Posle Pariza

Friday, 12 February, 1999

The link has been copied

IWPR Balkans

Rezim predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica rastegao se 'na tanko', i mnogo je slabiji nego sto izgleda. Kada su razgovori u Rambujeu konacno otpoceli, mnogi posmatraci su bili iznenadjeni relativno niskim nivoom srpske delegacije. Ona se cak i ne moze nazvati "srpskom", posto vecina njenih clanova nisu Srbi, vec predstavnici kolaboracionista i "lojalnih" Albanaca i malih etnickih zajednica (Turaka, Roma, "Egipcana"). Vecina analiticara je zakljucila da je srpski vodja imao za cilj da umanji status razgovora, a mozda i da umanji znacaj mogucih rezultata.

Mada to tako izgleda, ovo mozda i nije slucajno. U Milosevicevom timu nalaze se nekoliko mocnih igraca cije prisustvo potrvdjuje legitimnost razgovora. Jedan od pregovaraca je Nikola Sainovic, savezni premijer, koji je u stvari (iako ne formalno) Milosevicev covek za bavljenje krizom na Kosovu, i koji odrzava direktnu vezu izmedju jugoslovenskog predsednika i lokalnih birokrata i pripadnika sluzbi bezbednosti u pokrajini. Drugi je Ratko Markovic, koji je iskrojio kako srpski Ustav iz 1990. godine tako i jugoslovenski Ustav iz 1992. godine po Milosevicevoj zelji. Vladan Kutlesic, Milosevicev pravni savetnik i poverljivi covek, je jedini predsednicki savetnik koji je preziveo na toj poziciji u toku deset godina duge Miloseviceve vladavine. Ovaj trio ukazuje na to da je Milosevic poslu u Rambujeu pristupio ozbiljno, duhom ako ne i telom.

Dakle, zasto onda Egipcani i ostali? Deo razloga je verovatno i Milosevicev bolestan smisao za humor. Medjutim, ima tu i pragmaticnih razloga. Paradoksalno je, ali na taj nacin on resava unutrasnje probleme koji imaju malo veze sa Kosovom. Milosevic je ukljucio u tim i ove prakticno nepostojece politicare jer je njegova klika toliko podeljena iznutra da bi desetak srpskih zvanicnika najverovatnije potrosilo vise vremena pokusavajuci da jedan drugom zabodu noz u ledja nego u razgovorima sa drugom stranom. Posto nije bio u mogucnosti da pronadje 12 ljudi kojima bi mogao da veruje, Milosevic je poslao trojicu, a ostala mesta popunio samo reda radi.

Iako Milosevic, spolja gledano, izgleda jak, njegova popularnost u Srbije je u laganom ali konstantnom padu od 1994. godine. Sada ga podrzava nekih 25 odsto birackog tela, sto nije dovoljno da bi se obezbedila vladavina bez problema. Zbog toga je Milosevic bio prinudjen da napravi koaliciju sa drugim strankama. Njegov prvi partner je bila njegova supruga, Mira Markovic, tvrdi komunista i vodja Jugoslovenske ujedinjene levice (JUL), koja je dala transfuziju anemicnoj Socijalistickoj partiji Srbije Slobodana Milosevica. Sledeci su bili radikali iz Srpske radikalne stranke na celu sa ultranacionalistom Vojislavom Seseljem, koji je pomogao Slobodanu Milosevic da sacuva bezbednu vecinu u parlamentu. Konacno, Vuk Draskovic, bivsi opozicioni lider iz Srpskog pokreta obnove (SPO) koji je predvodio ulicne proteste i jednom prilikom bio uhapsen i tesko prebijen od strane Miloseviceve policije, sada je pristao da podrzava srpskog mocnika u zamenu za nekoliko mesta u kabinetu. Sada je Milosevic ostao bez oponenta, posto je svaka parlamentarna stranka ukljucena u vladu. Proglaseno je da je opozicija u Srbiji umrla prirodnom smrcu. Sve sto je ostalo je Milosevic i njegova vlada.

