Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Pretresno vece sa rezervom gleda na nagodbe za priznanje krivice

By IWPR ICTY
Pretresno vece I iskoristilo je sudska ovlascenja odbivsi preporuku tuzilastva da zatvorska kazna za Momira Nikolica bude u trajanju izmedju 15 i 20 godina, i osudilo ga na 27 godina zatvora zbog njegovog ucesca u masovnom ubistvu 7000 muslimanskih muskaraca i mladica u Srebrenici i etnickog ciscenja 30000 bosanskih Muslimana iz enklave. Nikolic je priznao krivicu po jednoj tacki optuznice za zlocine protiv covecnosti, kao deo nagodbe za priznanje krivice sa tuzilastvom, koji je ukljucivao i njegov pristanak da svedoci u drugim relevantnim slucajevima i da pruzi detaljne informacije o Srebrenici i o drugim zlocinima. Zauzvrat, tuzilastvo je odustalo od preostale cetiri tacke optuzbe, ukljucujuci genocid i zaveru da se genocid izvrsi, i pristalo da sudu predlozi kaznu od 15 do 20 godina zatvora.

Odluka pretresnog veca iznenadila je tuzioce, branioce, optuzenog i one koji dugo posmatraju sudjenja. To je prvi put da je pretresno vece prekoracilo preporuku Kancelarije tuzioca u pogledu kazne. Cak i vise iznenadjuje cinjenica da je vece to uradilo u slucaju gde su tuzilastvo i odbrana postigli nagodbu za priznanje krivice. Iako je vece pazljivo ukazivalo stranama u postupku da ono nije vezano preporukama u vezi sa visinom kazne, i iako je to u pravilima tribunala eksplicitno receno, u skladu sa dosadasnjom praksom tribunala ocekivalo se da ce vece ostati u granicama kazne koje je preporucilo tuzilastvo.

Vece je ucinilo napor da se suoci sa pitanjem nagodbi za priznanje krivice, koje su tek odnedavno prihvacene u pravilima tribunala. Sud je u svojoj odluci zakljucio: 'Pretresno vece naslo je za neophodno da ispita da li su nagodbe za priznjanje krivice prigodne u slucajevima koji ukljucuju ozbiljne povrede medjunarodnog humanitarnog prava koji su dospeli pred ovaj tribunal'. Iako praksa nacionalnih sudova moze da obezbedi neke smernice, vece je istaklo da je tribunal veoma drugacija ustanova, sa drugacijim mandatom. 'Zlocini koji spadaju u nadleznost ovog tribunala su fundamentalno drugaciji od krivicnih dela za koje se goni pred nacionalnim organima', rekao je sud, naglasavajuci da 'kada se optuzba za genocid potvrdi, ona ne bi smela jednostavno da se ukloni cenjkanjem'. Sud je na stanovistu da je upotreba nagodbi za priznanje krivice u cilju unapredjenja efikasnosti suda, time sto bi se smanjio broj slucajeva, neprikladna.

Vece je zatim ocenilo da je cilj tribunala da proceni da li su nagodbe za priznanje krivice primerene. U mnogim slucajevima, javno sudjenje ispunjava odredjene svrhe koje nagodba ne moze da ispuni. Vece je navelo, na primer, da sudjenje obezbedjuje potpunije istorijsko svedocanstvo i omogucava zrtvama da se cuju u javnosti. Takodje, vece je izrazilo zabrinutost zbog nagodbi za priznanje krivice zbog potencijalne nepravicnosti u tuziocevom odabiru sa kojim ce optuzenim napraviti nagodbu i zbog mogucnosti da odustajanje od odredjenih optuzbi rezultira nekompletnim svedocanstvom i nepotpunom odgovornoscu optuzenog za ono sto je ucinio.

