Postupanje sa “neprijateljski raspolozenim” svedokom “insajderom”

Prema tradicionalnim pravilima sudske prakse advokat ne moze opozvati svedoka koga je pozvao. Pravilo je zasnovano na pretpostavci da strana koja svedoka poziva jemci za njegov kredibilitet. Izuzetak moze postojati jedino u slucaju da strana u postupku pokaze da ju je svedok iznenadio svojim svedocenjem. U toj situaciji, advokat moze zatraziti od suda da proglasi svedoka “neprijateljski raspolozenim” i da dozvoli advokatu da opozove svedoka koga je pozvao, odnosno da pokusa da pokaze da svedok ne govori istinu. Tradicionalno, sudije retko primenjuju ovu proceduru i obicavaju da naloze advokatima da se suoce sa svojim svedocima onakvim kakvim oni jesu. Ukoliko svedoci “odu na jug” (promene svoje iskaze) tokom svedocenja, to je samo jedan od rizika u zivotu.
Moderniji pristup jeste da se prizna da advokati nemaju neogranicenu mogucnost izbora svedoka. Cesto je svedok koji poseduje vaznu informaciju nepouzdan. To je cesto slucaj sa nekim svedocima u sudjenjima za ratne zlocine, pogotovu kada se optuzba odnosi na ucesce u zajednickom zlocinackom poduhvatu. Najbolji svedoci u takvim slucajevima su “insajderi”. Oni takodje mogu biti i najgori. Dzefri Najs se bori sa tim problemom od pocetka sudjenja Milosevicu posto pretresno vece nastavlja da favorizuje tradicionalno pravilo. Nedavno pojavljivanje Zorana Lilica, bivseg predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), bilo je samo poslednji izazov.
Tokom svedocenja, Lilic se pokazao kao privrzenik Slobodana Milosevica, optuzenog protiv koga je dosao da svedoci. Kao i drugi svedoci “insajederi”, Rade Markovic, Dragan Vasiljkovic i zasticeni svedok B-1775, kada je dosao u situaciju da se suoci sa bivsim sefom, Lilic je poceo da se ponasa kao potcinjeni pred gospodarom. Miloseviceva aura je bila prejaka za njega. Lilic se (kao i Markovic, Vasiljkovic and B-1775) dobrovoljno i bez stida slozio sa bilo cim sto je Milosevic zatrazio, uz male izuzetke. Nije neobicno za autoritarne lidere da se okruze poslusnicima, ali to cini otkrivanje istine teskim, pogotovo ako se primeni pravilo o “neprijateljski raspolozenom” svedoku.
Lilicevo svedocenje tokom direktnog ispitivanja bilo je znacajno o sledecem: Milosevicevoj centralnoj ulozi u ubedjivanju bosanskih Srba da poloze oruzje, nadredjenosti Miloseviceve srpske policije (MUP) nad VJ (Vojskom Jugoslavije) i direktne subordinacije sefova MUP-a Milosevicu, finansijskoj pomoci SRJ vojskama hrvatskih i bosanskih Srba, i zlocinima koje su srpske snage pocinile na Kosovu. Bivsi predsednik SRJ je takodje potvrdio autenticnost detalja sastanaka na visokom nivou i pisma koje je nacelnik generalstaba Momcilo Perisic napisao Milosevicu, protestvujuci protiv njegovih (Milosevicevih) nelegalnih aktivnosti na Kosovu.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Lilic je, sa lakocom kojom glumac menja uloge, promenio svoje svedocenje da bi udovoljio svom bivsem mentoru. Cinjenica da su neki od njegovih odgovora u direktnoj suprotnosti sa njegovim ranijim svedocenjem izgleda da ga nije ni najmanje uznemirila. Iako je kritikovao Milosevica za nepotrebno prolongiranje rata na Kosovu, na pitanje optuzenog on se slozio da je Milosevic zeleo mir, a ne rat. Svedok je posvedocio da Milosevic nije imao kontrolu nad Vojskom Jugoslavije (VJ) i da se nije mesao u komandovanje vojskom tokom Lilicevog mandata od 1993. do 1997.godine. Stavise, on se slozio da nijedan general VJ nije bio unapredjen ili razresen po Milosevicevom zahtevu. Suprotno svojoj ranijoj izjavi, Lilic se saglasio sa Milosevicevom sugestijom da on (Milosevic) nije imao kontrolu nad bosanskim Srbima, koji su cesto opstr! uisali njegove napore da se pronadje resenje.
