Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Prazna Deklaracija

Oko 20.000 Srba i Hrvata je trebalo da se vrati u Sarajevo u toku 1998. godine, u takozvanoj "godini povratka manjina". Iako je vec septembar 1999. godine, broj povratnika je beznadezno nizak.
By Jadranka Slatina

Dobrinka Delic zeli da umre kod kuce. Ima 66 godina i vezana je za krevet. Malo cemu moze da se nada. Ali, njen dom je njen dom i zeli da joj bude vracen.


Gospodja Delic, Srpkinja, ne moze da dodje u posed svog stana u delu Sarajeva koji se zove Novo Sarajevo, iako je njegov legalni vlasnik, jer u njemu sada zivi neko drugi.


Njen dom je sada vlazan podrum u centru Sarajeva u koji su je primili prijatelji.


Sadasnji stanari, porodica iz Gorazda, trebali bi da se isele, ali odbijaju da stan napuste, dok im vlasti ne dodele resenje za iseljenje. Gospodja Delic ceka vec gotovo cetiri godine.


Ova prica je itekako poznata u posleratnoj Bosni, gde beskajne birokratske prepreke i zvanicna opstrukcija sprecavaju hiljade onih koji se nalaze u istoj situaciji kao gospodja Delic da se vrate u svoje domove.


Da bi ubrzale ovaj proces i savladale politicke prepreke, medjunarodne agencije u Bosni su sazvale medjunarodnu konferenciju u februaru prosle godine. Rezultat konferencije je bila Sarajevska Deklaracija, kojom se predvidja povratak barem 20.000 manjina u bosansku prestonicu u 1998. godini.


Medjunarodni zvanicnici su se nadali da ce ubrzavanjem procesa povratka u Sarajevo ponovo izgraditi multietnicki identitet grada i time dati podstrek povratku pripadnika manjina u celoj zemlji. Uz mnogo optimizma 1998. je proglasena "godinom povratka manjina".


Prema podacima UNHCR-a, procenjuje se da se oko 9.400 pripadnika manjina vratilo u svoje domove u Sarajevu tokom 1998. godine - sto je nize od broja kome se tezilo. Medjutim, i ovaj broj se osporava, jer je samo 4.400 povratnika prijavljeno kod lokalnih vlasti.


Zbog toga je godina povratka manjina produzena i vazi i za 1999. godinu. Ali broj provratnika i ove godine je razocaravajuci. Do kraja maja 1992. godine, UNHCR je registrovao samo 1.200 pripadnika manjinskih naroda koji su se vratili.


Ima nekoliko razloga za sporo sprovodjenje Sarajevske Deklaracije, a medju njima su i nedostatak odgovarajuceg stambenog prostora, birokratski opstrukcionizam I politicki otpor.


Dvostruki posed predstavlja najveci problem, kaze Moris Pauer, koji je zaduzen za obnovu i povratak u sarajevskom kantonu, koje nadgleda grupa medjunarodnih agencija.


Dvostruki posed nastaje kada neko ko negde ima svoj dom gde bi trebalo da se vrati stanuje u necijem stanu ili kuci. Ovo je, na primer, slucaj sa porodicom iz Gorazda, koja ima kucu u rodnom gradu, a blokira povratak gospodje Delic.


Da bi se ova porodica iselila, vlasnistvo treba da se potvrdi i kod vlasti u Sarajevu i kod vlasti u Gorazdu. Veoma cesto, medjutim, opstinske vlasti nisu voljne da prihvate povratak manjina, odugovlace proces i odlazu izdavanje resenja.


"Oni ce odugovlaciti prepisku sa opstinom u Gorazdu citavu vecnost," kaze Sead Bahtijarevic, ombudsman u Sarajevu, koji pruza pravne savete onim osobama ciji zahtev za imovinom je u birokratskom corsokaku.


Iako bosanski cetvorogodisnji mirovni sporazum svakome daje pravo da se vrati u svoj predratni dom, nacionalisticki politicari sistematski blokiraju provratak.


Medjunarodne agencije su otkrile da clanovi vladajuce stranke Bosnjaka, SDA, I vladajuce stranke Hrvata, HDZ, imaju duple posede. Medjutim, tesko ih je zamisliti sa resenjima za iseljenje u rukama. Mirza Hajric, predsedavajuci komiteta za sprovodjenje Sarajevske Deklaracije i kljucni savetnik predsednika Alije Izetbegovica, kaze da nije politika SDA da blokira povratak. Medjutim, priznaje da bi partija mogla da izvrsi veci pritisak na optinske i kantonalne sluzbenike, koji su podlozni korupciji ili predrasudama i nisu voljni da isele poznanike ili ratne invalide vojske Federacije.


"Ovo je jos uvek zemlja sa komunistickom birokratijom," kaze Hajric, dodavsi da vlada cini napore da restruktuira ogromnu pravnu administraciju. Takav zastareli sistem pruza prilike za zloupotrebu na kantonalnom i opstinskom nivou.


Pauer istice da je Ministarstvo pravde takodje usporilo proces povratka time sto nije usvojilo kljucne zakone na vreme. U njegovoj nadleznosti se nalazi I policija, koja je zaduzena za iseljenja.


Posle nekoliko meseci neuspesnih pregovora, Visoki predstavnik je u aprilu 1999. godine ponistio ratnu legislativu kojom su dodeljena stalna stambena prava na napustene stambene jedinice. Od tada, svi koji zive u stanovima i kucama koje pripadaju nekom drugom su klasifikovani kao privremeni vlasnici i mogu biti iseljeni ukoliko im se obezbedi alternativni smestaj.


Ovim potezom ponovo su pokrenuti vec duze vremena zamrznuti slucajevi nekoliko hiljada stanova koji bi sadasnji stanari mogli da napuste ukoliko se pronadje alternativni smestaj. Medjunarodni zvanicnici kazu da ima izmedju 100 i 200 iseljenja svakog meseca, mada se slazu sa lokalnim vlastima da niko ne bi trebalo da zavrsi na ulici.


Medjunarodne organizacije trenutno finansiraju izgradnju nekoliko stotina stanova i montaznih kuca. Medjutim, sarajevske vlasti se suprotstavljaju izgradnji alternativnog privremenog smestaja i tvrde da se na taj nacin daje legitimnost etnickom ciscenju.


"Ovde je reciprocitet kljucan", kaze Pauer. "Ima povratka u Sarajevo i u Federaciju, ali ako nema reciprociteta, koliko jos dugo moze to da se nastavi?"


Do sada je povratak bio jednosmeran. Cifre UNHCR-a govore da se otkako je Dejtonski sporazum stupio na snagu 1995. godine, do maja 1999. godine, samo 10.500 ne-Srba se vratilo u citavu Republiku Srpsku.


Jadranka Slatina je pseudonim novinara iz Beograda.