Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Pristinski Posleratni Bum

Godinu dana posto je pretvorena u avetinjski grad, Pristina je ponovo ozivela.
By IWPR Balkans

Srecna deca su se pela po kolima, mahala albanskim zastavama i gurala se na ulicama Pristine u cetvrtak vece, 16.marta da bi proslavila islamski praznik Bajram.


"Prosle godine nismo ga slavili jer je pocelo bombardovanje", rekao je jedan starac brisuci suze iz ociju. "Sada smo se oslobodili 'shkiet' (Srba)"


Gotovo godinu dana posto je NATO zasuo Kosovo bombama i oslobodio ovu pokrajinu iz Milosevicevih kandzi, Albanci uzivaju u novostecenoj slobodi.


U toku poslednje godine doslo je do velike promene u njihovim zivotima. Ljudi iskoristavaju prilike koje su im prethodno bile uskracene.


Drzavna preduzeca i institucije otpustili su vecinu Albanaca u toku godina pred pocetak sukoba, hiljade njih se sada vracaju na svoja radna mesta. Osecaj ponosa cesto nadoknadjuje slabe plate koje primaju od strane medjunarodnih vlasti koje upravljaju pokrajinom.


Mnogi su nasli unosnije poslove u medjunarodnim institucijama u Pristini, sto im omogucava da uzivaju relativno visok standard.


"Sada imam pred sobom buducnost koju nisam imala u toku Milosevicevog rezima", kaze Fatma, student ekonomije. "Prethodno sam jedino u privatnom albanskom preduzecu mogla da trazim zaposlenje. Stvari su se sada promenile. Kada zavrsim fakultet ne mislim da cu biti nezaposlena."


U glavnom gradu cveta biznis, uglavnom zbog toga sto jos nema poreza na robu. Stoga se u prodavnicama moze naci sve sto se moze pozeleti.


"Nekada sam morao da dajem mito i da se oslanjam na srpske veze da bih uvezao robu", kaze jedan vlasnik prodavnice. "Sada nam robu donose sa svih strana i ne placamo porez."


Cak i ulicni prodavaci imaju koristi od ovog prosperiteta. "Ako nemas redovan posao, jos uvek mozes zaraditi na ulici prodavanjem sitnih stvarcica koje Albanci vole da kupuju - bizuterija, naocari za sunce, kozmetika i jeftini CD albumi i knjige", kaze Agim, sredovecni covek koji prodaje knjige iz svojih kola, parkiranih ispred glavnog hotela Pristine.


Bujar, prodavac novina u kaficu "Monako", kaze da mu niikad nije bolje islo. "Krenulo mi je jer ima puno stranaca, ali su i Albanci redovne musterije", kaze on.


"Pre sam prodavao samo nedeljne novine i casopise jer nije bilo bezbedno biti vidjen sa medjunarodnim novinama koje kritikuju Milosevica. To vise ne predstavlja problem."


Sa toliko stvari koje su dobro krenule, mali broj ljudi razmislja o problemima. Medjutim, posle malo zapitkivanja ljudi se zale.


Jedan od razloga nezadovoljstva je nesto sto do sada nisu iskusili - nedostatak elektricne energije. Ljudi su bez struje vise sati dnevno. Brujanje malih generatora moze se cuti u prodavnicama i kancelarijama po celom gradu.


Pristinske ulice pune rupa koje je Beograd zapustio predstavljaju jos jedan izvor prigovora. Takodje i zakrcenost saobracaja. Razna kola sa tablicama iz Svajcarske i Nemacke doprinose saobracajnoj guzvi. Ovo i odsustvo semafora cini voznju opasnom.


Bezbednost predstavlja najvecu preokupaciju. Lokalni barovi puni su mladih ljudi koji se nocu peske vracaju kuci. Medjutim devojke kazu da se nikad ne vracaju same ukoliko nemaju musku pratnju. Iako su slucajevi kidnapovanja od nedavno smanjeni, cveta prostitucija narocito zbog velikog broja stranaca u gradu.


Prepuni kafici i prodavnice brze hrane daju utisak da se zivot u gradu vraca u normalu, medjutim sporadicna pucnjava podseca da ima tenzija ispod povrsine.


"U Pristini vlada bezakonje", kaze jedan mladi Albanac. "Imamo policiju ali sta ona radi da bi sprecila kriminal? Naplacuju se kazne ludim vozacima, ali smo culi da je samo 40 odsto platilo kazne proslog meseca. Drze 72 sata u pritvoru uhapsene, a zatim ih pustaju iako su osumnjiceni za ubistvo."


Ljudi se takodje brinu zbog nemira u severnoj Mitrovici i "istocnom Kosovu" kao i zbog 2000 Albanaca koji trunu u srpskim zatvorima.


Ipak, uprkos svim ovim problemima, nijedan Albanac ne moze zamisliti da ce ikada vise ziveti sa Srbima. To ce predstavljati veliku poteskocu za medjunarodnu zajednicu ukoliko pokusa da promovise zajednicko zivljenje u posleratnom Kosovu.


Llazar Semini je vodja projekta IWPR u Pristini.