Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

PRICA O SRPSKIM POGUBLJENJIMA

Svedoci su detaljno opisali masovna ubistva koja su pocinili bosanski Srbi.
By Emir Suljagic

Na sudjenju dvojici oficira vojske bosanskih Srba – Vidoju Blagojevicu i Draganu Jokicu – protekle su sedmice izjave dala i dvojica svedoka koji su preziveli srebrenicki masakr, i koji su sudu rekli da je jezivi zlocin zapravo bio izveden s nezamislivom preciznoscu.


Oni su takodje (doduse, u posrednoj formi) izneli i dokaze koji dodatno osnazuju navode po kojima je i sama Srbija sudelovala u srebrenickom masakru, koji se odigrao nakon sto su u julu 1995. snage bosanskih Srba zauzele «bezbednu zonu» UN-a.


Blagojevic je u vreme zlocina bio komandant Bratunacke brigade, dok je Jokic bio zapovednik inzenjerije Zvornicke brigade. Zbog navodnog organizovanja ubistava i potonje operacije zataskavanja, oni su optuzeni za genocid, zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona i obicaja rata.


Prvi svedok, koji se na sudu pojavio pod sifrom P-105, ispricao je kako se, u vreme haosa koji je vladao poslednjih dana postojanja enklave – zajedno sa suprugom, cerkom, snahom i njenih cetvoro dece – sklonio u holandsku bazu UN-a u Potocarima, dok su njegovi sinovi pokusali da pobegnu. Jedan od njih se jos uvek vodi kao nestao, dok je drugi marta ove godine sahranjen na prvom masovnom pogrebu zrtava u Potocarima.


Porodica ovog svedoka je prvu noc provela u Potocarima, u napustenoj fabrickoj zgradi u neposrednoj blizini logora UN-a, a sve u nadi da ce je snage UN-a zastititi. A kada su narednog jutra, 12. jula, srpske snage usle u Potocare, vojnici su ih uveravali da je njihov jedini zadatak nalazenje eventualnih ratnih zlocinaca.


Medjutim, stanje je svakog trena postajalo sve gore. «Kada je pala noc, poceo je uzas. Mogli ste da cujete ljude kako vriste, ponekad biste culi i pucanj, ponekad ne», kaze on.


P-105 je takodje rekao da su u jednom trenutku srpski vojnici usli u fabricku zgradu i zatrazili vodu. Jednom od njih su ruke bile krvave i zeleo je da ih opere. «Tu smo noc proveli u strahu. Mnogi su poginuli», kaze on.


Sutradan ujutru, 13. jula, P-105 je pokusao da se ukrca u jedan od autobusa kojima su civili prevozeni u Tuzlu (grad koji se nalazio na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade). Ali, bilo je toliko mnogo onih koji su takodje pokusavali da to ucine, da on sve do jedan cas popodne nije uspeo u tome.


P-105 je u velikoj grupi uspeo da prodje prvu barikadu, ali kada je stigao do druge, vojnici su ga odveli na stranu i rekli mu kako ne moze da nastavi dalje. Njegova snaha sa decom ukrcala se u kamion, a on je bio odveden u jednu belu kucu pokraj puta u kojoj se vec tiskalo vise stotina ljudi.


Sat kasnije, stigla su dva autobusa, kojima su ti ljudi odvezeni u Bratunac (grad udaljen pet kilometara od Potocara), gde su iskrcani ispred skolske zgrade. «Na ulazu su nam rekli da ostavimo sve, i torbe, i hranu. Potom je stigla i druga grupa i mi smo se popeli gore», rekao je svedok.


Ubrzo su pripadnici srpskih trupa – medju kojima su neki nosili vojne, a neki plave policijske uniforme – poceli da izvode ljude iz ucionica. «Tada smo shvatili da stvari ne idu u dobrom pravcu», izjavio je P-105.


Ljudi su bili nasumice izvodjeni iz ucionice i potom premlacivani, kaze on. «Spolja se cula stalna vriska, ali niste mogli da pogledate kroz prozor kako ne bi pripucali na vas», dodao je svedok.


Zatvorenici su bili snabdevani vodom, ali te noci nije bilo hrane. Ujutro su stigli autobusi i, tek kad su se ljudi ukrcali, bilo im je dato po jedno parce hleba.


Kolona autobusa krenula je iz Bratunca u Zvornik, prelazeci granicu sa Srbijom, da bi potom, krecuci se ka severu, ponovo – u blizini Loznice (grad u Srbiji) – usla u Bosnu. Konvoj se zaustavio u Pilici, selu koje se nalazi na potezu izmedju Zvornika i Bijeljine.


Zatvorenici su ponovo isterani iz autobusa i uterani u tamosnju skolsku zgradu. Tu su proveli citavu noc, da bi sledeceg jutra stigli srpski strazari i rekli im da ce svi biti prebaceni u Sarajevo, ali da bi za taj transport trebalo da plate 20 nemackih maraka.


«Jedan od tih ljudi je rekao da ima 100 maraka, pa je sa sobom poveo jos cetvoro svojih prijatelja i rodjaka, koji su se ukrcali u autobus», kaze P-105.


P-105 je ostao u zgradi. Zapazio je da autobusi isuvise brzo odlaze i vracaju se da bi uopste mogli da stignu do Sarajeva. Video je da su ljudima bile date lanene tkanine i da im je receno da ih pocepaju i medjusobno se vezu pre ukrcavanja. Uskoro se pokazalo da su autobusi ljude odvozili na obliznje vojno poljoprivredno dobro u Branjevu i da su oni tamo bili ubijani.


