Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

POLITIČARI OTEŽAVAJU BEOGRADSKA SUĐENJA ZA RATNE ZLOČINE

Odsustvo političke podrške potkopava napore da se u Srbiji kazne ratni zločini.
By Caroline Tosh
Posmatrači tvrde da to što političari u Srbiji ne podržavaju procesuiranje ratnih zločina ozbiljno otežava rad beogradskog suda za ratne zločine.



Tužioci su često izloženi zastrašivanju i žale se na manjak finansijskih sredstava, dok organizacije za zaštitu ljudskih prava ukazuju na to da je istražiteljima zabranjeno da gone osumnjičenike najvišeg ranga.



Počev od kraja 2003. godine – kada je pri beogradskom okružnom sudu osnovano Veće za ratne zločine (VRZ) – okončano je šest prvostepenih postupaka, dok ih je još osam u toku, ili je u predprocesnoj fazi, pri čemu se trenutno procesuira ukupno 51 optuženik.



Osim u dva slučaja, radi se o suđenjima Srbima koji se terete za ratne zločine počinjene nad ne-Srbima.



Sud je osnovan pored ostalog i sa ciljem da se osiguraju pravni mehanizmi da Beograd nastavi sa procesuiranjem ratnih zločina i nakon što Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) bude zatvoren 2010. godine.



No, u izveštaju koji je u februaru 2008. objavila nevladina organizacija Međunarodni centar za tranzicionu pravdu (MCTP) ukazuje se na niz poteškoća sa kojima se sud suočava.



U tekstu pod naslovom „Uprkos okolnostima: Krivični postupci za ratne zločine u Srbiji“, Bogdan Ivanišević kaže da se – premda je u samim postupcima protiv osumnjičenika za ratne zločine u Srbiji, od osnivanja suda do danas, učinjen evidentan napredak – suđenja odvijaju u „veoma nepovoljnom političkom kontekstu“.



Ivanišević ističe kako su napadi moćnih nacionalističkih političara, koji se protive suđenjima za ratne zločine, oslabili „odlučnost i efikasnost“ VRZ-a, Kancelarije tužioca za ratne zločine (KTRZ), kao i specijalne policijske jedinice za istragu ratnih zločina.



Ostali zaključci se odnose na to da je sud samo delimično uspeo da stvori uslove za slobodne i istinite iskaze svedoka; da je broj suđenja relativno mali; te da je sud tek neznatno ublažio pristrasnost ili ravnodušnost javnosti spram ratnih zločina.



ODSUSTVO POLITIČKE VOLJE I PODRŠKE JAVNOSTI



Kada je reč o samim krivičnim postupcima, posmatrači i pravni eksperti su do sada uglavnom upućivali pohvale na račun istražitelja ratnih zločina, kao i tužilaca i sudija novonastalog suda.



Nacionalni pravni savetnik za pitanja ratnih zločina pri misiji OEBS-a za Srbiju, Ivan Jovanović – koji rad VRZ-a i KTRZ-a prati od samog osnivanja, dakle više od četiri godine – kaže da su obe institucije načinile značajne iskorake.



„One su na najboljem putu da ostvare najviše međunarodne standarde procesuiranja ratnih zločina“, kazao je on.



Pa ipak, posmatrači tvrde da razlog za brigu predstavlja slaba politička podrška.



Predstavnica VRZ-a, Ivana Ramić, kaže da suđenja za ratne zločine, uopšteno govoreći, u Srbiji uživaju političku podršku.



„Niko ne dovodi u pitanje neophodnost suđenja, niti se pita da li su se zločini doista dogodili“, rekla je ona.



Međutim, Ivanišević je za IWPR izjavio kako odsustvo podrške od strane srbijanskih lidera predstavlja najveću prepreku sa kojom se VRZ suočava.



„Postojala je određena politička volja i neki su slučajevi procesuirani, ali je u pitanju ipak mali broj“, objasnio je on.



„Da je postojala načelna volja da se istraži onoliko slučajeva koliko dozvoljavaju ljudski potencijali, taj broj bi bio mnogo veći.“



Portparol KTRZ-a, Bruno Vekarić, saglasan je sa ocenom da je vlada mogla učiniti više kada je reč o podršci krivičnim postupcima.



„[Vlasti] su nam mogle materijalno pomoći povećanjem godišnjeg budžeta, kao i slanjem jasne poruke da su ratni zločini nedela koja se moraju kazniti, bez obzira na to ko ih je počinio“, kazao je on.



