Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

PREŽIVELI IZ MANJAČE TRAŽE SPOMENIK

Bivši zatočenici logora smatraju da ono što su doživeli biva ignorisano.
By IWPR ICTY
Bivši zarobljenici nameravaju da zatraže da se na mestu zloglasnog logora Manjača podigne memorijalno zdanje. Oni smatraju da se zvaničnici ne trude da sačuvaju sećanje na zlodela koja su se na tom mestu dogodila.



Na svečanosti kojom je obeleženo sedamnaest godina od zatvaranja logora, predsednik Saveza logoraša Bosne i Hercegovine je rekao kako je zgrožen činjenicom da se na njoj nije pojavio niko od zvaničnika.



„Ponižavajuće je to što nijedan predstavnik vlade nije bio dovoljno pristojan da se pojavi“, kaže Murat Tahirović. „Sve smo ih pozvali: predsedništvo, vijeće ministara, političke stranke – ali nas oni nisu udostojili odgovora. Ovo samo pokazuje da su zvaničnici Bosne i Hercegoviune zaboravili ono što se u Manjači dogodilo 1992.“



Direktor Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC), Mirsad Tokača, kaže kako uopšte nije iznenađen time što pomenutoj svečanosti nije prisustvovao niko od političara.



„Što se tiče vlasti, ovo je samo nastavak ignorisanja žrtava i onoga što se u Bosni događalo od 1992. do 1995.“, rekao je on.



Međutim, potpredsednik Republike Srpske (RS) Adil Osmanović kaže kako odsustvo vlasti ipak nije posledica svesne namere.



„Ja lično znam da nisam mogao da prisustvujem svečanosti zbog ranije ugovorenih obaveza“, kazao je on. „Verujem da se i mojim kolegama dogodila ista stvar.“



Preko 500 bivših zatočenika i članova njihovih porodica okupilo se 14. novembra na brdu Manjača (kod Banja Luke), kako bi obeležili sedamnaestu godišnjicu zatvaranja logora. Jednostavno polaganje cveća i kratka obraćanja trojice bivših zatočenika trebalo je da posluže kao opomena da se „Manjača nikada i nigde ne sme ponoviti“.



„Nemam reči kojima bih opisao ono što sam preživeo“, kaže Hamid Čirkić, bivši pritvorenik iz opštine Sanski Most (severozapadna Bosna). „Običnom čoveku je to nepojmljivo.



„Verujte mi, svaki put kad dođem u Manjaču, imam fleš-bekove onih stravičnih slika i prevrće mi se utroba.“



Dana 16. seprtembra 1991. Srpska demokratska stranka (SDS) proglasila je srpski autonomni entitet na području Krajine, u severozapadnoj Bosni.



Među brojnim zatvorskim logorima koji su osnovani za Bošnjake i Hrvate, najveći i najzloglasniji bili su Manjača (na području Banja Luke), te Trnopolje, Omarska i Keraterm (na području Prijedora).



Kao predstavnik bosanskog Instituta za nestale osobe, Jasmin Odobašić, kaže da su hrvatski ratni zarobljenici u Manjači bili zatočeni već od 1991. godine, a da su im se u junu 1992. pridružili i civili – bosanski Hrvati i Muslimani.



„Bivše vojne kasarne na Manjači – tačnije, nekoliko ambara koji su im pripadali – pretvoreni su od strane srpskih vlasti u koncentracioni logor“, kazao je on.



„U Manjači smo bili pritvoreni u šest staja“, priseća se Čirkić. „Najstrašnija je bila konjušnica broj tri, koju smo mi pritvorenici zvali ’bela kuća’ i odakle su dopirali stravični krici novopridošlih ljudi koji su bili mučeni i tučeni.“



Ovaj logor, koji se nalazio na brdu Manjača pokraj grada Banja Luke, pomenut je i u nekoliko optužnica Haškog tribunala – uključujući i one protiv političkih predstavnika bosanskih Srba (Momčila Krajišnika i Biljane Plavšić), kao i na suđenju bivšem srbijanskom silniku Slobodanu Miloševiću, koji je bio optužen za organizovanje pokušaja etničkog čišćenja ne-Srba na onim terirtorijama koje je Beograd želeo da zauzme. Milošević je umro 2006. godine, nekoliko sedmica pre okončanja sudskog procesa.



