Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Pravda je zadovoljena: sud osudio Stakica na dozivotnu zatvorsku kaznu

By IWPR ICTY
Pretresno vece MKTJ donelo je prvu dozivotnu zatvorsku kaznu u radu tribunala, iako je oslobodilo okrivljenog optuzbi za genocid i udruzivanje da se pocini genocid. Dr. Milomir Stakic, lekar i bivsi predsednik opstine Prijedor, takodje je i prvi politicki zvanicnik kome je izrecena teska kazna. On je proglasen krivim i osudjen za znacajnu rukovodecu ulogu koju je imao u etnickom ciscenju Prijedora od nesrpskog stanovnistva, ukljucujuci uspostavljanje i vodjenje cuvenih zatvorenickih logora Omarska, Keraterm i Trnopolje, u kojima su hiljade ljudi mucene, izgladnjivane do smrti i ubijene.

Oslobadjajuci Dr. Stakica optuzbi za genocid, pretresno vece je istaklo da odluku ne treba razumeti kao zakljucak da se u Prijedoru nije dogodio genocid. Dokazivanje da je pojedinac odgovoran za genocid je tesko jer zahteva utvrdjivanje da je ta osoba postupala sa namerom da unisti u celosti ili delimicno nacionalnu, etnicku, rasnu ili religijsku grupu. Tribunal je do sada za genocid osudio samo generala Radislava Krstica. U tom predmetu zalbeni postupak je u toku.

Objasnjavajuci ovo pitanje, pretresno vece je napisalo: 'Pretresno vece zeli da istakne da izricanje maksimalne kazne, ni na medjunarodnom ni na nacionalnim nivoima, nije ograniceno na najteze kriminalno ponasanje koje se moze zamisliti'. Drugim recima, kazna dozivotnog zatvora je opravdana za one koji organizuju uslove za masovno ubijanje, torturu i deportaciju, kao i za one koji pocine genocid. Vece je takodje primetilo da 'u jednom broju zemalja ubistvo samo jedne osobe povlaci obaveznu kaznu dozivotnog zatvora…'

Iako je osudjen za genocid, Krstic nije kaznjen dozivotnim zatvorom. Tuzilac se na to zalio tvrdeci da je to 'ocigledno neadekvatno'. Medjutim, cak i ako Krstic bude oslobodjen nakon sto odlezi dve trecine od svoje 46-godisnje kazne (sto je standardna praksa u vecini evropskih zemalja), on ce u zatvoru provesti 30 godina. Stakiceva kazna omogucava da Dr. Stakic bude pusten posle 20 godina zatvora (kada bude imao 59 godina), ako ispuni odredjene uslove. Ti uslovi ukljucuju mogucnost ponavljanja dela, njegovo ponasanje u zatvoru, njegov karakter, prethodni dosije i okolnosti njegovih postupaka, njegove zivotne prilike, i efekte koji se mogu ocekivati kao rezultat njegovog prevremenog oslobadjanja. Sud koji o tome odlucuje ima mogucnost da mu postavi bilo kakve uslove za prevremeni otpust. Ovaj jedinstveni aspekt Stakicev! e kazne odrazava modernu praksu u Argentini i Nemackoj, zemljama iz koje dolazi dvoje od troje clanova sudskog veca, sudija Karmen Marija Argibej i sudija Volfgang Somburg.

Donoseci prvu dozivotnu kaznu tribunala, sudije Somburg, Argibej i Volodimir Vasilenko (iz Ukrajine) naveli su da u tribunalu postoje samo opste smernice za odmeravanje kazne. 'Odluka je ostavljena diskreciji pretresnog veca u svakom pojedinacnom slucaju…' Sudije su zakljucile da su smernice iz odluka drugih pretresnih veca 'ekstremno ogranicene'. Rezultat toga je velika neuskladjenost kazni, bez jasnog razloga. Pretresno vece u slucaju Stakic bilo je temeljno u davanju svojih razloga za dozivotnu zatvorsku kaznu Dr. Stakicu.

Vece je naslo da je 'slucaj protiv Dr. Stakica jedinstven', takav da se ne moze uporediti ni sa jednim drugim slucajem pred tribunalom. Vece je odbilo predlog odbrane da kazna Dr. Stakicu bude na liniji kazni od 5 do 9 godina zatvora kojima su kaznjeni komandanti logora Prcac, Kvocka, Krnojelac i Mucic. Njegova pozicija pretpostavljenog zajedno sa obimom zlocina za koje je proglasen krivim 'stavlja njegovu krivicnu odgovornost na drugi nivo', zakljucilo je vece. Takodje, nisu kao adekvatne razmatrane blage kazne drugim politicarima, jer su se oni izjasnili da su krivi. Biljana Plavsic i Stevan Todorovic dobili su kazne od jedanaest, odnosno deset godina.