„Naš godišnji budžet je 200 puta manji od budžeta [Haškog] tribunala, ali smo mi za pet godina procesuirali 116 osoba, dok je posle 15 godina rada broj procesuiranih u Tribunalu – 161. Očito je da su finansijska sredstva kojima raspolažemo nedovoljna.“



Čelnica Fonda za humanitarno pravo (FHP) – nevladine organizacije koja pred sudom zastupa žrtve – Nataša Kandić, izjavila je: „Problem je u tome što Srbija nema političare koji će podržati suđenja za ratne zločine i koji će podržati potrebu za reformom institucija – onih institucija koje će biti odgovorne za pravdu i nedela iz prošlosti.“



Kadgod srbijanski premijer, Vojislav Koštunica, dotakne temu ratnih zločina – dodala je Kandićeva – on se usredsređuje isključivo na srpske žrtve.



Izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava (YUKOM), Milan Antonijević, objašnjava da političari nerado daju podršku zbog toga što u javnosti postoji veliki otpor prema suđenjima Srbima.



„U političkom životu Srbije, pitanje [ratnih zločina] se shvata kao tema na kojoj možete izgubiti glasove“, rekao je on. A to za posledicu, po njegovim rečima, ima gotovo potpuno ćutanje o ratnim zločinima – pogotovo kada je u pitanju navodna umešanost srpske države u njih.



U Srbiji još uvek vlada mamurluk od izrazito nacionalističke političke klime koja je postojala u vreme pokojnog predsednika Slobodana Miloševića. Mnogi se, osim toga, osećaju nepravedno kažnjeni od strane međunarodne zajednice za ratove na Balkanu, a domaća suđenja za ratne zločine smatraju „nepatriotskim“.



Po Antonijevićevim rečima, oni koji su u prošlosti pokušavali da progovore o ratnim zločinima – uključujući novinare, političare, nevladine organizacije i medije – bili su fizički i verbalno napadani od strane predstavnika javnosti.



Portparol KTRZ-a potvrdio je da su tužioci zbog svog rada izloženi stalnim pretnjama.



U poslednjih nekoliko meseci, glavni tužilac Vladimir Vukčević dobio je zastrašujuće pismo u kojem mu se preti metkom u čelo. Iako bi se na osnovu sadržaja poruke moglo zaključiti da ju je uputila srpska dijaspora iz Čikaga, na koverti je bio beogradski poštanski žig.



„Atmosfera koja u Srbiji prati procesuiranje ratnih zločina je veoma loša . . . mada, uprkos tome, nastavljamo da radimo krajnje profesionalno na svojim slučajevima“, kaže portparol Vekarić.



OPSTRUKCIJA RADIKALA



Otpor javnosti prema suđenjima za ratne zločine podstican je i neprekidnim napadima na organe suda od strane pripadnika Srpske radikalne stranke (SRS) – najveće političke partije u zemlji, čijem se predsedniku Vojislavu Šešelju trenutno u Hagu sudi za ratne zločine.



Iako su u opoziciji, radikali i dalje imaju veliku političku moć. Oštro se protive suđenjima Srbima za ratne zločine, a kivni su i na KTRZ, zbog pomaganja tužiocima MKSJ-a u slučaju Šešelj.



„SRS je poznata po napadima na predstavnike pravnog sistema, a pogotovo na samog tužioca za ratne zločine“, rekao je Jovanović.



„U tu svrhu, oni parlament koriste kao pozornicu – otvoreno preteći i vređajući tužioca i njegov tim, čak i sa same skupštinske govornice.“



Jedan od razloga za napade SRS-a na sud bi – po Jovanovićevim rečima – moglo da bude i to što se njihovi dobrovoljci ili bivši članovi često nalaze među optuženima.



Kandićeva zapaža da SRS pogotovo snažno utiče na policiju: „Stiče se utisak da su oni u veoma dobrim odnosima sa Srpskom radikalnom strankom, da ne postoji atmosfera u policiji kao instituciji, [niti među] samim policajcima, [koja bi učinila da se] osete obaveznima da daju podatke kako bi podržali suđenja za ratne zločine“, kaže ona.



Iako su po zakonu sve srbijanske institucije obavezne da sarađuju sa tužiocima, priča se da vlasti izvesna dokumenta drže izvan njihovog domašaja.



I dok je MKSJ, da bi obezbedio podršku iz Beograda, povremeno posezao i za uslovljavanjem članstvom u EU-u, srbijanski sud nema takvu moć.



Direktor Međunarodne advokatske komore, Mark Elis (Mark Ellis) – koji je srbijanskim zvaničnicima pomagao oko osnivanjaVRZ-a – ukazuje na to da se saradnja ministarstva unutrašnjih poslova uvek ispostavlja kao lažna, pošto su tokom ratova na Balkanu srpske paravojne jedinice u svom sastavu često imale i pripadnike policije.