Na drugoj strani, vece je prihvatilo da nagodbe za priznavanje krivice imaju prednosti koje mogu pomoci svrsi tribunala. One pomazu legitimitetu tribunala jer cine da se krivica optuzenog ne moze osporiti od onih koji tvrde da je tribunal pristrasan i da su njegove presude 'zasnovane na slabim ili cak laznim dokazima'. Nagodbe 'mogu znacajno promoci u tuziocevim istragama i izvodjenju dokaza na sudjenjima drugim otuzenima…' 'Priznanje krivice moze biti vise smisleno i znacajno za zrtve i prezivele od ustanovljavanja da je neko kriv od strane pretresnog veca'. Priznanje krivice zajedno sa iskreno izrazenim zaljenjem moze stvoriti 'ozbiljnu priliku za pomirenje…'

Istrazivsi prednosti i mane nagodbi za priznanje krivice za sudsku praksu tribunala, vece je zakljucilo: 'Sve u svemu, priznanja krivice saglasno nagodbama za priznanje krivice, mogu unaprediti rad i mandat tribunala'. Ali, tome je dodalo vaznu kvalifikaciju: 'Upotrebu nagodbi za priznanje krivice treba obazrivo nastaviti i takve nagodbe traba koristiti samo kada to zadovoljava interese pravde'.

Sledeci korak veca bio je da razmotri da li prethodna odluka o prihvatanju nagodbe za priznanje krivice u slucaju Nikolic 'zadovoljava interese pravde'. Vece je zakljucilo da zadovoljava, citirajuci sledeca razmatranja: volju 'insajdera' da svedoci na ostalim sudjenjima vezanim za Srebrenicu; uloga koju priznanje o zlocinima moze imati za otkrivanje istine, posebno za one koji negiraju da su se zlocini dogodili; smanjenje broja prezivelih svedoka koji bi morali da svedoce (i da ponovo prozive traume) na jos jednom sudjenju. Vece je takodje prihvatilo pristup tuzilastva oko pristanka da odustane od optuzbe za genocid kao svoj deo pogodbe, nevodeci suzdrzanost tuzilastva oko citavog cinjenicnog osnova kao jos jednog faktora u korist prihvatanja nagodbe.

Iako odlukom pretresnog veca nije stvoren precedent koji ostala pretresna veca moraju da slede, veca se cesto oslanjaju na odluke drugih veca kao na smernice u radu. Za tuzilastvo je preoporucljivo da potkrepi buduce nagodbe za priznanje krivice argumentima koji zadovoljavaju interese pravde priznate od strane tribunala.

Medjutim, presuda Pretresnog veca I u slucaju Nikolic moze imati negativne efekte na mnoge buduce nagodbe za priznanje krivice za koje ce tuzilac biti u mogucnosti da pregovara. Iako neko mozda zeli da veruje da svi optuzeni koji priznaju krivicu to cine iz nesebicnih motiva, to je malo verovatno. Ljudi priznaju krivicu iz najrazlicitijih razloga: da bi izbegli da prolaze kroz traume sudjenja, kao Nikolic; zbog toga sto se kaju i sto bi hteli da pomognu da se ispravi zlo koje su pocinili; da bi izbegli verovatne teske kazne ili da bi obezbedili lakse kazne od onih koje bi dobili ukoliko bi se na sudjenju ustanovilo da su krivi. To su neki od razloga. Uzimajuci to u razmatranje, manje je verovatno da optuzeni prizna krivicu ukoliko ne moze da racuna da ce tuzioceva preporuka o visini kazne biti prihvacena.

Da li se manje nagodbi za priznanje krivice moze smatrati pozitivnim ili negativnim razvojem zavisi ot toga kako se na njih gleda. Oni koji su skepticni ili koji im se protive kao lakom nacinu da pocinioci stravicnih zlocina prodju lakes, ili kao nacinu da tuzilastvo smanji kolicinu predmeta, bice zadovoljni odlukom pretresnog veca u slucaju Nikolic. Oni koji nagodbe vide kao korisno sredstvo za otkrivanje istine imace manje entuzijazma. Protiv presude u slucaju Nikolic ce verovatno biti ulozene zalbe (verovatno ce se zaliti i odbrana i tuzilastvo), s obzirom da se ona odnosi na vazna generalna pravna pitanja, kao i s obzirom na to da gospodin Nikolic i njegov tim odbrane smatraju odluku pogresnom, ako ne i izdajom. Zalbeno vece bi trebalo da pruzi neke smernice po pitanju nagodbi za priznanje krivice, kao i o praksi odmeravanja visine kazni u tribunalu, koja toliko varira da izgleda kao nekoherentna.