Pozivajuci se na pravni princip jednakosti pred zakonom, vece se nije ogranicilo na razmatranje prethodnih kazni MKTJ i MKTR (tribunala za Ruandu). Ono je uzelo u obzir druge koji bi se u buducnosti mogli naci u situaciji slicnoj onoj u kojoj se nasao Stakic. Politicari koji se suocavaju sa implementiranjem kriminalnih politika u buducnosti bi trebalo da uzmu u razmatranje da ako to ucine mogu da provedu ostatak zivota u zatvoru. Kao sto je vece napisalo: 'Kada je Dr. Stakic postupao, on sasvim sigurno nije verovao da ce se naci pred sudom, da ce biti osudjen i kaznjen. U slucajevima kao sto je ovaj, kada se radi o predsedniku opstine, generalna prevencija postaje sustinski znacajna'.

'Jednako vazan cilj (kaznjavanja) je odmazda, ne da bi ispunila zelju za osvetom vec da izrazi uzasnutost medjunarodne zajednice gnusnim zlocinima kao sto su oni pred ovim tribunalom'. Treba se samo prisetiti fotografija zatvorenika od kojih su ostali samo skeleti u tim logorima i medjunarodne uzasnutosti koje je to izazvalo da bi se podrzale stroge kazne sa ciljem retributivne pravde. Iako nije osudjen za genocid, Dr. Stakic je proglasen krivim po tri tacke optuznice: 1) istrebljenje – zlocin protiv covecnosti; 2) ubistvo – krsenje zakona i obicaja ratovanja; 3) progoni, ukljucujuci ubistvo i deportaciju – sve zlocini protiv covecnosti. Pretresno vece je sumiralo svoje poglede o ovim zlocinima kako sledi.

'Pretresno vece smatra akte progona i istrebljenja srzi kriminalnog ponasanja Dr. Stakica. Progoni predstavljaju veoma tezak zlocin zbog svog jasnog obelezja - diskriminatorske namere. Svi sastavni akti kampanje progona su ozbiljni sami po sebi i pretresno vece je uzelo u obzir njihov obim i kumulativni efekat unutar opstine Prijedor u kojoj je vise od 1500 ljudi ubijeno, a desetine hiljada deportovano'.

Vece je posebno pomenulo 'tragican obim bola i patnje nanetih zrtvama…' Da bi izbeglo depersonalizaciju svojstvenu opisivanju zlocina sa velikim brojem zrtva, vece je izdvojilo iskustva troje pojedinaca. Jedan je bio 17-godisnji bosanski Musliman Nermin Karagic. Nakon sto je njegovo selo ocisceno, on je, sa oko 300 drugih, krenuo prema 'slobodnoj teritoriji'. On i njegov otac bili su medju 117 ljudi uhvacenih i drzanih na razlicitim mestima, na kojima su bili tuceni, izgladnjivani i zlostavljani. Mnogi su bili izvodjeni napolje i ubijani. Na stadionu u Ljubiji, gospodin Karagic je mogao da cuje kako mu biju oca. Kasnije, on je bio nateran da nosi telo coveka bez glave, na kome je bio plavi dzemper njegovog oca. Vece je misljenja da je poricanje mladog coveka posledica traume. 'Iako je znao da jedno od tela koje je nosio telo njegovog oca, on nije zeleo da to prihvati ('Mozd! a je on pozajmio svoj dzemper nekome')'.

Gospodin Karagic je, pored oca, izgubio sedam rodjaka. Vece je prihvatilo da je prirodno da ovaj mladic, koji je preziveo, deset godina kasnije nastavlja da pati od traume prouzrokovane tim iskustvom: 'On je bio podvrgnut torturi, ozbiljnom fizickom nasilju, losem postupanju, zatvaranju, prebijanju i bio je lovljen kao zivotinja kada je uspeo da pobegne… Bio je podvrgnut degradirajucim i ponizavajucim postupcima i video je kako je nekoliko ljudi ubijeno'. Sudije su navele njegovu ranjivost: 'Nermin Karagic bio je jedva tinejdzer 1992. Bio je obican decak sa sela, koji je radio i ziveo sa svojom porodicom, i koji nikada nije pomisljao da ce proci kroz tako tesko iskusenje. Njegova patnja je na njemu ostavila ozbiljan trag'.

Personifikujuci zlocine, vece je imalo nameru da pokaze tezinu zlocina i njihove posledice sa pozicija ljudskosti. Oni koji donose politicke odluk su cesto izolovani od rezultata tih odluka. Za mnoge, to ima manje emocionalnog naboja od pomeranja pesaka po sahovskom polju. Kao sto je vece napisalo: 'On (gospodin Karagic) nikada nije upoznao Dr. Stakica i Dr. Stakic verovatno nikada nije cuo o njemu do njegovog pojavljivanja na sudjenju… Kao jedan od saizvrsilaca politike koja je za cilj imala 'cisto srpsku' opstinu, Dr. Stakic mora biti smatran odgovornim za tragicnu sudbinu Nermina Karagica'.