U dodatku tim ustupcima, Lilic je takodje pruzio korisne odgovore prijatelju suda Branislavu Tapuskovicu. On se slozio sa njim da su sve jedinice republicke teritorijalne odbrane bile pod komandom JNA (Jugoslovenske narodne armije) i da su oruzje i oprema (TO) bile vlasnistvo JNA. Vece je vec culo dokaze o suprotnom: da je svaka jugoslovenska republika imala svoju TO, da su TO bile finansirane svaka od svoje republike, koje su im obezbedjivale opremu, oruzje i municiju. Odnos izmedju JNA i republickih TO, ukljucujuci vlasnistvo nad imovinom, vazan je zbog toga sto je, prema drugim svedocenjima pred vecem, JNA preuzela kontrolu nad oruzjem i municijom TO pre ratova, a zatim ih distribuirala lokalnim Srbima.
Gospodin Tapuskovic je takodje izmamio i svedokovu saglasnost da je srpski patrijarh Pavle, a ne Milosevic, bio taj koji je intervenisao i obezbedio Mladicev pristanak da Milosevic pregovara ispred bosanskih Srba u Dejtonu. Ovaj scenario protivreci Milosevicevom navodnom “uticaju” na rukovodstvo bosanskih Srba.
Suocen sa mnogim ustupcima koje je njegov svedok ucinio Milosevicu, Dzefri Najs imao je samo kratko vreme za dodatno ispitivanje i znacajan izazov pred sobom. On nije zatrazio od veca da proglasi Lilica “neprijateljski raspolozenim” svedokom, iako bi to bilo opravdano. On je radije “rizicno” nastavio sa ispitivanjem, sto je dovelo do dva upozorenja veca.
Ispitujuci Lilicev odnos sa optuzenim, gospodin Najs ga je pitao ko je kome davao instrukcije u pokusaju da se od Mladica dobije oslobadjanje dvojice francuskih pilota pre potpisivanja dejtonskih sporazuma u Parizu. Lilic je odgovorio: “Pribojavali smo se da sporazumi nece biti potpisani i Milosevic je insistirao da bih ja trebalo da izdam naredjenje Perisicu da on pokusa da ustanovi gde se piloti nalaze. Ja nisam davao instrukcije njemu. On je koristio svoje pravo da utice na Vojsku Jugoslavije preko mene”. Ovo objasnjenje je koliko interesantno toliko i uvijeno i moze pruziti nenameran uvid u nacin na koji je Lilic izmenio svoju realnost tako da ona ukljuci viziju o njegovoj moci unutar granica mnogo vece Milosevice moci.
Najs je tada krenuo na ozbiljnija pitanja i upitao svedoka: “Mladic je napustio RS (Republiku Srpsku) krajem 1996. Da li je dosao u Srbiju?” Lilic je odgovorio: “Ja ne znam da li je on uopste napustao RS, ali sam siguran da nije dosao u Srbiju”. Najs je nastavio pitajuci da li je ikada sprovedena istraga o Mladicevom ucescu u Srebrenici, na sta je Lilic odgovorio: “Koliko ja znam, takve istrage nije bilo”. Pre nego sto je tuzilac uspeo da pita o unapredjenju Mladica, sudija Mej ga je upozorio: “Postoji ogranicenje do kog obima Vi mozete da unakrsno ispitujete svog svedoka”.
Ne po prvi put, Najs je pokusao da objasni probleme sa “insajderima”. “Postoje izvesni svedoci cija svedocenja moraju biti uzeta u obzir sa oprezom”. Ipak, on je rekao: “Vecu je od pomoci da cuje njihovo svedocenje o pojedinim dokumentima i dogadjajima”, u ovom slucaju o unapredjenju nekoga ko je optuzen za genocid u Srebrenici. Najs je zeleo da pokaze dokument o Mladicevom unapredjenju i da pita svedoka kako je do toga doslo. Vece je odlucilo da iskljuci taj dokument i Najs je svom svedoku pristupio sa druge strane.
U odgovoru na Najsova pitanja, Lilic je priznao da je tokom svog predsednickog mandata imao pristup znacajnim obavestajnim podacima, iako je priznao da je Milosevic imao “vise informacija i bolje informacije”. Medjutim, kada ga je Najs pitao da li to znaci, nevezano za obim informacija, da nije imao nijedan obavestajni podatak o tome sta se dogodilo u Srebrenici, on je jednostavno odgovorio: “Tacno”.