Sto se tice izrecene kazne od 27 godina zatvora Momiru Nikolicu, mora se reci da pretresno vece nije bilo impresionirano optuzenim. Vece je najvecu tezinu dalo ozbiljnosti zlocina. 'Zlocini pocinjeni u Srebrenici su bili cudovsnog nivoa i snage, i tezina tih zlocina je nesporna. Najmanje 7000 ljudi je odvojeno od njihovih familija, ubijeno i sahranjeno u masovne grobnice. Nacin na koji su egzekucije, kako je opisao svedok I, bio je i metodican i nemilosrdan u svojoj 'efikasnosti' i prizor krajnje nehumanosti. Nadalje, vecina stanovnistva opstine Srebrenica je deportovana i pretvorena u izbeglice. Vise od osam godina kasnije, posledice zlocina koji su pocinjeni nakon pada Srebrenice nastavljaju da se osecaju medju zenama, decom i muskarcima koji su preziveli te stravicne dogadjaje – mnogi od njih i dalje zive kao izbeglice sto je posledica nasilnog izbacivanja iz njihovih domova.'

Sud je takodje znacajnim smatrao Nikolicev polozaj brigadnog oficira za bezbednost i obavestajne aktivnosti i njegovu ulogu u koordiniranju i usmeravanju logistike etnickog ciscenja i kampanje masovnog ubijanja. Nikolic nije samo 'jednostavno izvrsavao naredjenja', istakle su sudije. On je igrao aktivnu ulogu u pomaganju izvrsenja zlocina'.

Sud je posebno bio pogodjen izjavom iz podneska odbrane kojom je uporedjena Nikoliceva uloga i pozicija sa onom koju je imala Biljana Plavsic, bivsi clan Predsednistva Republike Srpske, koja je pre godinu dana priznala krivicu i kojoj joj je izrecena kazna u trajanju od 11 godina zatvora. 'Pretresno vece je bilo sokirano sto je od Nikoliceve odbrane culo da je ubijeno 'samo' 7000 muskaraca – 'samo' muskaraca Muslimana (kao suprotno od svih nesrba) – iz 'samo' jedne opstine.' Plavsiceva je, kako je objasnila odbrana, kriva za smrt 50000 nesrba iz 37 opstina. Sud je zakljucio: 'Ovo poredjenje nije od pomoci da bi se utvrdila tezina zlocina, a upotreba termina 'samo' u odnosu na broj ubijenih je sramna'. I to je zaista tacno. Ipak, Nikolic nece biti kaznjen zbog predrasuda koje su pokazali njegovi advokati. Medjutim, poredjenje kazne od 27 godina zatvora izrecene Nikolicu sa onom od 11 godina izrecenoj Plavsicevoj (koja je bila na mnogo visem polozaju, koja nije pruzila pomoc tuzilastvu, vec samo dala mlaku izjavu o pokajanju pokazavsi pri tom malo emocija) nije neprikladno. Razlika izmedju dve kazne izgleda da lezi u razlicitim perspektivama dva razlicita pretresna veca. To ne cini mnogo za poverenje u pravicnost sistema. (Niko ne zagovara da kazna Plavsicevoj bude standard po kome ce se odredjivati ostale; ali, mora biti transparentnih i objektivnih standarda za odredjivanje kazni)

Iako je pretresno vece odbilo da razmotri kaznu Plavsicevoj u svom obrazlozenju, ono je u fusnoti navelo druge odluke o kazni kao podrsku svom argumentu da izrecena kazna nije 'kapriciozna ili pretererana'. Samo jedna citirana kazna je izrecena optuzenom koji je priznao krivicu, Goranu Jelisicu kome je izrecena kazna od 40 godina zatvora za zlocine koji su ukljucivali druge stvari osim progona. Kazne koje je sud naveo bile su u rasponu od 18 godina do dozivotnog zatvora.

Sud je zakljucio da bi kazna u rasponu od minimum 20 godina zatvora do dozivotnog zatvora bila odgovarajuca za tezinu zlocina, Nikolicevu ulogu i ucesce u zlocinu i za praksu odmeravanja kazni pred tribunalom i u bivsoj Jugoslaviji. Zatim je sud nastavio sa razmatranjem otezavajucih i olaksavajucih okolnosti.

