Uz prezivele svedoke zlocina, razne strucnjake i medjunarodne politicare, ljudi koji su
bili bliski sa optuzenim u doba na koje se optuznica odnosi su potencijalno dragocen
izvor informacija. Medjutim, upravo su ti ljudi najmanje spremni na saradnju sa
tuzilastvom, a i kada jesu, njihova svedocanstva su cesto vrlo problematicna. Sef
tuzilastva Dzefri Najs je ukazao na taj problem kada je zatrazio da mu se dodeli vise
vremena.

“Ovo je najveci proces ovog tipa posle Drugog svetskog rata. Ovakav slucaj bi mogao
lako da se dokaze kada bi samo jedan clan uzeg kruga pristao na saradnju [sa
Medjunarodnim sudom, prim.prev.] i izneo istinite dokaze o dogadjajima opisanim u
optuznici. samo jedan takav svedok bi bio dovoljan da dokaze [navode optuznice.] Ali,
situacija nije takva. Sto je [svedok] blize optuzenom, tim je teze da mu se pridje i da se
iskoriste njegove informacije.”

Jedan od problema lezi u pravosudnom sistemu koji dozvoljava da suprotna stranka (u
ovom slucaju optuzeni licno) unakrsno ispituje svedoke tuzilastva. Pri tome mogu da
izadju na videlo kriminalne radnje u koje je taj svedok jednom bio upleten, tajni dogovori
u kojima je ucestvovao, ili necisti motivi koji su ga naveli da saradjuje sa tuzilastvom.
Kao rezultat tih saznanja, celo njegovo svedocenje moze da bude stavljeno pod pitanje,
ili svedok moze da bude doveden u nelagodnu situaciju, ili cak u opasnost. Zato nije
iznenadjujuce da tuzilastvo do sada nije imalo mnogo srece u nastojanjima da navede
ljude bliske Milosevicu da svedoce protiv njega. Oni koji su do sada izasli pred sud,
premda nisu bili iz njegovog najuzeg kruga, bili su podvrgnuti njegovom izuzetno
agresivnom unakrsnom ispitivanju, tokom koga on secira problematicne periode iz
njihove proslosti sa ciljem da diskredituje celo svedocenje.

Svedok K-5, koji je svedocio 24.05 i 27.05., je Albaniac koji je bio dousnik srpske
policije i vojske na Kosovu. Sud mu je dao status zasticenog svedoka, sto znaci da je u
sudnici bio zaklonjen paravanom i da su svi detalji koji bi mogli da identifikuju njega ili
mesto odakle je, bili izbrisani iz sudskih spisa. Milosevic je detaljno ispitivao svedoka o
kriminalnim aktivnostima iz njegove proslosti, i pitao ga je koje mu je beneficije doneo
status zasticenog svedoka. Premda je sudija Mej odmah intervenisao rekavsi da “to nije
tema o kojoj svedok treba da diskutuje,” Milosevic je jasno sugerisao da je K-5 na neki
nacin profitirao time sto je pristao da svedoci.

U mnogim jurisdikcijama je uobicajeno da sud svedoku koji pristane na saradnju obeca
ublazenje kazne, fizicku zastitu ili cak financijsku nadoknadu. Medjunarodni sud ce
mozda uskoro da se nadje pred dilemom: da li da garantuje amnestiju potencijalnim
svedocima iz najuzeg kruga moci. Medjutim, takve nagodbe povecavaju verovatnocu da
ce slusaoci da dozive svedokove informacije kao kupljenu robu, nesto cemu nije za
verovati. U savrsenijem sistemu, predlozio je tuzilac Najs, sud bi prosto mogao da prisili
svedoka da svedoci. Zato sto bi saradnja sa sudom bila obavezna, bilo bi reseno pitanje
kupljenih svedocanstava, i bilo bi teze suprotnoj strani da diskvalifikuje celo
svedocanstvo osobe na osnovu mutnih epizoda iz njene proslosti.

Bez obzira na pravni sistem, sud mora da izvuce verodostojne informacije iz svedoka cija
proslost ukazuje na to da je on spreman i na neposteno ponasanje. Milosevicev agresivan
stil unakrsnog ispitivanja o motivima i proslosti svedoka bi jos skuplje kostali tuzilastvo
da se sudjenje odvija pred porotom. Nestrucnjaci bi, pre nego sudije, mogli da
diskvalifikuju celo svedocenje ako bi svedoka procenili kao neiskrenog, ili kao osobu
sklonu kriminalu. Ipak, sudije bi mogle bolje da kontrolisu Milosevica, pogotovo kada
unakrsno ispituje svedoke. Do sada, sudje su nerado zahtevali od Milosevica da ublazi
svoj nastup, dajuci mu vece slobode s obzirom na to da se sam brani. Medjutim, kada bi
Milosevic bio prisiljen na profesionalnije ponasanje, bila bi postignuta tri cilja: skodljive,
a nebitne, informacije o svedoku ne bi bile iznete u sudnici, svedok ne bi bio bez razloga
dovodjen u nelagodnu situaciju, i bilo bi ustedjeno vreme koje je potrebno za kompletno
i nepristrasno sudjenje.

Pravilo 90 Pravilnika o dokaznom postupku daje troclanom vecu sudija dosta siroke moci
da usmeravaju ispitivanje svedoka. Oni imaju pravo da intervenisu tokom ispitivanja
svedoka, kako bi istina bila sto pre utvrdjena a da bi pri tom bilo izbegnuto nepotreban
utrosak vremena. Iako unakrsno ispitivanje moze da se koristi da se obori kredibilnost
svedoka, Pravilnik daje sudijama pravo da ogranice takav tip ispitivanja. U SAD, sesti
amandman [americkog Ustava, prim.prev.] garantuje pravo na unakrsno ispitivanje, ali je
Vrhovni sud presudio da to ne znaci da stranka u procesu ima pravo da ispituje svedoke
na proizvoljan nacin. Na primer, cesto je dozvoljeno svedoka ispitivati o njegovoj (ili
njenoj) kriminalnoj proslosti, ali pitanja moraju da budu ogranicena na informacije o
presudi a ne o detaljima prekrsaja. Takodje, sudije mogu da prekinu ispitivanje svedoka o
njegovom ranijem sukobu sa zakonom ako te informacije nisu relevantne kao pokazatelji
njegove pristrasnosti ili neiskrenosti.