Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Pomoc se prodaje na pijacama

Postavljaju se pitanja da li donacije u hrani i odeci za raseljene srpske porodice uopste stizu do svog odredista.
By IWPR Balkans

Na pijacama u severnom delu podeljene Mitrovice, kupci razgledaju odecu i hranu nagomilanu na tezgama, koja se nudi po damping cenama.


Ispred neuglednog kioska od lima, ispod sveze ispisanog natpisa "Rasprodaja", zastaje jedna domacica i kupuje sest pari trenerki. U robnoj kuci u Beogradu to bi kostalo bar 180 evra. Ovde se prodaje za 20.


Cena je niska, jer trenerke nisu ni bile namenjene prodaji. One su deo humanitarne pomoci koju su obezbedili Srbi koji su imali poverenja i zeleli su da pomognu sunarodnicima koje su albanski ekstremisti proterali iz njihovih kuca polovinom marta.


Prodavac koji prodaje trenerke u Mitrovici kaze da ga je pozvao jedan prijatelj koji radi za Crveni krst cim je pomoc pocela da pristize iz Srbije i dao mu nesto robe.


"Znam da je ovo namenjeno raseljenim porodicama, ali moram i ja od necega da zivim", rekao je on.


Pomoc je pocela da pristize u velikim kolicinama kada je pokrenuta televizijska kampanja u kojoj je od poslovnih ljudi i privatnih lica trazeno da posalju pomoc i novac raseljenim porodicama koje su morale da napuste svoje domove u nasilnim neredima od 17. i 18. marta. Pomoc je upucivana putem Crvenog krsta – jedine organizacije koja je ovlascena da distribuira donacije.


Prema podacima Crvenog krsta, oko 400.000 kilograma hrane i jos 100.000 kilograma proizvoda za higijenu – kao i generatori i kuhinjska oprema koja je stigla iz Rusije i druge stvari koje je uputio nemacki Crveni krst – isproucena je porodicama u nevolji. Ipak, Beograd priznaje da je doslo do nedozvoljenog "curenja" donirane hrane i odece bez znanja Crvenog krsta.


Prosle sedmice, Komitet skupstine Srbije za Kosovo izdao je saopstenje da ce zahtevati od Ministarstva finansija da dostavi dokumentaciju o prikupljanju i distribuciji pomoci, da bi se istrazili navodni slucajevi korupcije.


Sef srpskog Crvenog krsta na Kosovu, Bora Moracic, smatra da niko od njegovih zaposlenih nije prodavao nista od donirane pomoci i tvrdi da prituzbe dolaze od malog broja veoma glasnih nezadovoljnih porodica.


"Nema nijedne srpske enklave koja nije dobila pomoc. Strogo kontrolisemo distribuciju, ali uvek neko ostane nezadovoljan", kaze on.


"Sve sto dobijamo prvo delimo raseljenim licima, a onda drugim (srpskim) domacinstvima u regionima u kojima dominiraju Albanci, koja nisu u stanju da zarade ili kupe stvari koje su im potrebne."


Ipak, u mestu Grace, 20 kilolmetara severno od Pristine, predstavnik sela, Bista Staniskovic, tvrdi da nisu dobili nijednu isporuku od Crvenog krsta.


"Ovde nas ima oko 150 i niko nam nista nije doneo", izjavila je za IWPR. "Apsolutno nista nismo dobili."


Lider kosovskih Srba Oliver Ivanovic izjavio je za IWPR da je od raseljenih porodica dobio veliki broj prituzbi o nedostatku pomoci, ali te tvrdnje nije lako proveriti. "Ne mogu nista potvrditi dok ne dobijem konkretne dokaze o zloupotrebama humanitarne pomoci", kaze Ivanovic.


Mada Moracic odlucno brani svoje stalno zaposlene, drugi zvanicnici priznaju da je prilicno tesko kontrolisati one koji rade volonterski. Na primer, sekretar kosovskog Crvenog krsta Dragisa Murganic izjavio je za IWPR da nema podatke o tome koliko volontera je angazovano od marta.


Teskoce u pracenju pomoci od izvora do odredista ilustrovane su rezultatom pokusaja IWPR-a da ustanovi sta se dogodilo sa humanitarnom pomoci koju je prikupila Fondacija Karic, jedna od najvecih agencija za prikupljanje pomoci, koja sve isporuke predaje srpskom Crvenom krstu za dalju distribuciju.


U trenutku zavrsavanja ovog teksta, osoblje fondacije je jos odbijalo da odgovori na pitanja o 50 kamiona pomoci koja je poslata na Kosovo radi distribucije, tvrdeci da nema vremena da se bavi takvim pitanjima.


U samoj Mitrovici, problem je manje akutan. Raseljena lica koja su privremeno smestena u skolske gimnasticke sale ili borave kod rodjaka kazu da dobijaju besplatno hranu svaki drugi dan, ali do odece se jos tesko dolazi.


Jedan pedesetogodisnjak iz Kosova Polja, u blizini Pristine, jos nosi iste pantalone i dzemper u kojima je pobegao iz svoje zapaljene kuce.


"Dobijamo hranu i higijenske proizvode od Crvenog krsta. Ali jos mi nisu dali nista da se presvucem," rekao je rezignirano, pokazujuci na pohabanu odecu.


Drugi covek, jedan od 400 nealbanaca koji su proterani iz Obilica, potvrdio je da je teze dobiti odecu nego potrosne proizvode. Ali, dodao je: "Zena mi je juce kupila trenerku u gradu. Veoma jeftino – samo tri evra…"


Tanja Vujisic je novinar na obuci u IWPR-u u Pristini.