Problematični dokumenti bi mogli da prevare Sud
Thursday, 25 September, 2003
Problematični dokumenti bi mogli da prevare Sud
Thursday, 25 September, 2003
Međunarodni sud ima relativno lake kriterijume u dokaznom postupku. Pravilo 89C kaže da 'Veće može da prihvati sve relevantne dokaze koje smatra vrednim razmatranja.' Na suđenju Blaskiću je bilo rečeno da Sud ima vrlo ima nizak prag u ovom pogledu. To je razumljivo, s obzirom na to da profesionalni sudije, a ne laici porotnici odlučuju u ovoj instituciji, i smatra se da su oni sposobni da naprave razliku između proverenih i neproverenih dokaza, i da znaju da ocene vrednost pojedinih dokaza.
Ipak, sudije ne bi trebali da uzmu u obzir sve što im je ponuđeno. Pravilo 89C kaže da dokazi trebaju da budu prihvaćeni samo ako su 'relevantni' i ako imaju dokaznu vrednost.' Drugim rečima, materijal mora da dokazuje ii osporava neki sporni element u raspravi. Paragraf B istog člana sadrži opšte upozorenje, 'u slučajevima koji nisu opisani drugde u ovom članu, Veće će da primeni ona pravila dokaznog postupka koja najviše doprinose rasvetljavanju pitanja na nepristrasan način, i koja su u skladu da duhom Statuta i opštim pravnim principima.'
Osnovni pravni princip je traženje pravde, a to je i primarni cilj suđenja. Tome ništa ne doprinosi kada se u dokazni materijal uvrste dokumenti koji su možda falsifikati. Paragraf E daje Veću pravo da 'zatraži verifikaciju autentičnosti dokaznog materijala.' Nadalje, pravilo 95 kaže da 'nikakvi dokazi neće biti prihvaćeni koji su pribavljeni na način koji navodi na sumnju o njihovoj verodostojnosti ili ako bi prijem tih dokaza bio suprotan, ili ako bi narušio integritet suđenja.'
Dokument može biti verifikovan kroz svedočenje autora dokumenta, ili osobe koja pozna aautora i može pouzdano da prepozna njegov ili njen potpis, ako autor nije dostupan sudu. Ako je deo dokumentacije koja je redovno dopunjavana novim dokumentima, osoba koja je vodila dokumentaciju može da potvrdi da dokument ima sve elemente koji ukazuju na njegovu autentičnost. Ali, Sud dozvoljava pretresnim većima i da prihvate u dokazni materijal i neverifikovane dokumente. To samo po sebi ne znači da ga sudije prihvataju kao pouzdan i autentičan dokaz, i podrazumeva se da će sudije u odlučivanju da ocene koliko težine da daju pojedinom dokumentu. Dokumenti čija autentičnost nije verifikovana mogu da uopšte ne budu uzeti u obzir pri odlučivanju, čak i ako su prihvaćeni među dokazne materijale.
Problem verifikacije je ponovno postavljen za vreme unakrsnog ispitivanja svedoka B-1505. Milošević je ponudio dokument pod naslovom 'Izveštaj o genocidu i ratnim zločinima protiv srpskog naroda u Višegradu 1991 i 1992 godine.' Izveštaj je bio upućen državnom tužiocu 15. marta 1993., a njegov autor je tadašnji opštinski javni tužilac opštine Višegrad, Draško Lazar. Svedok je rekao da nije ranije video izveštaj, ali je primetio da je pisan dosta posle događaja na koje se, navodno, odnosi, i da je u to vreme Srpska demokratska Stranka (SDS) imala apsolutnu vlast u Višegradu i okolini. B-1505 je rekao da ne smatra taj dokument verodostojnim.
