Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Plitko Sazaljenje

Kada neko pita kosovske Srbe o zlocinima koji su se dogodili za vreme trajanja sukoba, oni se od njih distanciraju, ali njihova verzija dogadjaja kod Albanaca izaziva gnev.
By IWPR Balkans

Pecka patrijarsija iz trinaestog veka, jedan od centara Srpske pravoslavne crkve, dragulj je prepun ikona koji se nalazi na ulasku u bujnu i dramaticnu Rugovsku klisuru na zapadu Kosova. Ali unutar njenih kamenih zidina sedi grupa osedelih kaludjera i cetrdesetak ocajnih siromasnih Srba koji cekaju na odlazak.


Svi oni su pod zastitom italijanskih NATO trupa. "Italijani nam pomazu da pronadjemo i sahranimo mrtve," kaze Otac Jovan, kaludjer koji govori engleski i koji je u Patrijarsiju dosao pre tri nedelje iz Crne Gore.


Prekida caskanje sa jednim posetiocem da bi prihvatio torbu punu maski za lice i gumenih rukavica od vojnika pod punom borbenom opremom. Vise od trideset Srba iz tog kraja je sahranjeno otkada je dosao, on kaze. Drugih trideset se vode kao nestali a strahuje se da su mrtvi.


Sumor i ocajanje usred fizicke lepote recito kazuju o trenutnom stanju stvari u crkvi i statusu srpskog stanovnistva koje je ostalo na Kosovu.


Posle deset godina Miloseviceve ektremne nacionalisticke politike, koju je vecina Srba odavde tolerisala ili podrzavala, sada su dezorientisani, bez nade, i uzasno uplaseni. Na pocetku jula crkva je javno osudila Milosevicevu vladu za zlocine koji su Srbi pocinili na Kosovu u protekla tri meseca. Crkveni poglavari su izrazili zaljenje zbog pocinjenih ratnih zlocina.


Medjutim, izvinjenja i osecaj odgovornosti su veoma plitki. "NATO je bombardovao delove Peci," kaze Otac Jovan za potpuno spaljeni trgovacki deo u centru grada.


Crni tragovi koji se ocrtavaju u pravcu navise sa prozora centralne dzamije jasno ukazuju da su ona i sve radnje u okolini spaljene iznutra a ne da su izgoreli od bombi.


A sistematsko proterivanje albanskog stanovnistva iz Peci? "Za to morate razumeti istoriju," kaze Otac Jovan. "Mnogi Albanci su ovamo dosli iz Albanije posle Drugog svetskog rata. A onda su imali mnogo dece. To je njihov nacin."


Ovo je najumereniji stav medju lokalnim Srbima. Da, lose stvari su se dogodile. Ali morate shvatiti kontekst i nasu patnju.


Medjutim, albansko stanovnistvo pecke opstine koje je gotovo dostiglo svoj predratni broj ne prihvata ova kolebljiva izvinjenja. Za njih su, posto su na sebi iskusili brutalnost tokom prosla tri meseca, svi Srbi krivi.


"Sahranio sam clanove moje porodice i drzao kosti mojih rodjaka. Cak ni kosti mog ujaka nisam mogao da pronadjem," kaze Veibe Gasi. Lokalne paravojne snage su pogubile i spalile cetrnaest clanova njegove porodice 14. maja u selu Cusk. "Pa, koje pravo onda oni imaju da ostanu ovde? Oni koji imaju krv na rukama moraju da odu. A to znaci svi oni.


Svi su isti - bezboznici."


Prica o masovnim pogubljenjima ovde ima napretek. Svakodnevno se pronalaze tela Albanaca. Ali cak i oni koji nisu izgubili clanove porodice su krajnje ogorceni na srpsko stanovnistvo za koje veruju da je ucestvovalo u brutalnoj kampanji etnickog ciscenja.


O ulozi Srba, porodici Keljmendi, govori njihova trpezarija. Ova porodica je zivela u lepoj kuci na dva sprata u etnicki izmesanom delu Peci. Pre nego sto su nasilno proterani u martu na muslimanski praznik Bajram, zamolili su svoje srpske susede da im pripaze na kucu. Odnosi sa susedima su oduvek bili srdacni, tako da je udovica iz susedne kuce prihvatila njihovu molbu.


Kada su se Keljmendijevi vratili iz Crne Gore gde su proveli tri meseca kao izbeglice zatekli su kucu u pepelu. Posto nisu imali gde da se smeste, preselili su se u kucu suseda, koju su ovi napustili onog dana kada su se srpske snage povukle iz Peci. Tu su nasli svoju imovinu koja nije imala veliku vrednost: sto, komodu, neke sudove i pribor za jelo.


Sve ostalo, rekao im je sused koji je ostao u Peci, je Srpkinja, njihova komsinica, koja je obecala da ce im pricuvati kucu, natovarila na dva kamiona i odvezla. Sada sede u njenoj kuci, i rucavaju na svom stolu sa svojim sopstvenim viljuskama i nozevima.


"Svi su oni odigrali ulogu", kaze jedan od sinova Keljmendi, dok posmatra rusevinu koja je ostala od njegove kuce. Medjutim, nece biti lako ustanoviti tacno ko je kakvu 'ulogu' odigrao.


Vecina pravih zlocinaca je napustila Kosovo sa srpskim snagama i novostecenim ratnim plenom. Iza njih su ostali stari i siromasni, neki od njih su srpske izbeglice iz Hrvatske, koji nemaju novac da odu, niti imaju kuda da idu. Na licima onih koji se nalaze u Patrijarsiji jasno se vidi beznadje.


Medju Albancima a pogotovo medju lokalnim pripadnicima OVK kruze glasine da su ratni zlocinci ostali. Kazu da se najverovatnije nalaze u Gorazdevcu, poslednjem srpskom selu u zapadnom Kosovu.


Oko 350 Srba je ostalo. Oni su okruzeni italijanskim tenkovima i tesko naoruzanim vojnicima. Svakog cetvrtka, autobus vozi seljane sat vremena u pratnji NATO snaga od Gorazdevca do Rozaja, ka severu u Crnu Goru. Medjutim, mnogi zele da ostanu u selu.


Neki su se cak i vratili mada medjunarodne organizacije sumanjaju da je njihov povratak bio dobrovoljan. Kazu da je u Milosevicevom politickom interesu da ovi ljudi koji su podsetnik na njegov poraz na Kosovu budu sto dalje od Srbije. A njihovo prisustvo na Kosovu je znacajan politicki pion, sto su zapravo ovi ljudi za njega i prestavljali od 1989. godine.


Kao i u Bosni, medjunarodne organizacije koje se bave izbeglicama, poput UNHCR, suocene su sa velikom dilemom: da li da zastite lokalno srpsko stanovnistvo ili da organizuju njihov transfer van regiona. Da li da ustanove sistem koji ili nece funkcionisati


ili ce funkcionisati na kratak rok, ili da posredno doprinesu procesu etnicke segregacije? Jos vece je pitanje da li ce Srbi i Albanci ikada moci da zive zajedno. "Neverovatno je sta su uradili Albancima," kaze Keljmendijev sin. "Ali pogledaj sta su uradili i sebi."


Fred Abrahams je visi istrazivac koji pokriva Kosovo za Human Rights Watch.