POBUNJENICKO SELO NE SMATRA DA JE IMALO KORISTI OD MIROVNOG SPORAZUMA
Po zavrsetku oruzanog sukoba 2001. godine, bivsi pobunjenici smatraju da nisu puno toga dobili do sada predajom svog oruzja.
POBUNJENICKO SELO NE SMATRA DA JE IMALO KORISTI OD MIROVNOG SPORAZUMA
Po zavrsetku oruzanog sukoba 2001. godine, bivsi pobunjenici smatraju da nisu puno toga dobili do sada predajom svog oruzja.
Naim Sabani, star 34 godine, iz sela Veliki Trnovac, radi u Bujanovcu, najblizem vecem gradu, kao fizicki radnik za deset evra na dan.
Uglavnom radi gradjevinske poslove tokom novembra i mada je to obicno napolju, na veoma niskim temperaturama, on se ne zali. "Tih deset evra su mi neophodni", kaze on.
Naim je bio pripadnik Oslobodilacke vojske Preseva, Medvedje i Bujanovca, OVPBM, pobunjenika koji su se sukobljavali sa srpskom policijom i vojskom 2001. godine sve do potpisivanja mirovnog sporazuma uz medjunarodno posredovanje kojim je okoncan ovaj konflikt na jugu Srbije.
Od tada se prijavljivao tri puta da radi u regionalnoj multietnickoj policiji, koja je uspostavljena u okviru mirovnog sporazuma. Ali nisu ga primili. Sada je ozenjen i ima troje dece, a kucu mora da deli sa sesnaest clanova sire porodice.
"Nadam se da cu dobiti normalan posao kako bih mogao da izdrzavam moju porodicu kao sto to svi druge rade", izjavio je Naim za IWPR. "Inace cu morati da emigriram u zapadnu Evropu kao sto su to ucinili mnogi drugi ljudi iz sela".
Trnovac se nalazio u epicentru albanske pobune koja je potresala juznu Srbiju 2001. godine. Selo se nalazi na nekoliko kilometara severozapadno od Bujanovca, usred plodne zemlje, i dugo je bilo prepoznatljivo po svojoj velicini i prisutnosti albanskog nacionalizma kod mestana.
Oni se spore sa srpskim vlastima cak i oko statistickih podataka o selu jer Zavod za statistiku u Beogradu je 2002. godine saopstio da u Velikom Trnovcu zivi 6.797 stanovnika, s cim se mestani ne slazu.
"Nismo zadovoljni takvim statistickim podacima jer mislimo da u Velikom Trnovcu ima makar 9.100 stanovnika", kaze Galip Beciri, predsednik seoske mesne zajednice. "Zavod za statistiku je izostavio oko 2.000 ljudi".
Trnovac je bio pod kontrolom Oslobodilacke vojske za Presevo, Medvedju i Bujanovac, OVPBM, oko sedam meseci tokom 2001. godine. Za vreme oruzanog sukoba mestani su podrzavali pobunjenike i njihovog lokalnog komandanta Ridvana Cazimija, poznatijeg kao Komandant Lesi.
Lesi je poginuo tri dana nakon sto je potpisan sporazum o raspustanju OVPBM. Medjutim, i danas njegovi bivsi saborci iz Velikog Trnovca se nalaze u istoj situaciji kao i Naim – rade povremeno kao fizicki radnici ili su nezaposleni.
"Bivsi pripadnici OVPBM su sada u ocajnom polozaju", izjavio je za IWPR Sevdail Hiseni, predsednik bujanovacke skupstine opstine.
"Oni su prihvatili da predaju svoje oruzje i ukljuce se u politicki proces. Ali sada nisu zadovoljni kako se taj proces odvija, kao ni brzinom integracije Albanaca u drustvo".
Proces koji Hiseni pominje, ciji je nacrt izradila srpska vlada uz pomoc medjunarodnih posrednika, podrazumevao je amnestiju bivsih pobunjenika i integraciju Albanaca u policiju, sudstvo, zdravstveni sistem i lokalnu administraciju.
Prema Covicevom planu – nazvanom po Nebojsi Covicu, predstavniku Koordinacionog centra srpske vlade za jug Srbije (i Kosovo), to je trebalo ostvariti u roku od dvadeset cetiri meseca posle potpisivanja sporazuma.
Albanci smatraju da su na gubitku. "Covicevi plan nije sproveden u delo", rekao je Saip Kamberi, predsednik Saveta za ljudska prava, lokalne nevladine organizacije iz Bujanovca, za IWPR. "Albance su usli u organe lokalnih vlasti, ali nisu zastupljeni u ekonomiji, sudovima ili zdravstvenom sistemu".
