Priznanje i suđenje Biljani Plavšić

Jasno je da je sudjenje izuzetno vazno kada su medju svedocima trojica ambasadora, jedan
Nobelovac i jedan od predsedavajucih juznoafricke Komisije za istinu i pomirenje. U
uvodnoj reci, advokat odbrane je rekao: 'Ne bi bilo preterano da kazemo je danasnji
pretres mozda najvazniji koji je ikada odrzan, i koji ce ikada da bude odrzan, pred ovim
Sudom. Politicki lider optuzen za ozbiljna krsenja humanitarnog prava, ukljucujuci zlocine
protiv covecnosti, se dobrovoljno predao Medjunarodnom sudu za bivsu Jugoslaviju.'

Pri tome je advokat mislio na Biljanu Plavsic, predsednicu Republike Srpske u vreme rata,
koja je 2. oktobra 2002, prihvatila odgovornost za svoju ulogu u zlostavljanju i progonima
nesrpskog stanovnistva u Bosni i Hercegovini i za kampanju etnickog ciscenja. Progoni,
koji su u pravnoj kategoriji zlocina protiv covecnosti, obuhvataju diskriminaciju, ubistva,
okrutno i nehumano postupanje prema pripadnicima suprotstavljene strane, prisilni
transferi i deportacije stanovnistva, bespravno pritvaranje i drzanje u nehumanim uslovima
u pritvoru, razaranje kulturnih i verskih objekata, pljacke, unistavanja, prisilan rad i
upotreba zarobljenika kao stita na ratistu.

Sefica tuzilastva Karla del Ponte je u svojoj uvodnij reci takodje naglasila znacaj ovog
sudjenja. 'Verujem da je danasnje sudjenje od izuzetne vaznosti u procesu utvrdjivanja
istine o ratu u Bosni i Hercegovini. Ovo je prvi put da je neka osoba koja je bila na
visokom polozaju u bivsoj Jugoslaviji priznala pred ovim sudom svoju odgovornost za
strasne zlocine koji su pocinjeni u ratu u Bosni i Hercegovini.'

U dva i po dana pretresa, svedoci su naglasavali izuzetan ulogu i odgovornost
Medjunarodnog suda. Savet bezbednosti Ujedinjenih Naroda nije formirao Sud samo da bi
sluzio kao forum za utvrdjivanje individualne odgovornosti za zlocine, nego i da bi
odigrao vaznu ulogu u procesima uspostavljanja mira i pomirenja u regionu. Ovo je velika
odgovornost za jednu instituciju, cak i za medjunarodni sud kojeg su formirali i kojeg i
dalje podrzavaju narodi sveta. Medjutim, ne ovisi sve o Sudu; stanovnici zemalja nastalih
raspadom bivse Jugoslavije su ti koji ce da odluce sta dalje da urade sa pravdom koju im
taj sud ponudi.

Plavsickino priznanje i pokajanje su izazvali izuzzetno burne reakcije medju posmatracima
sudjenja. Da li je njeno pokajanje iskreno? Da li je dovoljno? Kako ce da ga prihvate
zrtve? Da li se ona uopste njima obratila? Da li ce njeno priznanje da ohrabri druge
zlocince da priznaju svoje krivice? Da li ce njene reci da promene misljenje o Karadzicu i
Mladicu medju onim Srbima koji ih i dalje podrzavaju? Da li je ona otvorila vrata za
istinsko pomirenje? Da li je to pocetak zajednicke 'isitne' koju ce da prihvati vecina
stanovnika i svi politicki rezimi u regionu? Kolika vremenska kazna bi bila odgovarajuca
njenoj krivici i njenom ponasanju sada? Kako da se uzmu u obzir potrebe i zelje zrtava?
Kako razumeti Plavsickino ponasanje pre, za vreme i posle rata?