Sudija Mej je takođe izrazio zabrinutost oko dokumenta kog je sastavila jedna strana u konfliktu (a ne objektivan posmatrač.) Sudija Dermot Grum (Dermot Groome) je rekao da iz tog razloga tužilaštvo nije ponudilo Veću na razmatranje slične dokumente čiji su autori Muslimani ili Hrvati. Takvi dokumenti su 'sami po sebi nepouzdani' rekao je. Sudija Mej je rekao da, ako bi Sud prihvatio u razmatranje taj dokument, morali bi da prihvate i slične dokumente koji su sastavile druge strane u sukobu. 'Gde bi bio tome kraj?,' zapitao se na glas. Grum je odgovorio: 'Posao Veća bi time bio otežan.'
Sudija Mej je objasnio svoje razloge: 'Imamo dve strane u sukobu. I jedni i drugi krive svoje protivnike, u biti govoreći 'vi ste krivi.' Pitanje je da li trebamo da analiziramo svaki dokumenat koji jedna ili druga strana proizvedu a koji nije verifikovan, ili da čekamo da donesu dokaze.' Dodao je još da 'obema stranama bi moglo da bude u interesu da donose takve dokumente, i da kroz njih iznose laži u propagandne svrhe. Zato su oni bezvredni…' Dvojica kolega sudije Meja se nisu složili i prihvatili su dokument bez verifikacije. Sudija Mej je na sledeći način objasnio zašto se ne slaže: 'Izlažemo se opasnosti da budemo preplavljeni neobjektivnim dokumentima u kojima nema ni reči istine. Pravilno bi bilo da autor dokumenta dođe da svedoči.'
Iako je bio u manjini u toj situaciji, sudija Mej već sledeće nedelje nije učinio ništa da spreči unošenje u dokazni materijal sličnih dokumenata. Dok je unakrsno ispitivao Mustafu Ramića, bivšeg gradonačelnika Brčkog, Milošević je izneo nekoliko 'službenih' beležaka koje su napisali neimenovani agenti Službe bezbednosti Republike Srpske znatno nakon događaja koje su, navodno, opisivali. Ramić je rekao da se u oba slučaja radi o flasifikatima. Jedan je bio navodni izveštaj o sastanku koji je održan u Brčkom 1.5.1991., pre početka rata, i jedina točka dnevnog reda bila je, navodno, kako naoružati Muslimane. Svedok se setio sastanka, ali je rekao da se diskutovalo o zahtevu Srba iz Brčkog da osnuju odvojenu srpsku opštinu. Datum na izveštaju bio je 18.10.1995.
Milošević je izneo još jedan dokument, spisak 284 imena, sve Bošnjaka iz jednog sela, koji su se, navodno, priključili 108. brigadi Armije B-H 1. maja 1991., na dan kada je počeo rat u Brčkom. Verovatno je razlog što je Milošević pokazao taj dokument taj što mu je stalo da pokaže da se radilo o sukobu dve armije, a ne o napadu na civile, kao što tvrdi tužilaštvo. Ramić je opet rekao da se radi o falsifikatu, jer je 108. brigada formirana tek 17. maja. Takođe je upozorio da ni jedno službeno lice nije potpisalo taj dokument, i da je njegov autor mogao biti bilo ko. Datum na dokumentu je 7. 11. 1995.
Sudije su se obratili tužilaštvu sa zahtevom da navedu izvor, ali je tužiteljka Melisa Pek (Melissa Pack) rekla da oni u tužilaštvu nisu nikada videli taj dokument. Rekla je da sa rezervom gleda na njega, i predložila je Sudu da ga prihvati samo na verifikaciju. Sudija Mej je rekao: 'Očigledno optuženi dobija mnogo pomoći. To možda trebamo da uzmemo u obzir kada odlučujemo o tome koliko mu je dodatne pomoći potrebno.' Ova primedba se odnosila na Miloševićevu žalbu da nema mogućnosti da se brani, i da tužilaštvo ima na raspolaganju daleko veća sredstva i više ljudi.
Optuženi je nastavio da iznosi neverifikovane dokumente, od kojih su neki bili napisani znatno nakon događaja na koje su se odnosili. Neki su imali na sebi pečat Republike Srpske, i datum mnogo godina nakon dana kada su pisani. Sud ih je ipak prihvatio.
