Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Potrebno Je Vreme Da Se Zalece Rane

Manjine na Kosovu se nalaze u zatvorima, u zamci enklava koje su pod zastitom i zive u strahu, ali moguce je preduzeti korake koji ce prekinuti krug osvete.
By IWPR Balkans

Kao rezultat NATO bombardovanja Kosovo je ocisceno od manjina. Jedna osvetnicka kampanja zamenjena je drugom, a izazov sa kojim se sada Kosovo suocava je kako izaci iz tog zacaranog kruga.


Sudeci po zvanicnim procenama od oko 200,000 Srba pre rata, ostalo je tek oko 90,000. Vise od polovine ovog broja nalazi se u severnoj Mitrovici i okolini, sto znaci da tek oko 40,000 Srba zivi u preostalom delu pokrajine. Zelja albanske vecine je da ih jos vise mora otici kako bi Kosovo postalo jos cistije.


U Pristini, glavnom gradu, nalazi se manje od 400 Srba koji zive u zgradama pod zastitom trupa. KFOR im pokusava pomoci, ali oni ne mogu izlaziti napolje, kupovati hleb, uzimati lekove ili cak ici u bolnicu. Oni znaju da su meta.


Dete od dve ili tri godine moze prstom pokazati na tebe i mozes biti ubijen bez objasnjenja.


Situacija je narocito teska za starije ljude koji ne govore engleski; cak iako govore albanski, oni su svesni da ce ih odati njihov akcenat. Situacija je ista i u selima: enklave pod strazom.


Srbi na Kosovu se nalaze u zatvoru. Nemaju mogucnost da rade, putuju ili makar da zamisle buducnost, zive u strahu i postaju sve radikalniji. Cak su i mladi ljudi sa otvorenim pogledima i cistim dusama postali ocajni.


Ovakva atmosfera zrela je za eksploataciju u korist radikalnih politickih ciljeva, ne samo na srpskoj strani. Albanski ekstremisti imaju takodje koristi ukazivanjem na radikalne Srbe da bi opravdali sopstvene pozicije i aktivnosti.


Zbog svega ovoga, ja sam protiv enklava i narocito politike koja se sprovodi u Mitrovici. Posto je NATO razdvojio grad, albanski i srpski radikali sproveli su ciscenje njihovih pojedinacnih enklava od clanova "druge" zajednice. Suocavanje preko bodljikave zice predstavlja pravi put ka ucrvscivanju njihovih pozicija moci. Medjutim to nije nacin da se izadje iz zacaranog kruga radikalizma i osvete.


Sam rat i situacija u kojoj se nalazimo danas - mogao se spreciti. Verujem da se mogao pronaci nacin na koji bi dve zajednice pregovarale i postigle dogovor. Jos uvek verujem da do toga moze doci. Ali potrebno je da obe strane spoznaju radikalne elemente unutar svojih redova i pocnu zajednicki da rade na pronalasku resenja.


To bi na prvom mestu znacilo spoznaju nepravde koja je pocinjena obema stranama. Albanci su pretrpeli mnogo zla u poslednjih deset godina. Uzasne su se stvari desavale za vreme bombardovanja, stvari koje je tesko zamisliti. Neki od nas pokusali su pomoci Albancima za vreme tih teskih dana, skrivajuci ljude i pruzajuci im zastitu svojim prisustvom.


Medjutim, Srbi su prepatili u toku deset godina pre toga, kada je Kosovo posedovalo autonomiju i Albanci bili na vlasti. To nije bilo isto sto su uradili Srbi, ali mora nam se pruziti prilika da govorimo o tome. Sada se Albanci ponovo svete.


Mora se prekinuti polarizacija izmedju dve strane: Albanci kao zrtve i stoga bez krivice i Srbi kao napadaci i stoga svi krivi.


Srbi moraju prihvatiti svoju odgovornost i identifikovati one licnosti koje su pocinile zlocine. Medjutim Albanci moraju uraditi isto: spoznati da i oni sami snose odgovornost za ono sto se desilo i da su pojedini clanovi njihove zajednice pocinili zlocine i da nisu svi Srbi krivi. Oni moraju pokazati spremnost da ostave prostora za manjine.


Malo je verovatno da ce se ovo dogoditi ukoliko se medjunarodna zajednice ozbiljno ne pozabavi radikalnim Albancima da bi zaustavila nasilje i zastrasivanje. Ovo nije stvar policije, vec se to mora uraditi i na politickoj ravni : vecina napada nisu slucajni ili izolovani vec su deo organizovanog procesa.


Sa svoje strane UN bi takodje trebalo da uradi mnogo vise da bi ubedio Srbe da imaju isti tretman, na prvom mestu tako sto ce vise s njima razgovarati. Mora se obezbediti adekvatno predstavljanje Srba i drugih manjina u okviru institucionih tela koja pokrivaju sve vidove zivota, specijalna podrska mora postojati za sva sela u kojima zive preostale manjine i ukoliko postoje uslovi moraju se preduzeti ozbiljni napori da se ohrabri povratak onih koji su pobegli.


UN bi takodje trebalo da odigra specijalnu ulogu u okviru delikatnog zadatka pruzanja pomoci kosovsko - srpskim strukturama da ostvare legitimnu i zdravu vezu sa Srbijom, mozda u saradnji sa nevladinim organizacijama.


Sto se tice politickog resenja i pitanja suvereniteta, ono ne moze biti nametnutno vec se do njega mora doci pregovorima Albanaca i Srba ovde i izmedju Albanaca i Srba u Beogradu, na jedan otvoren i demokratski nacin.


To podrazumeva da je za resenje Kosova potrebna demokratska promena u Beogradu i da je u interesu kosovskih Albanaca da to shvate i podrze. Moramo se skoncentrisati na vecinu pitanja oko kojih se slazemo, ljudska prava, otvoreno drustvo i normalan zivot, pre nego sto dodje do zastoja u stvarima oko kojih se ne slazemo.


Vise od svega Kosovu je potrebno vreme. Medjunarodna zajednica ce morati da provede duze vremena ovde sa svojim trupama. Potrebno nam je vreme da ocistimo dusu dece i stvorimo uslove pod kojima ce ljudi moci raditi i normalno se kretati. Tek onda mozemo poceti da pregovaramo o zajednickom zivotu.


Sonja Nikolic je direktor Civil House u Pristini i izvrsni direktor radio "Contact" i jedini srpski clan Kosovskog prelaznog veca, savetodavnog tela u okviru strukture UN na Kosovu.