Nazivaju je "Vladom nacionalnog jedinstva", ali u stvarnosti to je krhka koalicija koju sacinjavaju cudni partneri: komunisti i fasisti sa oportunistima koji se predstavljaju kao centristi. Milosevic odrzava svoju vlast tako sto pazljivo balansira ove frakcije jednu protiv druge, dok zastrasuje vanparlamentarnu opoziciju kao sto su studenti i slobodni mediji. Pored idoeloloskih razlika, koje imaju tendenciju da izblede suocene sa pitanjima od nacionalnog interesa kao sto je Kosovo, cetiri partije u vladajucoj kompeticiji usle su u ljutu, a ponekad i krvavu trku za privlacne drzavne pozicije ili za uvozne dozvole koje izdaje drzava, koje oni smatraju neizbeznom cenom za svoju lojalnost Milosevicu. Medjutim, ta lojalnost prma Milosevicu ne vazi i za koalicione partnere, i stoga i konstantne borbe izmedju njih, sto rezultira u permanentnom premestanju svih drzavnih pozicija.

Problem za Milosevica je taj sto on nece biti u stanju da zadovolji sve te oprecene interese jos dugo vremena. Posle vise godina direktnih i indirektnih sankcija, uz skoro isto tako porazavujuce rezultate koje daje lose vodjena ekonomija, Srbija se danas nalazi u jadnom stanju. Novca je sve manje za dobro povezane preduzimace, dok socijalna pomoc nije ni iz daleka tolika kao sto je bila pre nekoliko godina. Cena lojalnosti pada, a samim tim i lojalnost. Rezultat toga je da vlada postaje sve vise gramziva, uvod poreze koji ni privreda ni gradjani ne mogu da podnesu.

Milosevic moze da prevazidje krhkost svog sistema samo tako sto mase pitanjima od vitalnog nacionalnog interesa, kao sto je Kosovo, ispred nosa svakome i vristi da je izdajica svako ko izrazi drugaciji stav. Medjutim, i to ne moze da traje zauvek. Ekonomski i politicki sistem u Srbiji implodira, i samo ga Kosovo spasava od raspada.

Besramni ustupci su propraceni objavljivanjem tvrdih, bezkompromisnih izjava - a jedva da se od drugih stranaka i cuje neka rec. Prosle godine, Milosevic je odbio da prihvati malu delegaciju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE). Cak je i odrzao referendum da bi potvrdio protivljenje Srbije bilo kakvom stranom prisustvu na jugoslovenskom tlu. Dva meseca kasnije slozio se da prihvati 2 000 posmatraca OEBS-a. Uoci pregovora u Rambujeu, Vlada Srbije je objavila da je "apsolutno neprihvatljivo" odrzati pregovore o Kosovu van jugoslovenskih granica. Ukratko posle toga, sve uz parlamentarni pecat odobrenja, Milosevic je poslao delegaciju u Francusku. Sada Milosevic ponavlja da Jugoslavija nikada nece prihvatiti strane trupe na Kosovu. A implikacije ce mozda biti suprotne.

Milosevic je verovatno svestan da ce na kraju morati da da Kosovo na jedan ili drugi nacin. Medjutim, da bi izbegao rano provlacenje, i da bi Kosovo ostalo u centru politicke paznje, a ne ostali domaci problemi, u njegovom je interesu da odugovlaci pregovore. Cak i u tom slucaju, medjutim, on je suceljen sa delikatnim balansiranjem, jer njegova moc cenkanja sa Zapadom se moze osetno smanjiti ukoliko se ugovor ne postigne pre proslave pedestogodisnjice NATO-a u aprilu. Ali, ipak, ce na kraju prodati. Tako da ce se pravi izazov za njega, a i za Srbiju, pojaviti tek posle Rambujea. Bez kosovskog pitanja koje zasenjuje stanje nacije, Srbija ce na kraju biti prisiljena da se pogleda u ogledalo. A ono sto ce videti, nece biti lep prizor.

Dejan Anastasijevic je novinar Vremena u Beogradu.