Konačna grupa dokumenata su bile optužnice i presude protiv gospodina Ramića za zlodela koja je on, navodno, počinio 1992. On nikada nije video ni jedan od ovih papira sve dok mu ih tužioci nisu pokazali neposredno pre njegovog svedočenja. Prviput je čuo da je optužen za nešto kada je već bilo suđenje završeno (sudili su mu u odsustvu,) i kada je presuda bila izrečena. Na pitanje sudije Robinsona da li je ikada bio uhapšen zbog dela za koje je optužen, Ramić je odgovorio: 'Naravno da nisam. To ne dolazi u obzir. Ja smatram ovo apsolutnom farsom.' Sudija Robinson je zatražio od prijatelja suda Branislava Tapuškovića objašnjenje zakona koji su u to vreme važili u Republici Srpskoj. Da li je bilo pravno moguće, pitao je sudija, suditi nekome u otsustvu, a da nije učinjen nikakav napor da mu se uruči optužnica? Tapušković je odgovorio: 'Sud bi morao da uradi sve da obezbedi prisustvo optuženika na suđenju.' Ako ne bi uspeli da mu uruče optužnicu, 'onda bi osoba bila pozvana na ročište.' Suđenje u odsustvu bi moglo da počne samo ako se optuženi ne bi odazvao pozivu. 'Ako bi se optuženi kasnije pojavio, suđenje bi moralo da se ponovi.'
Ramić je rekao da mu nikada nisu uručeni optužnica i poziv za suđenje, iako se redovno vraćao u Brčko posle završetka rata. Pre godinu i po dana je pročitao u novinama da je su Brčkom oslobodio odgovornosti njega i ostale optužene. Ramić tvrdi da nisu imali od čega da ga oslobode. 'Nisam kriv i nisam prihvatio odgovornost.' Presud protiv njega nije nikad postala pravosnažna. Zatražio je da ceo proces bude poništen, ali nema saznanja da li je to učinjeno.
Milošević je dobio optužnicu i presudu od Tužilaštva, po Pravilu 68. U njemu stoji: 'Tužilac će, u najkraćem mogućem roku, da obavesti odbranu o postojanju materijala o kome tužilac ima saznanja, koji na bilo koji način navodi na zaključak da je optuženi nevin, ili manje kriv, ili na bilo koji način utiče na kredibilitet dokaza tužilaštva:' Šef tužilaštva Džefri Najs (Geoffrey Nice) je objavio ranije da kancelarija tužilaca vrlo darežljivo snabdeva optuženog takvim materijalima, ali da pri tome ne garantuju njihovu autentičnost. Pod tim uslovima je vrlo moguće da neko podmetne tužilaštvu falsifikovane dokumente koji, navodno, ukazuju na nevinost optuženog. Najs je potsetio sud na tu mogućnost.
Na kraju Ramićevog svedočenja, sudija Robinson je izrazio zabrinutost: 'Sve više stičem utisak da Pravilo 68 ne postiže fer odnost prema svim strankama. Nepraktično je i navodi na greške. Treba ga prepraviti tako da ne nanosi štetu optuženom.'
Pravilo 68 može naneti štetu i javnosti koja prati suđenje. Ako anonimni izvor može da preplavi tužilaštvo falsifikatima koji deluju kao da idu u prilog optuženom, Pravilo 68 nalaže tužiocima da mu taj meterijal predoče. Tako ogromna količina dokumentacije može da oduzme veoma mnogo vremena sudijama. Ali, ako taj materijal bude primljen među dokaze bez verifikacije, postoji velika opasnost da će uneti zabunu, otežati utvrđivanje istine, i diskreditovati Sud u očima javnosti.
Sud bi morao da zahteva da dokumenti koji su predloženi kao dokazni mateijal bude verifikovani, ili barem da postoji dobar razlog da ih se smatra autentičnim. Čini se da to nije bio slučaj sa nekim dokumentima koje je Sud nedavno prihvatio. U nastojanju da se postave na glave da bi bili maksimalno fer prema optuženom, koji po svom izboru nema pravnog zastupnika, sudije sebi maksimalno otežavaju posao.
