Preživeli govori o bošnjačkim „dobrovoljcima“ predodređenim za ubijanje
Svedok kaže da ga to iskustvo i dalje proganja.
Preživeli govori o bošnjačkim „dobrovoljcima“ predodređenim za ubijanje
Svedok kaže da ga to iskustvo i dalje proganja.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 777, 22. februar 2013.)
Osoba koja je preživela masovno pogubljenje koje su izvršile snage bosanskih Srba opisala je ove sedmice pred haškim sudijama svoje muke.
Nermin Karagić je svedočio na poziv tužilaštva na suđenju ratnom komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću.
Karagić je imao 17 godina u vreme kada je u Bosni 1992. izbio rat. Nakon što su se nadomak njegovog sela u opštini Prijedor (severozapadna Bosna) intenzivirali sukobi, on je zajedno sa ostalim članovima porodice pobegao, nadajući se da će se peške probiti do teritorije pod kontrolom bosanske vojske.
On je pred sudom ispričao kako je njegova grupa upala u zasedu snaga bosanskih Srba, nakon čega je odvedena u prostorije kulturnog centra u selu pod nazivom Miska Glava.
Tužilaštvo je Karagića zamolilo da opiše šta se desilo kada su „Srbi zatražili da istupi deset dobrovoljaca“.
„Pa, [srpski stražari] su unapred rekli šta će se desiti [„dobrovoljcima“]. Dok sam bio na vratima, čuo sam na koji će ih način eliminisati. Rekli su da će im iskopati oči“, kazao je Karagić.
On je prethodno svedočio na suđenju bivšem predsedniku prijedorskog Kriznog štaba bosanskih Srba, Milomiru Stakiću. Stakić je 2003. bio osuđen na doživotnu robiju – za zločine istrebljenja, ubijanja i progona. U žalbenom postupku mu je kazna smanjena na 40 godina. Trenutno se nalazi na odsluženju te kazne u Francuskoj.
Karagićevo ranije svedočenje uvršteno je u dokaze u slučaju Mladić, tako da je tužilaštvo ove sedmice postavilo samo neznatan broj dodatnih pitanja.
Svedok je delovao još uvek potreseno zbog onoga što mu se u ratu dogodilo, a u sudnici je tokom svedočenja bio prisutan i neko ko je opisan kao „osoba za podršku“.
Karagić je često tražio da mu se ponove pitanja, a u jednom trenutku se sudijama obratio rečima: „Izvinite, izvinite, izgubio sam se; zaneo sam se zbog ove tragedije.“
Prema njegovom ranijem svedočenju, srpski stražari su uzeli 12 „dobrovoljaca“ iz grupe u kojoj se Karagić zatekao u Miskoj Glavi. Niko od njih se nije vratio. Nakon toga, preostali zarobljenici su autobusom bili prebačeni na fudbalski stadion u Ljubiji.
Kada su izašli iz autobusa, zarobljenici su bili prisiljeni da trče, a vozač ih je u prolazu udarao – kazao je svedok. Dodao je da je ovome prisustvovao i jedan major bosanskih Srba, koji je izgleda bio nadležan za sve to.
Tužilaštvo je pitalo da li su Karagić i ostali muslimanski pritvorenici bili u vojnim ili civilnim uniformama, na šta je on odgovorio da su svi zarobljenici bili odeveni kao civili.
Karagić je rekao da su zarobljenici bili naterani da se postroje u redove, te da je on bio udaren u nos i u potiljak.
Toga dana su, po svedokovim rečima, mnogi zarobljenici bili ubijeni. On je video kako su čoveka pokraj njega nasmrt prebili.
„Video sam kako ga ubijaju kundacima . . . Sećam se da je, dok je umirao, rekao: ’Drkadžije’. Znao sam da i nas žele da se otarase, a pitali su da li smo voljni da nosimo mrtva tela. Tako da smo to radili i ubacivali ih u autobus“, kazao je Karagić.
Prema njegovom ranijem svedočenju, preživeli zarobljenici su ušli u autobus sa mrtvim telima. U jednom trenutku je vozilo prestalo da se kreće i rečeno im je da iz njega izađu u grupama po trojica. Dok se to dešavalo, jedan od zarobljenika je skočio na stražara i srušio ga.
Usledio je haos u kojem je Karagić uspeo da pobegne, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i odveden u jednu kancelariju vojske bosanskih Srba. Pretučen je i prisiljen da postane kopač grobova, sve dok ponovo nije uspeo da pobegne i priključi se koloni koja je otišla na slobodnu teritoriju.
Tužilac Artur Traldi (Arthur Traldi) upitao je kako se ono što je Karagić doživeo odrazilo na njegov život.
„Meni je to bilo teško. Moj brak je bio osuđen na propast. Svih ovih godina imam noćne more“, kazao je on.
„Da li to još uvek utiče na Vas?“, pitao je Traldi.
„Da, da“, rekao je Karagić, zadržavajući suze.
Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant VRS-a, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, čime je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
Mladić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad preko 7,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. bio počinjen u Srebrenici.
Nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, Mladić je u maju 2011. uhapšen u Srbiji.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Mladićev branilac Branko Lukić pitao je svedoka koliko je vremena proveo u prostorijama kulturnog centra u Miskoj Glavi, pre no što je odveden na stadion u Ljubiji.
Karagić je rekao da su on i ostali zarobljenici „morali da pevamo da bismo dobili vodu, a kada bismo izašli pretukli bi nas“.
„Što se tiče vode: da li se iko pomokrio u nju pre no što vam je data?“, pitao je Lukić.
„Ne, ne . . . možda, ne znam. Čak i da se neko pomokrio u nju, mi bismo je svejedno uzeli. Bili smo tako žedni. Temperatura je bila nepodnošljiva“, kazao je Karagić, ponavljajući ono što je na prethodnom svedočenju objasnio.
„Niste videli da je iko to radio“, kazao je Lukić svedoku.
„Nikako, nisam video da je iko to radio“, rekao je Karagić.
Lukić je u više navrata pokušao da pronađe rupe u ranijim izjavama svedoka. Insistirao je da se svedok izjasni o broju zarobljenika prisutnom na različitim lokacijama koje je spomenuo, te tvrdio da u izjavi datoj 1998. Karagić nigde ne kaže da su zarobljenici u Miskoj Glavi bili prozivani i ubijani.
„Iznenađen sam svim tim kontradikcijama. Znam koliko je ljudi bilo odvedeno, pretučeno i nikad se nije vratilo“, kazalo je Karagić.
Tokom pojedinih delova Karagićevog svedočenja Mladić je delovao odsutno, a predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) je u jednom trenutku okrivljenom rekao da se „uzdrži od glasnog smejanja“.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