Nalazeci da nije neophodno primeniti teoriju 'zajednickog zlocinackog poduhvata', vece je Dr. Stakica proglasilo odgovornim za saizvrsilastvo. Ostale saizvrsioce cine clanovi prijedorske skupstine, kriznog staba, Teritorijalne odbrane, policije i vojske. U skracenom prikazu svog 255 strana dugog obrazlozenja, sud je napomenuo da 'nijedan ucesnik nije mogao sam da ostvari zajednicki cilj (etnickog ciscenja Prijedora). Medjutim, svaki od ucesnika mogao je pojedinacno da ugrozi plan odbijanjem da vrsi svoj zadatak ili prijavljivanjem zlocina'. Medjutim, sud je nasao da je, medju saizvrsiocima, 'Dr. Stakic imao vodecu ulogu…' u koordinaciji policije, vojske i drzavnih vlasti. Bez sustinskog doprinosa optuzenog i drugih politicara 'tako obimna, kompleksna i brutalna kampanja progona nikada ne bi mogla da bude ostvarena…'

U oviru primenjivog prava i razmatrajuci licne okolnosti optuzenog, pretresno vece preslo je na razmatranje otezavajucih i olaksavajucih okolnosti kako je propisano pravilima MKTJ. Vece je kao glavnu otezavajucu okolnost uzelo polozaj nadredjenog koji je Dr. Stakic zauzimao. 'Pretresno vece smatra da, kao u slucaju zlocina belih okovratnika, izvrsilac koji se stoji iza neposrednog izvrsioca, izvrsilac u belim rukavicama, mozda zasluzuje vecu kaznu od onog koji je fizicki ucestvovao, sto zavisi od pojedinosti konkretnog slucaja'. U ovom slucaju Stakic je bio osoba 'od najveceg autoriteta' koja je bila odgovorna za 'planiranje i naredjivanje, pored izvrsenja, zlocina deportacije' koji ukljucuje osnivanje logora Omarska, Keraterm i Trnopolje, koji su bili cuveni po brutalnosti. On je takodje bio lekar koji je tesko prekrs! io zakletvu da spasava zivote, a ne da ih oduzima. Jos znacajnije, po misljenju suda, jeste nemilosrdnost u odgovoru na konkretan zahtev njegovih kolega za pomoc. Uprkos svom polozaju, Stakic je odbio da se zauzme za njihov slucaj, da izda dozvolu da se sazna sudbina coveka koji je bio Stakicev prethodnik na fukciji predsednika opstine. Medjutim, sud je takodje naglasio da odsustvo kajanja nikada ne moze biti otezavajuca okolnost.

Olaksavajucih okolnosti nije bilo mnogo. Vece je navelo Stakicevo pristajanje na zamenu sudije nakon sto je sudjenje pocelo, njegovu brigu za traume nekih svedoka koja ga je dovela do toga da usmeri svog branioca da se uzdrzi od unakrsnog ispitivanja, njegovu zivotnu dob u vreme kada su zlocini pocinjeni, i cinjenicu da je ozenjen i da ima dvoje dece. Sud je, medjutim, zakljucio da 'olaksavajuce okolnosti nemaju dovoljnu tezinu da bi sustinski promenile zasluzenu kaznu'.

Posto je na to obavezano, vece je takodje uzelo u razmatranje svedocenja, ukljucujuci i nekih svedoka optuzbe, da je Dr. Stakic imao 'umeren stav i stabilan, tih i samouveren karakter'. 'Njegovi javni govori nisu smatrani nacionalistickim i pristrasnim'. Sud nije bio preterano impresioniran, nalazeci da 'postoje mnogi dokazi o njegovim stvarnim namerama i osecanjima, kao na primer kada je govorio o 'Muslimanima koji su vestacki nastali'.

U svojoj sustini, kazna koju je odredilo pretresno vece odrazava tezinu zlocina, i visok i autorativan polozaj Dr. Stakica. Tako bi i trebalo da bude. Politicari koji kreiraju zlocinacke politike retko sami izvrsavaju ubistva, mucenja i silovanja, na koja te politike pozivaju. Ipak, obim tih zlocina nikada se ne bi dostigao bez njihove saglasnosti i, u ovom slucaju, jasnih uputstava.

Sa nekoliko pravila za izricanje pravicne kazne, sudije Somburg, Argibej i Vasilenko postavili su standarde za druga veca. Kazna je u ovom slucaju dobro obrazlozena i zasnovana na najvisim etickim principima. Za zrtve, ona je otelotvorenje uzasnutosti covecanstva zverstvima ucinjenim protiv njih od strane drugih ljudskih bica. Za pocinioce to je mera za tezinu njihovih zlocina. Za moguce pocinioce na visokim polozajima, to je upozorenje da ce ih unajmljivanje nekoga drugog da obavi njihov prljav posao uciniti vise, a ne manje odgovornim. Za svetsku zajednicu, to je poruka da je pravda zadovoljena.