Pretnje svedocima ugrožavaju celo suđenje Miloševiću

Glavni tužilac Džefri Najs je obavestio sudije Međunarodog suda da je najavljeni zaštićeni svedok (ili svedokinja?) odbio da svedoči nakon što je dobio upravo onu pretnju koje se najviše bojao. Svedok nije pred članovima Pretresnog veća i pred optuženim izrazio zabrinutost za svoju ličnu, nego za bezbednost svoje dece. Samo 24 sata nakon toga, stigla je upravo pretnja koja se odnosila na decu.

Naglašavajući da sudije 'uzimaju ove stvari izuzetno ozbiljno', sudija Mej je najavio detaljnu istragu da se utvrdi 'kako je ovo izašlo.' Tužilac Najs je potsetio da je samo nekoliko ljudi znalo šta je svedok rekao: članovi tima tužilaca koji se bave delom predmeta vezanim za ovog svedoka, sudije, neki službenici Suda, prijatelji suda i optuženi.

U oktobru 2002, na početku ove faze suđenja, sudije su izrazili svoju zabrinutost zbog velikok broja svedoka za koje su tužioci tražili posebne mere zaštite. Najs je tada odgovorio da smatra da 'možda postoji povećana opasnost' u delu suđenja koje se odnosi na Hrvatsku, delomično zbog profila svedoka koje namerava da pozove. Zbog toga je desetoro, od ukupno 22 'hrvatskih' svedoka do sada, svedočilo pod pseudonimima i posebnim merama kojima je trebao da bude sakriven njihov identitet. To je verovatno zato što su gotovo svi po nacionalsnosti Srbi i svi su bili u većoj ili u manjoj meri bliski tadašnjim strukturama vlasti. [Vidi CIJ izveštaj od 21.10.2002., 'Zaštita svedoka i pristup javnosti suđenju: Srpski svedok izložen pretnjama']

Milošević se uvek žali kada je neki deo suđenja zatvoren za javnost. To je uradio i danas, rekavši da je isključivanje javnsoti iz suđenja srednjevekovna praksa. Ali, Sud se povlači iza zatvorenih vrata upravo zbog toga što on uporno, i namerno, postavlja zaštićenim svedocima pitanja kojima upućuje na njihov identitet.

Javnost je najviše oštećena kada se delovi pretresa održavaju iza zatvorenih vrata, jer sudije i optuženi ipak čuju sve dokaze koje tužilaštvo iznosi. Na osnovu njih sudije donose presudu, a optuženi postavlja pitanja ili podnosi dokaze kojim pobija navode svedoka. Ali, što više informacija ostane izvan domašaja javnosti, to teže posmatrači suđenja i javnost mogu da sude o krivici ili nevinosti optuženog, i tim će manja biti njihova vera u legitimnost presude.
Još je veća opasnost da će sam Sud da ostane bez ključnih dokaza, jer dogovoreni svedoci otkažu saradnju ili potencijalni svedoci odluče da ne ponude svoja saznanja. Za istragu o tome kako poverljive informacije izlaze iz Suda, važno je da se tačno proceni kome bi to bilo u interesu.