Najs je nastavio: “Vi ste negirali postojanje bilo kakvih zatvorenickih logora (kada ga je Milosevic pitao o izvestaju da je devet logora postojalo u Srbiji, sa lokacijama i broju zatvorenika)… Da li ste licno posetili te oblasti?” U jos jednoj demonstraciji svog uvijenog univerzuma, Lilic je odgovorio: “Ja ih nisam posetio i prema mojim informacijama, oni nisu postojali. Nisam mogao da posetim nesto za sta je nasa (vojna obavestajna) sluzba rekla da ne postoji”. Ocigledno njemu nije palo na pamet da poseti naznacene oblasti i da se uveri da li oni drze logore u kojima su ljudi zatvoreni. Kada je Najs pokusao da nastavi pitajuci da li svedok dozvoljava mogucnost da su od njega sakrivane informacije ove vrste, sudija Robinson ga je prekinuo da bi ga upozorio: “Gospodine Najs, opasno se priblizavate unakrsnom ispitivanju”.
Glavni tuzilac u ovom predmetu tiho je pitao svog, ne bas najboljeg svedoka: “Ukoliko sud utvrdi da je vojska (VJ) bila umesana (u rat bosanskih Srba protiv bosanske Vlade), ko je bio na poziciji da kontrolise ili utice na VJ…?” Svedok je, ocigledno zbunjen, odgovorio: “Samo general Perisic mogao je da izda naredjenja takve vrste, i ukoliko jeste, ona su mogla da dodju od Milosevica”. “To bi”, nastavio je “bilo poptuno nezakonito”. “Stoga, nikada se nije moglo desiti”, pokusao je da zakljuci. “Samo predsednik SRJ (Lilic) (postupajuci) sa Vrhovnim savetom odbrane mogao je da izda takvo naredjenje”. Ovo je objasnilo igru koju je on bio prinudjen da igra u svojim naporima da udovolji Milosevicu i da zastiti sebe.
Najs je zatim pokusao da povrati znacajne dokaze koje je Lilic dao tokom direktnog ispitivanja, a kasnije ih se odrekao tokom Milosevicevog unakrsnog ispitivanja. Na primer, Lilic je ponovo potvrdio da je srpski MUP bio militarizovan tokom Milosevicevog predsednickog mandata, i da je to ukljucilo dve anti-teroristicke jedinice, JSO i SAJ. On je, takodje, ponovo potvrdio da su Jovica Stanisic, sef srpske sluzbe drzavne bezbednosti, i indirektno Milosevic, imali politicku kontrolu nad Crvenim beretkama.
Tuzilac ga je zatim upitao o pismu koje je 25. maja 1999. general Pavkovic uputio Milosevicu, trazeci od njega da preduzme hitne mere da bi ponovo podredio jedinice MUP-a VJ-u. General Pavkovic izvestio je da pojedine nekontrolisane jedinice MUP-a, pljackaju velike kolicine imovine i “cine ozbiljne zlocine nad Siptarima (pogrdan naziv za kosovske Albance)” ukljucujuci ubistva, silovanja, razbojnistva, pljacku, itd. Lilic nije mogao da da konkretan odgovor o pismu. Medjutim, gospodin Najs postavio mu je vazno pitanje: “Da li Vi imate i jedan razlog da sumnjate u generala Pavkovica?”. Snaznim glasom, Lilic je odgovorio: “Apsolutno ne”.
Na kraju, gospodin Najs pokazao je Lilicu prepis govora Ratka Mladica odrzanog 16. aprila 1995. U njemu, Mladic je naveo kolicinu oruzja i municije kojom je SRJ ospkrbila Vojsku RS od pocetka rata do 31.decembra 1994. Lilic je objasnio da je Mladic bio pomalo senzacionalista i da su kolicine “toliko velike da ja licno u to ne verujem”. Tuzilac je ponudio hipoteticki primer: “Ukoliko bi se naknadno utvrdilo da (je VJ obezbedila) taj materijal… ko bi snosio odgovornost za to – Vi kao vrhovni komandant?” Posto je oruzje bilo u vlasnistvu VJ i zbog kolicine, Lilic je ustvrdio da je samo savezni ministar odbrane mogao da odobri transfer u RS.
Iskustvo sa svedocima “insajderima” pokazuje da bi sud trebalo da usvoji moderna pravila i da dozvoli unakrsno ispitivanje svedoka koje su pozvale strane u postupku. Sudjenje Milosevicu obezbedjuje snaznu podrsku da se to uradi. Najmanje cetvorica svedoka su znacajno odstupila od njihovih prvobitnih svedocenja kada ih je Milosevic ispitivao sa gotovo hipnotickim efektom. Tuzilac ne bi smeo da bude stavljen u poziciju da trazi od nevoljnog suda da proglasi svedoke “neprijateljski raspolozenim” u nameri da pokusa da utvrdi istinu. Svrha svedocenja ovih problematicnih svedoka jeste da se pomogne vecu u donosenju odluke. Primena tradicionalnog pravila sprecava tu svrhu i vece bi trebalo da usvoji moderan pristup.