Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

POČINJE SUĐENJE ZA UBISTVA U VIŠEGRADU

Tužioci tvrde da zločini Milana i Sredoja Lukića predstavljaju „neviđeni vrhunac nepredvidive okrutnosti“.
By Simon Jennings
Suđenje dvojici rođaka počelo je ove sedmice u Hagu tako što je tužilaštvo opisalo hladnokrvna streljanja i spaljivanja kuća prepunih civila, koja su se 1992. godine odigrala u istočnobosanskom gradu Višegradu.



Milan i Sredoje Lukić terete se za neka od najstravičnijih zlodela u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, uključujući istrebljenje, ubistva i okrutno postupanje prema Bošnjacima. Ono što njihov slučaj čini različitim od velikog broja haških suđenja jeste to da su njih dvojica navodno „svojeručno“ počinili veći deo pomenutog nasilja.



Tužilac Dermot Grum (Dermot Groome) je sudu ispričao kako su dvojica okrivljenih u kuću čiji je tepih bio natopljen zapaljivim supstancama, a prozori zatvoreni, zaključali skoro 70 Bošnjaka, da bi je nakon toga Milan Lukić zapalio.



„Ubrzo je vatra zahvatila pokvašene čarape žrtava i samu kuću“, rekao je Grum. „A Lukići su ostali napolju, pucajući u svakoga ko bi iz očajanja pokušao da pobegne.“



U optužnici protiv Milana i Sredoja Lukića navodi se da su njih dvojica – u periodu od 7. juna 1992. do 10. oktobra 1994., tokom kojeg je oko 13,000 Bošnjaka bilo prinuđeno da se iseli iz Višegrada – počinili zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja.



„Čak i najiskusnije sudije, tužioci i stručnjaci zaneme na pomen zločina koji su počinjeni u Višegradu – zločina koji predstavljaju neviđeni vrhunac nepredvidive okrutnosti, kakav nije registrovan nigde drugde“, rekao je Grum pred sudom.



Tužilaštvo navodi da se Milan Lukić u Višegrad vratio u proleće 1992., i to kao komandant paravojne jedinice pod nazivom „Beli orlovi“, koja je – zajedno sa policijom i vojskom – radila „na uspostavljanju vladavine terora nad lokalnim civilnim stanovništvom bošnjačke nacionalnosti“.



Grum je u uvodnoj reči naveo pojedinačne zločine za koje se svaki optuženik tereti. On je rekao kako se „često dešavalo“ da Milan Lukić i njegovi pomagači obilaze višegradske fabrike, identifikuju Bošnjake koji su u njima zaposleni i „odvode ih u smrt“.



Opisao je kako je 10. juna 1992. Milan Lukić otišao u fabriku nameštaja Varda, odakle je izveo sedmoricu zaposlenih Bošnjaka, odveo ih na obalu reke Drine i streljao ih.



„Sedam života je okončano za nekoliko minuta, vatrom iz Lukićevog automatskog oružja“, kazao je Grum.



Grum je rekao i da su rođaci žrtava kasnije na mestu zločina pronašli lična dokumenta ubijenih Bošnjaka. A to, po njegovim rečima, „pokazuje da je njihov jedini zločin bilo muslimansko ime, [kao i] da se sudski postupak protiv njih svodio na uvid u ličnu kartu“.



Tužilac je potom opisao kako su 14. juna 1992. Bošnjaci bili živi spaljeni u jednoj kući u višegradskoj Pionirskoj ulici.



Obojica optuženika su, kako je rekao, sudelovala u dovođenju ljudi u kuću gde su bili „doslovce potrpani u donju prostoriju“. Sredoje Lukić je potom sprečavao da bilo ko pobegne, dok je Milan aktivirao eksploziv, zapalivši tako kuću.



Tužilaštvo ističe da su sličnu operaciju, u kojoj je stradalo još 70 Muslimana, rođaci izveli i 27. juna, u jednoj kući u višegradskom naselju Bikavac, kao i da je Milan Lukić 7. juna ubio još petoro ljudi.