Trojica sudija ce da razmotre barem neka od ovih pitanja dok budu slusali reci tuzilaca,
advokata odbrane i svedoka. Pri tome ce da imaju u vidu Statut i Pravilnik Suda i odluke
koje su njihove kolege doneli u drugim predmetima. Jedinstvena za ovaj slucaj je ogromna
vaznost koju svi pridaju konacnoj odluci sudija, i suprotstavljeni, gotovo nepomirljivi,
interesi stranaka i javnosti. Cini se kao da buducnost mnogih generacija ovisi o ovoj
presudi.

I zaista, ovo ce da bude znacajna odluka cije ce posledice da budu dugorocne, ali
pogresno je i opasno posmatrati je izvan konteksta redovnog rada Medjunarodnog suda.
Takodje bi bilo pogresno i opasno videti ovu presudu kao nesto sto je nametnuto
narodima Jugoslavije - zrtvama, pociniocima zlocina i posmatracima. Bez obzira na to sta
sudije odluce u ovom i u drugim sudjenjima, konacna odgovornost je na stanovnicima
zemalja nastalih raspadom bivse Jugoslavije, jer su oni ti koji ce da odluce da li mogu
pravdu formulisanu u sudnici da upotrebe u svojim privatnim traganjima za istinom,
utehom, pravdom, i za eventualno buduce pomirenje.

Ovo podrazumeva da ce sudije Medjunarodnog suda odgovorno da odigraju svoju ulogu, i
da ce da analiziraju probleme, razmotre sve izjave i dokaze, pri tome postujuci zakon, i da
ce na kraju da donesu i dobro obrazloze svoju odluku. Oni su profesionalcni sa velikim
radnim i zivotnim iskustvima, a uz to su dobro informisani i inteligentni. Ali, oni su ljudi, a
ne bogovi. Moguce je da ce neki segmenti javnosti da pokusaju da upotrebe presudu
Biljani Plavsic za podrivanje procesa koji sada svi velicaju, i verovatno je da ce neki da
budu nezadovoljni presudom. Mozda cak niko nece da bude zadovoljan presudom. Sve
ovisi o tome sta ljudi ocekuju i zele. Presuda ne moze da bude savrseno pravedna, jer
nikada ne moze da povrati ono sto je izgubljeno, a ne moze ni da podvrgene pocinioce
istim patnjama kakve su oni prouzrokovali drugima, jer bismo pri tome mi izgubili svoju
humanost.

Sudije ne mogu ni da obezbede ni da sprece pomirenje medju pripadnicima nekada
zaracenih strana na Balkanu. Nihova odluka ce da ima posledice, ali stanovnici Bosne i
Hercegovine i ostalih zemalja su ti koji ce da odluce kakve ce da budu te posledice. Niko
ne moze da kaze onima koji su stradali kako da reaguju na Plavsickino priznanje i
pokajanje. Kao sto je naglasio doktor Aleks Boren, nekadasnji kopresedavajuci Komisije
za istinu i pomirenje u Juznoafrickoj Republici, zrtve nisu monolitske, i nece svi da reaguju
na isti nacin. Takodje niko ne moze da pretpostavi kako ce da reaguju drugi zlocinci, i da
li ce mozda njeno priznanje i konacna presuda njih da ohrabre da istupe i priznaju svoje
grehe.

Oni koji su bili svedocima Plavsickine rasisisticke politike, ili pak oni koji smatraju da je
Srbija vodila odbrambeni rat, verovatno nece da promene misljenja kada cuju presudu.
Verovatno neki sumnjaju u istinitost njenog priznanja. Ali, pomirenje postaje moguce tek
kada sira javnost prihvati Plavsickinu interpretaciju cinjenica, a ne varijantu koju nude
njeni bivsi partneri -- Milosevic, Karadzic, Mladic i Krajisnik. Svojim priznanjem, Biljana
Plavsic je otvorila mogucnost normalizacije zivota. Ali, tu priliku trebaju da iskoriste
upravo oni ljudi ciji zivoti su u vecoj ili manjoj meri poremeceni ratom u kome jo ona
igrala jednu od kljucnih uloga. Presudu ce da izreknu sudije; stanovnici bivse Jugoslavije
ce da odluce u koju svrhu ce da upotrebe Plavsickino priznanje.