VRHOVNI SUD PONIŠTAVA PRESUDE



Među grupama za zaštitu ljudskih prava postoji i zabrinutost da se politički uticaj radikala proširio i na više instance srbijanskog sudstva.



Vrhovni sud je u nekoliko navrata poništavao osude koje je izreklo VRZ, pa su ga grupe za ljudska prava optužile da se pri odlučivanju rukovodi političkim razlozima.



Najkontroverzniji primer ove vrste desio se krajem 2006., kada je Vrhovni sud poništio presude izrečene u slučaju Ovčara, za zločin koji se desio kada je 200 ne-Srba iz jedne bolnice u Vukovaru (Hrvatska) odvedeno na obližnju svinjsku farmu i pogubljeno.



Godine 2005., 14 bivših pripadnika paravojnih formacija i jugoslovenskih vojnika je proglašeno krivim za ta ubistva, dok su dvojica oslobođena.



U odluci kojom je naložio novo suđenje – koje je počelo u martu prošle godine – Vrhovni je sud saopštio da se u prvostepenom postupku baratalo „nepotpunim činjenicama“, te da je postojala „pogrešna primena supstantivnog prava“.



Ivanišević kaže da je odluka Vrhovnog suda da odbaci osuđujuće presude u slučaju Ovčara – koji je najveći od svih dosadašnjih – uzdrmalo VRZ.



„A po okončanju prvostepenog suđenja, sve procene su govorile da je slučaj vođen kako treba . . . tako da su čak i članovi porodica žrtava iz drugih delova Jugoslavije, u ovom slučaju Hrvatske, bili zadovoljni, što je, po mišljenju tužioca, bio uspeh suda“, rekao je on.



„[Ali] odluka Vrhovnog suda da poništi kazne usledila je kao hladan tuš i stoga je, u psihološkom smislu, imala veoma negativan efekat.



„Jedna od važnih negativnih posledica bila je odluka udruženja žrtava iz Hrvatske da ne dođu na novo suđenje – jer su razočarani – što se odrazilo na kredibilitet čitave [sudske] strukture.“



Po rečima Džejmsa Lajona (James Lyon) iz Međunarodne krizne grupe, odbacivanje izvesnih presuda „sigurno je pomoglo snagama koje se protive [suđenjima za ratne zločine i] sigurno je poslalo sve loše signale“, podrivajući i sam sud.



SUĐENJA OGRANIČENA NA „ONE KOJI SU POVUKLI OROZ“



Kritičari KTRZ-a kažu da do sada pred VRZ-om nije optužen niko od osumnjičenika najvišeg ranga. Neki čak optužuju tužioce da štite visoke zvaničnike osumnjičene za ratne zločine.



Pojedinci kojima je u Srbiji suđeno bili su, gotovo bez izuzetka, obični vojnici ili osobe koje su u policijskoj i vojnoj hijerarhiji zauzimali veoma nisko mesto – zapaža Ivanišević.



Efekat je, kaže on, bilo osporavanje ideje da su zločini bili posledica zvanične politike.



„Ukoliko sudite samo počiniocima nižeg ranga – što je, uz retke izuzetke, slučaj sa srbijanskim VRZ-om – iz toga se onda može izvesti zaključak da su zločini posledica izolovanih postupaka pojedinaca koji su delali prema vlastitom nahođenju“, rekao je on.



„A ukoliko sudite i presuđujete ljudima poput Miloševića i izvesnog broja drugih zvaničnika [kao što se radi] u Hagu, onda se iz toga izvodi zaključak da su zločini bili deo politike.“



Lajon kaže da tužioci bivaju ometani u istragama koje vode.



„Političke snage sa vrha sprečavaju tužioce i istražitelje da slede lanac komandovanja“, rekao je on.



„Drugim rečima, ova suđenja za ratne zločine ograničena su isključivo na ljude-obarače – one koji su povukli oroz – i ne postoji napor da se gone oni koji su im naredili da to učine.“



Neki posmatrači kažu da su zvaničnici nervozni zbog toga što bi istrage mogle otkriti dokaze o umešanosti Beograda u ratne zločine, dok ostali ukazuju na to da su neki zvaničnici koji su sudelovali u zločinačkim aktivnostima možda i danas na vlasti.



Jovanović ističe da se glavne prepreke na koje nailaze tužioci tiču pronalaženja svedoka protiv najviših zvaničnika.



„Morate imati na umu da gonjenje ljudi najvišeg ranga mora biti utemeljeno na podacima pribavljenim od svedoka-insajdera, obično iz policije ili vojske“, kazao je on.



