpskih polja u Vojvodini i da sa preradjenim derivatima snabdevaju Srbiju tankerima rekom Savom. Slicnu ponudu dala je i Rafinerija u Bosanskom Brodu, u Republici Srpskoj.


Obe ponude nisu motivisane starim vezama, vec mogucnoscu profita, jer su obe rafinerije, i ona u Hrvatskoj i ona u Bosni, neiskoriscenih kapaciteta. Ovakva razmena podseca na srecnija vremena koje pamti naftna industrija.


Pre deset godina, jugoslovensko trziste naftnih derivata, sa godisnjom potrosnjom od 15,5 miliona tona derivata, pripadalo je gornjem delu evropske tabele. Tada je ukupno bilo 1.812 benzinskih stanica, sa 10.000 zaposlenih, koji su preko njih prodavali 5,5 miliona tona derivata.


Otkako je u zemlji je pocela ekonomska kriza broj automobila je porastao, ali je njihovo koriscenje opalo. 1989. godine nesto vise od tri miliona automobila prosecno je trosilo godisnje 834 kilograma benzina. Sada oko pet miliona putnickih automobila u novonastalim drzavama trosi oko 600 kilograma benzina.


U federalnim jedinicama uglavnom su dominirali lokalni naftni monopoliu Srbiji 'Jugopetrol', u Vojvodini 'Naftagas', u Crnoj Gori 'Jugopetrol Kotor', u Sloveniji 'Petrol', u Hrvatskoj 'INA', u Bosni i Herzegovini 'Energopetrol', a u Makedoniji 'Markpetrol'.


Pa ipak, konkurencija je na celom jugoslovenskom trzistu izmedu ovih monopolista postojala. Vodeca naftna kompanija, hrvatska INA, 1989. godine prodala je blizu 30 odsto svoje realizacije drugim republikama. Srpske firme, ?Jugopetrol? i ?Naftagas? prodale su 1989. godine Hrvatskoj sedam odsto svoje zbirne realizacije.


Kao sada i tada su ove zemlje imale rezervne kapacitete za preradu. 1989. godine, u SFRJ su postojali kapaciteti za preradu 26 miliona tona sirove nafte godisnje, koji su realno korisceni oko 60 odsto. Iako staromodne, jugoslovenske rafinerije su iznosile na trziste kolicinu koja je gotovo zadovoljavala domacu potrebu, dok je veci deo od ukupno uvezene sirove nafte transportovan sirom zemlje kroz Jugoslovenski naftovod, od luke na Krku, u Hrvatskoj.


Posle deset godina, u pet novostvorenih drzava na tlu nekadasnje SFRJ, ukljucujuci i Hrvatsku koja je bila u najjacoj poziciji na trzistu, stanje je losije nego sto je bilo. Proizvodnja sirove nafte u Hrvatskoj je opala sa oko tri miliona tona na milion. U Srbiji - koja se nasla pod pritiskom sankcija - domaca proizvodnja se odrzala bez obzira na cenu.


Kapacitet rafinerije u Bosanskom Brodu (Republika Srpska) je zbog razaranja vise nego prepolovljen, a rafinerije u Pancevu i Novom Sadu (Srbija) su nedavno unistili NATO bombarderi.


No, ni tamo gde nije bilo razaranja - stepen iskoriscenosti nije povecan, jer su lokalni kupci okrenuli jeftinijim uvoznim derivatima.


Domaca trzista su se skupila sirom bivse federacije. Prosecna plata u nekadasnjoj Jugoslaviji iznosila je oko 800 nemackih maraka 1989. godine. Krajem prosle godine, prema podacima Strategic Marketing & Media Resarch Institute u Beogradu, u Federaciji Bosne i Hercegovine ona iznosi 353 nemackih maraka, u Hrvatskoj 740, u Sloveniji 1.056, u Makedoniji 312, a u SRJ 152 nemacke marke.


Plate ce verovatno biti jos nize do kraja 1999. godine, jer su sve drzave osetile posledice kosovske krize i tromesecnog NATO bombardovanja.


Ni u jednoj novostvorenoj drzavi za deset godina godina nije doslo do porasta potrosnje naftnih derivata. Ovo se moze objasniti razlozima koji nisu direktno vezani za stanje naftne industrije na Balkanu. U nekim drzavama je broj automobila udvostrucen, a da prakticno ne raste potrosnja benzina nigde osim u Sloveniji. To upucuje na zakljucak da je standard vozaca prilicno nizak, ali i da nove granice ogranicavaju njihovo putovanje, a najverovatnije da je neregistrovana potrosnja, t.j. sverc goriva, nedozvoljivo visoka u bivsoj Jugoslaviji.


U vecini drzava postoji proklamovana volja da se privatizuje naftna privreda. Ali, ispostavlja se da nekadasnje drzavne zlatne koke sada postaju ekonomski teret. Strani strateski partneri gotovo insistiraju na njihovom gasenju, kao sto je slucaj sa postrojenjima u Sisku i Lendavi u Hrvatskoj.


Drugi strani investitori ih kupuju samo da bi se docepali izvoznog trzista ili izvozne pozicije iz bivse Jugoslavije ili uvoznih pozicija u nove regione kao sto je jug Srbije. Samo malobrojni brane ovu neefikasnu privredu, a jedini argument je da su sada rafinerije u SRJ unistene i da su oni spremni da snabdevaju SRJ.


Medjutim, izgleda da drzavni vlasnici zele i dalje da zadrze kontrolu nad ovim sektorom, pod zvanicnim izgovorom "ekonomske nezavisnosti." Ali za vecinu njih, nafta je jos uvek vrednija od ostale robe koju proizvodi njihova razorena privreda. Oni za sebe cuvaju gorivo, dok naftne kompanije gomilaju dugove, nenamirena potrazivanja i gubitke.


Tek ove godine doslo je do eksterne privatizacije jedne rafinerije u Makedoniji, a legalan ulazak stranih konkurenata na trziste derivata, odnosno u mrezu benzinskih pumpi, zasad se dogadja samo u Sloveniji.


Stoga ovih pet drzava gleda izvan granica bivse Jugoslavije u potrazi za trzistem. Sada je Savezna Republika Jugoslavija u ekstremno teskoj situaciji. Ne samo da su joj rafinerije unistene, nego je formalno okruzena i naftnim embargom. No, nezavisne drzave na tlu bivse Jugoslavije ce ovo verovatno ignorisati.


Dimitrije Boarov, novinar iz Novog Sada koji se bavi ekonomskim pitanjima, pise za beogradski nedeljnik VREME.