Grum se u zaključku pozvao na izjavu koju je Milan Lukić vlastima u Srbiji dao na saslušanju koje se ticalo ubistva jednog Srbina. Ta izjava je glasila: „Lično sam likvidirao mnoge Muslimane, ekstremiste sa pdručja Višegrada za koje se zna da su maltretirali srpsko stanovništvo . . . Bio sam spreman da ubijem svakoga ko zapreti srpstvu. Unapred sam se odrekao tolerancije, što je učinila i čitava grupa koju sam vodio.“



Grum je rekao kako se za optuženog „veruje da je čak ubijao i Srbe za koje je smatrao da saosećaju sa mukama Muslimana“.



U ovosedmičnoj uvodnoj reči odbrane Milana Lukića, njegov advokat Džejson Alarid (Jason Alarid) istakao je pravo optuženog na pravično suđenje.



Ukazao je i na postojanje „pritajene predrasude“ koja se temelji na ponovljenim optužbama na račun njegovog klijenta, i po kojoj već i sama činjenica učešća u ratu znači da on ne može biti sasvim nevin.



„Ne kažem da je g. Lukić nevin. ’Nevin’ je reč za koju ne mislim da bi je bilo koji učesnik rata mogao upotrebiti govoreći o samom sebi“, rekao je on pred sudom. „Ali želeo bih da kažem kako verujem da g. Lukić nije kriv za zločine za koje se tereti.“



Alarid je ukazao i na činjenicu da je Milan Lukić odrastao „u potpunosti okružen Muslimanima“.



„Učiteljica mu je bila Muslimanka, prijateljstva je sklapao sa Muslimanima, prva devojka mu je bila Muslimanka“, kazao je advokat. „Pa zašto bi onda bio optužen za takvu stvar?“



Odgovarajući na sopstveno pitanje, Alarid je ukazao na mogućnost zamene identiteta, s obzirom na to da je Milan Lukić „jedno od najraširenijih imena u Srbiji ili Bosni“.



On je rekao da je Lukić „krivo optužen“, upozoravajući sud na to da za lokalno stanovništvo glasine često mogu postati realnost.



„Jednom kada vam stave etiketu . . . koliko je lako mrzeti Milana Lukića iako ne znate ko je on?“, upitao je Alarid.



Kazao je da će i bošnjački svedoci pred sudom potvrditi kako su uvereni u to da Milan Lukić nije počinio zločine za koje je optužen.



„Mislim da to ima težinu u zemlji sa takvim etničkim podelama“, dodao je.



Da bi preduhitrio bilo kakav alibi odbrane, Grum je najavio da će pred sud dovesti i svedokinju koja će potvrditi da su rođaci sasvim izvesno boravili u Višegradu u vreme navodnih zločina, budući da ju je jedan od njih silovao.



„Od [zaštićene svedokinje] VG 63 ćete biti u prilici da čujete kako je, u vreme kada Milan i Sredoje Lukić po vlastitim rečima nisu boravili u Višegradu, ona bila silovana u fiskulturnoj sali osnovne škole – Milan ju je poveo uz stepenice kako bi je nasilno obljubio, dok je Sredoje Lukić ostao dole, sprečavajući ostale zatočenike da reaguju“, kazao je tužilac.



Tužilaštvo je zatražilo i da optužnica bude proširena tačkama koje se odnose na silovanje – ali je taj zahtev odbijen, jer je stigao prekasno.



Grum je sudijama rekao da se, za razliku od mnoštva drugih suđenja pred Tribunalom, ovaj proces vodi protiv ljudi koji su navodno lično počinili zločine za koje se terete.



„Ovaj slučaj . . . tiče se odgovornosti ljudi koji su svojeručno počinili zločine navedene u optužnici, prolivajući pred vlastite noge krv žrtava“, kazao je.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.