„Jedan od najvećih problema je to što osobe iz policije neretko nisu voljne da svedoče protiv svojih starešina ili bivših kolega.“



UTICAJ KOSOVSKE KRIZE



U međuvremenu je i politička kriza – koja se u Srbiji raspliće nakon što je Kosovo u februaru proglasilo nezavisnost – doprinela stvaranju još nepovoljnijeg okruženja za ratne zločine.



Narednog je meseca srbijanski predsednik Boris Tadić raspustio parlament i raspisao izbore, nakon što se njegov dotadašnji koalicioni partner, premijer Vojislav Koštunica – gnevan na evropske lidere zbog priznanja kosovske nezavisnosti – odrekao evropskih integracija.



Ukoliko na parlamentarnim izborima koji se održavaju 11. maja pobede nenacionalističke partije, to bi moglo dovesti do intenziviranja suđenja za ratne zločine; sa druge strane, pobeda radikala bi mogla značiti i prestanak svake podrške sudu.



Problem se usložnjava i zbog gneva koji je u Srbiji izazvalo nedavno oslobađanje bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja (Ramush Haradinaj), kome se pred Haškim tribunalom sudilo za ratne zločine; naime, izvesni političari, u znak odmazde za tu presudu, pozivaju na obustavu svih istraga ratnih zločina.



Kandićeva kaže da je usled kosovskog proglašenja nezavisnosti svaki dalji napredak u suđenjima za ratne zločine praktično obustavljen.



„U februaru i martu porodice [etničkih Albanaca] nisu želele da dođu i prate suđenje – jer su se plašile da se pojave u Srbiji“, rekla je ona.



Kandićeva kaže i da postoje sumnje da tužioci nisu pokretali slučajeve koji su se ticali zločina počinjenih nad ne-Srbima na Kosovu, čak ni tamo gde je bilo dostupno obilje dokaza.



“[Tužioci] strahuju od bavljenja ratnim zločinima počinjenim nad Albancima . . . Oni uvek govore o zločinima nad Srbima . . . slučajevima protiv Srba, i to je posledica ovdašnje političke situacije“, kazala je ona.



No, Vekarić je odbacio te tvrdnje, rekavši da na kancelariju tužioca ne utiču politički pritisci. Dodao je i da tužioci trenutno istražuju nekoliko slučajeva navodnih ratnih zločina na Kosovu, te da se očekuju nove optužnice.



SUD JE OSTVARIO VAŽNE POMAKE



Uprkos brojnim preprekama na koje nailaze suđenja za ratne zločine, većina posmatrača je saglasna oko toga da su istražitelji, tužioci i sudije beogradskog VRZ-a za proteklih pet godina prešli dug put.



Pogotovo se pominje napredak u unapređenju regionalne saradnje između sudova za ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Tužioci iz zemalja koje su skoro dve decenije provele u žestokim sukobima sada sarađuju u istragama ratnih zločina i pokreću suđenja.



Kandićeva zapaža da je upravo regionalna saradnja tužiocima iz zemalja bivše Jugoslavije omogućila da prevaziđu ustavnu prepreku izručenja svojih državljanja zbog optužbi za ratne zločine.



„Tužioci iz Hrvatske i Srbije shvatili su da nemaju ustavno pravo da izručuju, pa su odlučili da jedni drugima daju dokaze i [uzajamno] podržavaju suđenja za ratne zločine“, kaže ona.



Po Elisovim rečima, VRZ – zajedno s Haškim tribunalom – poseduje potencijal za ubeđivanje Srba da počnu da prihvataju vlastitu odgovornost za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.



Suđenja za ratne zločine bi mogla da izmene percepciju javnosti o onome što se dešavalo za vreme rata – kaže on, pozivajući se na reakciju koja je u Srbiji usledila nakon što je na suđenju Miloševiću pred MKSJ-om emitovan snimak na kojem se vidi kako pripadnici paravojne formacije Škorpioni za vreme srebreničkog masakra ubijaju šestoricu Bošnjaka.



Po njegovim rečima, Srbi su – pošto su videli taj snimak – izgubili sve iluzije o Miloševiću. A četvorici su bivših pripadnika Škorpiona 2007. pred VRZ-om izrečene duge zatvorske kazne, dok se trenutno očekuje žalba na presudu.



„Ko bi mogao pomisliti da će srpske paravojne jedinice biti osuđene za ratne zločine protiv Muslimana u Srebrenici – pred srbijanskim sudom?“, zapitao je Elis.



„Po meni je to izvanredno. To je istinski tračak svetlosti za ovu zemlju.“



Caroline Tosh izveštava za IWPR iz Londona. Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.