U logoru je boravilo oko 5,000 zarobljenika – većinom muškaraca u starosnoj dobi između 18 do 60 godina. Logor je uglavnom funkcionisao tokom 1992., pri čemu su vlasti RS-a uporno tvrdile da se radi o ratnim zarobljenicima koji uživaju odgovarajući tretman. Međutim, o opsegu i brutalnosti samih zločina počinjenih u ovom logoru bilo je reči ne samo pred Tribunalom, nego i u presudi Međunarodnog suda pravde (MSP), izrečenoj u parnici koju je Bosna pokrenula zbog genocida.



Pod pritiskom međunarodne javnosti, prva grupa zarobljenika je Manjaču napustila u novembru 1992; a Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) tvrdi da je poslednja grupa pritvorenika oslobođena 18. decembra 1992.



Nema preciznih podataka o tome koliko su žrtava odneli zločini i mučenja u Manjači. Međutim, optužnica je Miloševića teretila za smrt najmanje 37 osoba u tom logoru.



Na suđenju Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu – koje je trenutno u toku pred Haškim tribunalom – takođe se govori o optužbama za ratne zločine koji su 1992. počinjeni u Manjači.



Kao bivši čelnik banjalučkog regionalnog Centra službi bezbednosti, i savetnik političkog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića – kome se sudi za genocid – Župljanin se tereti za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992, godine.



Njegov saoptuženik Stanišić – koji je u aprilu 1992. postao ministar unutrašnjih poslova u vladi bosanskih Srba – tereti se za ubijanje, mučenje i okrutno postupanje nad nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinila lica koja su mu bila potčinjena.



U optužnici protiv Stanišića i Župljanina stoji da su „od maja do kraja decembra 1992. pritvorenici logora Manjača redovno bili premlaćivani na svim mestima, uključujući i okolinu pokretne bolnice, konjušnice i ostale zgrade.



„Premlaćivanje je vršeno pesnicama, stopalima, pendrecima, drvenim palicama, kundacima i kablovima za struju. U nekim slučajevima se radilo o batinama koje su bile toliko teške da su dovodile do trajnih teških ozleda i smrti.“



Kao predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra, Mirsad Tokača kaže kako sva mesta patnje širom Bosne treba da budu dostojno obeležena i spominjana.



„Neophodno je da budu obeležena sva mesta patnje, a ne samo Manjača. To je nešto što treba učiniti nezavisno od toga kojoj etničkoj ili nacionalnoj grupi pripadaju žrtve. Po mom mišljenju, osnovni kriterijum za obeležavanje takvih mesta trebalo bi da budu sudske presude – odnosno slučajevi u kojima je van svake sumnje dokazano da su počinjeni zločini.“



Zločini koji su počinjeni u logoru Manjača do sada su bili spomenuti samo u jednoj presudi lokalnog bosanskog suda.



Naime, okružni sud u Banja Luci je 2006. godine trojicu bivših logorskih stražara proglasio krivima i osudio ih na 36 godina zatvora zbog mučenja, zlostavljanja i ubijanja.



Kao predstavnik Udruženja logoraša, Murat Tahirović je izjavio kako je komemoracija na Manjači trebalo da posluži kao „znak upozorenja sudstvu, da ih podseti kako veliki broj onih koji su odgovorni za zločine još nisu procesuirani, već žive kao slobodni građani u Bosni ili u zemljama regiona.



„Oni koji su odgovorni, čak i ukoliko su niže rangirani, moraju biti kažnjeni.“



Tahirović kaže da su pritvorenici svesni kako neće biti lako dobiti odobrenje vlasti RS-a za to da se na mestu logora podigne spomenik.



Da bi ukazao na ono što doživljava kao načelno neprijateljsku atmosferu koja u RS-u okružujuje žrtve, on se prisetio i jednog incidenta sa prošlogodišnje komemoracije, kada je nepoznata osoba ispalila nekoliko snajperskih hitaca na njegov auto. Postoje i drugi izveštaji o napadanju ili zlostavljanju posetilaca memorijalnih zdanja širom RS-a.



„Ali nas ništa ne može odvratiti od zalaganja za to da se izgradi spomenik. Na to nas obavezuje zlo koje se tu dogodilo. Naša je obaveza da buduće generacije podsećamo na to zlo, kako bismo sprečili da se ono ponovo dogodi“, kazao je Tahirović.



Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.