Neki bivsi borci dobili su posao u multietnickoj policiji, koja je osnovana nakon sto je OVPBM raspusten 2001. godine. Medjutim, multietnicka policija moze da prihvati samo manji broj ljudi.
Od 2002. godine, kada su po prvi put albanske stranke pobedile na lokalnim izborima u Bujanovcu, neki bivsi borci OVPBM-a su dobili radna mesta u lokalnim organima vlasti i drzavnim preduzecima.
Ipak, to je isuvise malo. Nekih petnaestak mestana Velikog Trnovca sada rade za drzavna preduzeca i jos cetrdesetak za lokalne organe vlasti.
Vecina bivsih boraca iz Velikog Trnovca insistira da su im promene posle 2001. godine donele malo koristi. Agim Haliti, star 39 godina, bivsi borac koji radi u bujanovackom odeljenju za poljoprivredu, kaze da albanska zajednica nije dobila puno. "Borili smo se za nasa elementarna prava na skolovanje, zaposlenje..."
Nezaposlenost ili emigracija je najcesci izbor sa kojima ce se suociti oko 1.100 dece koja sada pohadjaju osnovnu skolu "Muharem Kadriju" u Velikom Trnovcu.
Nedzat Daci, aktuelni predsednik kosovskog parlamenta, pohadjao je ovu skolu. Mnogi djaci koji sada sede u skolskim klupama jednog dana ce slediti njegov primer i zaputiti se na Kosovo. Ako deca iz Velikog Trnovca zele da pohadjaju srednju skolu, morace da idu u Bujanovac, ili u Gnjilane, ili Pristinu na Kosovu. Uprkos svojoj velicini, Veliki Trnovac nema sopstvenu srednju skolu.
Visoko obrazovanje je jos tezi problem. Jedine mogucnosti za studije su odlazak u Pristinu, Tetovo u Makedoniji ili Albaniju. U juznoj Srbiji nema mogucnosti za sticanje visokog obrazovanja na albanskom jeziku.
"Bilo bi mnogo bolje ako bi imali univerzitet, ili makar neka isturena odeljenja u Presevu ili Bujanovcu, na albanskom jeziku", kaze Rejhane Ahmeti, student na Univerzitetu u Pristini.
Ali Ramadani, koji sada studira ekonomiju na Univerzitetu u Pristini, kaze za IWPR da je malo verovatno da ce se vratiti u Veliki Trnovac. "Nadam se da cu se vratiti, ali bih morao da pronadjem neki posao kao ekonomista tamo", kaze on. To se cini malo verovatnim.
A u samom Velikom Trnovcu, Galip Beciri kaze da nezaposlenost razvejava nadanja citave jedne generacije. Cak ni diplomci, kaze on, "koji nisu nikada imali sansu da dobiju posao pod predjasnjim rezimom nisu ni sada zaposleni. Oni prosto lutaju unaokolo". U proslosti, mestani Velikog Trnovca ziveli su od poljoprivrede. Poljoprivreda, medjutim, propada. Mestani su ranije uzgajali duvan, ali je doslo do velikog pada otkupnih cena. Seljani su takodje poznati i po svojim rukotvorinama, medjutim, takvi unikatni proizvodi nemaju veliku prodju.
Nije sve u Velikom Trnovcu tako crno. Trenutno je u planu da se realizuje veliki projekat izgradnja kanalizacionog sistema, vredan oko 2,5 miliona evra, koji finansiraju sami mestani, lokalne vlasti i inostrani donatori. Drugi projekat modernizacije telefonske mreze je zavrsen posle 2001. godine, a vredeo je oko milion evra.
Ipak, bolje telefonske veze i cistija okolina nece doneti puno novih radnih mesta za mlade ljude poput Naima Sabanija u sela kao sto je Veliki Trnovac. Privlacnost zapadne Evrope se, na kraju, moze pokazati neodoljivim.
Faruk Daliju radi za Radio Bujanovac.
Ovaj clanak je deo specijalnog izdanja novinara iz juzne Srbije koji su pohadjali intenzivnu dvodnevnu radionicu u Nisu, koju je organizovao IWPR u oktobru 2004. godine uz finansijsku podrsku britanske ambasade u Beograde. Kurs je sastavni deo Medjuetnickog medijskog programa obuke za Srbiju ciji je cilj da se okupe lokalni srpski i albanski novinari. Ovaj paket clanaka ima za cilj da baci svetlo na konkretne probleme ove zanemarene regije.