Pretresno vece je zakljucilo da su Nikolicev polozaj u vlasti i ranjivost zrtava bili otezavajuce okolnosti. Iako je razmatralo i veci broj olaksavajucih okolnosti, vece je mnoge odbacilo a preostalima je dalo malu tezinu.

Iako je tuzilac obavestio sud da je Nikolic saradjivao u potpunosti, ukljucujuci davanje novih informacija koje su rezultirale otkrivanjem masovnih grobnica za koje se do tog trenutka nije znalo, osmodnevno svedocenje na sudjenju Blagojevicu i Jokicu, i davanje informacija o dogadjajima u istocnoj Bosni i preko onoga sto je nagodbom dogovoreno, sud je tome dao malu tezinu. Sud je misljenja da saradnja pociva na kredibilitetu optuzenog, a sudije nisu smatrale da je Nikolicev kredibilitet preveliki. Ne radi se samo o tome sto je on tvrdio da je njegova odgovornost za zlocine veca nego sto zaista jeste (stvar koja je ispravljena skoro odmah nakon sto se dogodila). Sud smatra da je njegov iskaz 'na mnogim mestima' izvrdavajuci i da nije detaljan koliko je trebalo da bude. 'To je indikator karaktera i izvesnog nedostatka iskrenosti Momira Nikolica, sto je pretresno vece uzelo u razmatranje u svojoj ukupnoj evaluaciji'.

Takodje, pretresno vece nije bilo impresionirano pokajanjem koje je pokazao i izvinjenjem zrtvama, njihovim porodicama i bosnjackom narodu. Vece se pozvalo na Nikolicevo obrazlozenje o razlozima koji su ga naveli da prizna krivicu i za davanje laznih informacija tuzilastvu (prihvanje krivice za zlocine koje nije pocinio), osnosno to sto je on zeleo da izbegne traume sudjenja. Kao rezultat 'pretresno vece nalazi da je Nikolicevo iskazivanje kajanja olaksavajuca okolnost, ali da se toj okolnosti ne moze dati znacajnija tezina'. Dok su neki bili dirnuti Nikolicevim kajanjem i uzeli njegove razloge da izbegne sudjenje kao moguce dokaze njegovog pokajanja, pretresno vece ocigledno nije.

Ostale olaksavajuce okolnosti koje je vece razmatralo i odbacilo bile su njegovo dobro vladanje u pritvoru (ono se ocekuje od svih optuzenih) i njegove porodicna situacija, odnosno to sto prethodno nije osudjivan, sto ima zenu, dva sina i sto izdrzava tastu (to se moze reci za mnoge optuzene). Sudije su takodje odbile da prihvate da bi se on dobrovoljno predao da je znao da optuznica protiv njega postoji (Nikolic je uhapsen neposredno nakon sto je optuznica otpecacena).

Na kraju, pretresno vece je jedinu olaksavajucu okolnost naslo u cinjenici da je Nikolic, pre rata, bio postovan clan zajednice koji nije diskriminisao druge i u odredjenim aspektima njegovog priznanja krivice. Ti aspekti ukljucuju sledece: priznanje je doprinelo formiranju istorijskog svedocanstva, prihvatanje zlocina od strane pocinioca moze doprineti kraju diskusije za neke od zrtava i time doprineti pomirenju: ono pokazuje prihvatanje individualne krivicne odgovornosti i postedjuje neke od svedoka svedocenja. Sud je odbio da je usteda sredstava tribunala priznanjem krivice olaksavajuca okolnost.

Protiv odluke pretresnog veca odbrana ce sasvim sigurno uloziti zalbu, a moguce je da to ucini i tuzilastvo. Sto se tice odluke, izgleda da je rezerva veca u vezi sa ulogom nagodbi za priznanje krivice u praksi tribunala u kombinaciji sa uzasnutoscu veca zlocinima u Srebrenici, pokazivanjem sudske premoci nad onim sto je u moci tuzilastva, i nedostatku simpatija za optuzenog, dovelo je do izricanja kazne od 27 godina zatvora - duze kazne od one koju je tuzilastvo predlozilo. Odluka veca ukazuje na potrebu za jasnim, objektivnim standardima za odmeravanje kazni kao i dalje, jasnije smernice o ulozi nagodbi za priznanje krivice. U medjuvremenu, cini se da ce nagodbe biti pravljene veoma oprezno..