P-105 je bio medju poslednjima koji su izasli iz skolske zgrade. Na autobusu se, po njegovim recima, nalazio natpis «7. juli», sto je inace naziv drzavnog autobuskog preduzeca iz Sapca (grad u Srbiji, nedaleko od Beograda). To preduzece svoje ime duguje jednom tadasnjem drzavnom prazniku – tog datuma su srpski komunisti podigli ustanak protiv nacista u Drugom svetskom ratu.


Autobuska voznja trajala je svega nekoliko minuta – put je bio dug samo dva kilometra, u Branjevu je vec bio kraj. Ljude su u malim grupama izvodili iz autobusa i sprovodili ih do polja koje je bilo «prepuno leseva». Tek tada je P-105 zaista shvatio da ce ih sve pobiti. «Dok su nas izvodili iz autobusa, neki ljudi su zatrazili da nam prvo daju vode, pa da nas tek onda pogube», kaze on.


Jedna po jedna grupa bila je postrojavana, da bi potom na svaku od njih pucao streljacki vod.


Svedoka su meci promasili, ali je on ipak zajedno s ostalima pao. Prekriven telima, on se citavog tog dana – dok su pristizale nove grupe i dok su vrsena nova pogubljenja – pretvarao da je mrtav.


Pod okriljem noci, zajedno sa jos dvojicom prezivelih, uspeo je da pobegne sa mesta zlocina. Napokon je sa ostalima bio i zarobljen; pukom srecom nisu ubijeni, nego su nekoliko meseci kasnije razmenjeni.


Drugi svedok koji se u sudu pojavio ove sedmice bio je Kemal Mehmedovic.


Za razliku od prethodnog svedoka, Mehmedovic je bio u onoj grupi ljudi koja je napustila enklavu u noci 11. jula, pokusavajuci da se probije do teritorije pod kontrolom vlade.


Dok su napustali enklavu, kolona je u vise navrata bila napadana, pa je tako bila i razbijena. U tom haosu, Mehmedovic se odvojio od svog brata. Od tada ga nije video.


Ujutro 13. jula, grupu u kojoj se nalazio Mehmedovic opkolile su srpske snage. On nije znao gde se tacno nalazi. Citava se grupa, u kojoj je bilo i ranjenih, predala, a potom je bila odvedena na jedno polje u Sandicima (selo na putu koji povezuje Bratunac i Konjevic Polje).


Tamo se, u trenutku kada je stigla Mehmedoviceva grupa, vec nalazilo oko 1,000 zarobljenika. Te veceri je i general Ratko Mladic, komandant vojske bosanskih Srba, dosao i odrzao im govor, obecavsi im da ce biti razmenjeni.


Ubrzo su vojnici koji su ih cuvali bili zamenjeni drugom grupom. Jedan od onih koji su odlazili upozorio je zarobljenike da su novi strazari u stvari «Arkanovi momci».


«Cim su stigli, prisilili su nas da legnemo na stomak i vicemo: «Ziveo kralj!», tvrdi Mehmedovic. Kasnije se u blizini polja zaustavila kolona autobusa i kamiona, nakon cega su vojnici naredili zarobljenicima da potrce i ukrcaju se.


Autobusi su se poredjali i srpski su strazari potom pozvali sve one koji su dosli iz Srebrenice da izadju. Njih su odveli u obliznju garazu. «Culi smo tupe udarce, krike, pucnjeve, tisinu, a onda sve to iznova, vise puta tokom cele noci», kaze on.


Ujutro su ljudi u konvoju od 30 autobusa bili odvedeni u Zvornik, ali umesto razmene koja im je obecana, autobusi i kamioni su nastavili dalje, ka selu Grbavci.


Usledio je poznati razvoj dogadjaja: iskrcavanje iz autobusa i kamiona, ulazak u skolsku zgradu, izlazak odatle, povratak u autobuse i kamione. Ovoga puta, pripadnici srpskih snaga su ljudima rekli da ih vode u logor za ratne zarobljenike u Bijeljini. Medjutim, pre poslednjeg ukrcavanja, bio im je stavljen povez preko ociju.


«Kada smo kretali, jedna zena u uniformi je na izlasku svakome od nas dala po casu vode», rekao je Mehmedovic.


Nakon voznje po blatnjavom putu, kamion se zaustavio, ali ne u Bijeljini, nego na jednom polju «usred nicega». Zarobljenici su isterani i postrojeni. «Kroz povez sam uspeo da vidim kako mi se pod nogama nalazi mrtav covek», izjavio je svedok.


A onda su srpski vojnici otvorili vatru. Posto se nasao medju lesevima, svedok je provirio kroz povez i video grupu vojnika i buldozer. Medju vojnicima je prepoznao i svog nekadasnjeg kolegu, Gojka Simica. Cuo je da je on predlozio ostalima da odu na obliznje polje i pobiju zarobljenike koji su jos uvek bili tamo. Svi su se s tim saglasili, pa je buldozer ugasen.


Vecina vojnika je otisla, ostalo ih je jedva nekoliko. Ubrzo je jedan covek iz Srebrenice, koji je preziveo streljanje, ustao i pokusao da pobegne. Srpski vojnici su otvorili vatru, a u nastaloj gunguli Mehmedovic se takodje pridigao i poceo da bezi. Vojnici su i na njega otvorili vatru, ali je Mehmedovic uspeo da pobegne i sakrije se u obliznjem kukuruzistu.


Kao osoba koja je ocigledno dozivela tesku traumu, Mehmedovic je dao i precizan opis ambijenta u kojem se sve to desavalo.


Prisetio se i da je bezeci morao da predje prugu, sto predstavlja veoma vaznu informaciju koja je haske istrazitelje navela na zakljucak da se mesto zlocina i masovna grobnica nalaze u Orahovcu (selo u okolini Zvornika).


Emir Suljagic je izvestac IWPR-a iz Haga.