Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Potvrđena doživotna kazna Milanu Lukiću

Tužioci kažu da se policijski rezervista pretvorio u „efikasnog“ ubicu koji je „uživao“.
By Rachel Irwin
  • Milan (left) and Sredoje Lukic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Milan (left) and Sredoje Lukic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 768, 7. decembar 2012.)

Žalbene sudije Haškog tribunala potvrdile su ove sedmice doživotnu kaznu Milanu Lukiću, koja mu je izrečena za niz jezivih zločina počinjenih nad bošnjačkim civilima u istočnobosanskom gradu Višegradu 1992. godine.

Kao nekadašnji pripadnik rezervnog sastava policije bosanskih Srba, Lukić je u julu 2009. lično ubio najmanje 132 bošnjačka civila, od kojih je barem stotinu bilo zarobljeno u dvema zabarikadiranim kućama i živo spaljeno. (O tome vidi tekst „Doživotna kazna Milanu Lukiću“).

Lukić je, osim toga, osuđen i za zlostavljanje pritvorenika u zatvorskom logoru Uzamnica, ubijanje 12 Bošnjaka na obali reke Drine, kao i za streljanje i smrt Bošnjakinje po imenu Hajra Korić.

U prvostepenom su postupku sudije zaključile da nisu predočeni dovoljno uverljivi dokazi za to da je Lukić bio vođa paravojne grupe. Tužilaštvo se nije žalilo na taj zaključak.

Sudije su u žalbenom postupku potvrdile i presudu njegovom rođaku Sredoju Lukiću, koji je osuđen za pomaganje i podsticanje ubijanja u jednoj od dveju spaljenih kuća. Većina žalbenih sudija odbacila je – zbog „nekonzistentnosti“ predočenih dokaza – osuđujuću presudu koja mu je bila izrečena za maltretiranje pritvorenika u logoru Uzamnica.

Žalbenom je presudom zatvorska kazna Sredoju Lukiću smanjena sa 30 na 27 godina.

Dok je predsedavajući sudija Mehmet Ginej (Mehmet Guney) 4. decembra javno pred sudom čitao žalbenu presudu, Milan Lukić je gledao u pravcu galerije za publiku, usiljeno se smešeći i ćutke čitajući malu crvenu Bibliju ili molitvenik koji se nalazio na stolu ispred njega.

Nasuprot tome, njegov rođak Sredoje Lukić delovao je potreseno i na ivici suza dok je nemo slušao presudu, sa rukama prekrštenim na grudima.

Mala grupa ženskih žrtava, koja se nalazila na galeriji za publiku, glasno je pozdravila potvrdu doživotne zatvorske kazne Milanu Lukiću. Prema navodima nekih posmatrača, one su ga i psovale.

Na žalbenom saslušanju održanom u septembru 2011., odbrana Milana Lukića ocenila je da su iskazi onih svedoka, koji su tvrdili da su okrivljenog videli na mestu zločina, bili od strane sudija prihvaćeni bez primene „ključnih pravnih principa“ koji važe pri utvrđivanju identiteta. (O tome vidi tekst „Navodni nesporazum oko Lukićevog identiteta“.)

Međutim, sudija Ginej je rekao da su se sudije u prvostepenom postupku „oslonile na to da su svedoci prethodno poznavali“ Lukića i da su „nekonzistentnosti u njihovim ocenama bile minimalne“.

Žalbene su sudije odbacile i navode okrivljenog da ima alibi za neke od incidenata, zaključivši da oni „nisu istiniti van svake sumnje“. Sudije su ukazale i na to da se njegov boravak u Srbiji od aprila 1993. do potkraj 1994. – na koji se on pozivao kao na jedan od alibija – desio znatno nakon događaja koji se spominju u optužnici.

Uprkos navodima odbrane Milana Lukića da se spaljivanja dveju kuća u junu 1992. – u naselju Bikavac i u Pionirskoj ulici u Višegradu – nikada nisu ni desila, žalbeno je veće potvrdilo da su se ti događaji zaista odigrali. Zaključeno je da su u obe situacije Milan Lukić i ostale naoružane osobe zatvorili žrtve u kuće, a potom bacali granate na njih i pucali na one koji su pokušali da pobegnu.

Žalbeno je veće potvrdilo i da je Sredoje Lukić bio jedno od tih naoružanih lica koja su bila prisutna kada su civili zatočeni u Pionirskoj ulici „pod pretnjom oružjem opljačkani i povrgnuti nezakonitim radnjama“ pre no što je zgrada u kojoj su se nalazili zapaljena. Time je potvrđena i presuda koja mu je bila izrečena za pomaganje i podsticanje ubijanja civila koji su poginuli u spaljenim kućama.

Žalbene su sudije zaključile da su u požaru u Pionirskoj ulici poginule 53 osobe – a ne 59, kao što je u prvobitnoj optužnici navedeno.

One su potvrdile i da je u požaru u Bikavcu poginulo 60 osoba, što je isti onaj broj o kojem je govorilo i prvostepeno sudsko veće.

Oba okrivljenika su zatražila da im, ukoliko ne budu ukinute osuđujuće presude, kazne budu smanjene.

Milan Lukić je u svojoj žalbi tvrdio kako sudsko veće, onda kada mu je izricalo doživotnu zatvorsku kaznu, nije pridalo dovoljan značaj činjenici da je on bio „protiv svoje volje uvučen u rat“, da je u vreme kada su se zločini desili imao svega 25 godina, te da je tada bio „nižerangirani“ i „neiskusni“ rezervni policajac.

Tužilaštvo je na to uzvratilo da je Milan Lukić „postao efikasni ubica, da je uživao u maksimalnom povećanju patnje i da ga od toga nisu odvratile ni molbe njegovih žrtava“.

Žalbeno je veće odbacilo i argumente koji su se odnosili na olakšavajuće okolnosti, saopštivši kako okrivljeni nije pokazao da su njegova starost ili status rezervnog policajca bili faktori koje sudije nisu uzele u obzir.

„Veće smatra da su zločini za koje je Milan Lukić osuđen izuzetno teški“, saopštilo je žalbeno veće.

Otuda se „smanjenje broja žrtava događaja u Pionirskoj ulici ne odražava na kaznu koju je izreklo sudsko veće“.

Sredoje Lukić je u žalbi tvrdio da je kazna od 30 godina, koja mu je izrečena u prvostepenom postupku, bila „nesrazmerna i preterana“, pošto je on osuđen po sedam tačaka optužnice, dok je njegov rođak za 19 tačaka dobio doživotnu robiju. Naveo je i da sudije nisu uzele u obzir dokaze o njegovoj „dobroj naravi“ i njegovu tvrdnju da je tokom rata pokušavao da pomogne Bošnjacima.

Žalbeno je veće odbacilo sve njegove argumente i podsetilo na to da su sudije u prvostepenom postupku zaključile da je Sredoje Lukić bio „pomagač i podstrekivač niza zločina koji su kulminirali varvarskim ubijanjem“ civila u Pionirskoj ulici. Kaznu mu je skratilo na 27 godina, jer ga je prethodno oslobodilo krivice za mučenje zatočenika u logoru Uzamnica.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.